У припреми роман “ЖИВОТ ПОСЛИЈЕ“ аутора Рајка Бошковића

РЕЦЕНЗИЈА

 

          Много је књижевника који су покушали дочарати свијет онако како он изгледа, искрено и непристрасно са мање или више емоција, али је мало коме пошло за руком да га дочара како би свакоме ко чита било јасно о чему се пише, односно шта је књижњвник хтио рећи.

Рајко то ради с лакоћом и таквом префинешћу да би му мало ко, ко се бави списатељством био раван.

У овом роману, као и у готово свим његовим књигама протеже се искреност и истина. Све што је написао је стварно, оно шпо се догодило њему и њему најближој особи, односно, описао је свој живот и живот његове сапутнице онакав какав уствари јесте без имало штедње, како себе, тако и ње. Многи би све писао у суперлативу, али он, не. Он пише о животу онакав какав јесте без устезања и без предрасуда, огољевајући на тај начин интиму њих двога. Роман је биграфски. То је свакоме видљиво, мада он не пише о себи, него о Петру и Марику, који су у ствари, он и његова Милка.

По ко зна који пут живот се поигравао са двоме људи, па се поиграо и са Мариком и Петром. Знали су се још  у вријеме док је Марика била дјевојка, а Петар ожењен и док је имао двоје дјеце. Радили су заједно у истој школи. Петар се рано оженио, а Марика касније удала. Да живот пише романе, показало се и на њиховом примјеру. Марика, родивши двоје дјеце, остаје без мужа који трагично губи живот приликом посјете родитељима, и бачена на вјетрометрину предратних дешавања остаје сама са бременом обавеза око подизања дјеце. Петру пред сам рат супруга умире, и он као и Марика остаје да на плећима носи одрастање и „извођење на пут“ своје двоје дјеце. И једно и друго су на пола животног пута остали без брачног друга, гурнути на странпутицу политичких дешавања која су претходила распаду заједничке им домовине,СФРЈ. Да се судбина зна често поиграти са сваким, показала се и код њих. Одузела им је брачне другове које су одабрали  и са којима су дјецу родили, али их је и довела на капију коју су требали отшкринути како би угледали двориште њима намјењено. Сздбина, показало се, не може се избјећи.

Петар, који је хтио не хтио, иако је рат презирао и није хтио у њему учествовати, морао узети пушку како би заштитио своје и огњиште својих предака. У паузи између смјена на ратишту са сином Младеном  је отишао до Зворника како би свијета видио и обавио потребне набавке. Судбина, кројач живота је уприличио сусрет Петра и Марике која је избјегла из Калесије и добивши посао у Зворнику, настанила се у њему. Сусрели су се,  да ли случајно или онако како је то неко „тамо горе“ планирао, код поште  у Зворнику, и мало попричали. Марика, као лијепо васпитана и честита особа позвала их је код ње, но они нису имали времена за такву врсту посјете. Имали су испланиран дан и обавезе које су морали извршити. Судбина је и даље играла своју улогу. Није одустајала. Приликом новог сусрета, који се, такође случајно догодио готово на истом мјесту у Зворнику, али овај пут Петар није био са сином, него са колегом и рођаком, отишли су код Марике на кафу послије њеног позива. На Петровом лицу су се јасно видјели ожиљци од рањавања, али је послије разговора, који се неминовно је, одвојао уз кафу и ракију, коју је Петров колега и рођак обожавао, Марика по Петровој спознаји реаговала на на њему непријатан начин. У себи је био донио одлуку да с њом озбиљно разговара о заједничком животу, али није разумио њен став када је у питању ратовање. Ране на грудима, оку и лицу, по њему, биле су довољни показатељи гдје је и како су оне настале. Погрешно је схватио Марикино питање гдје је он, гдје ратује, у неку руку разочарао се у њено виђење реалности  и отишао, сасвим случајно код друге жене коју уопште није познавао. Касније се, иако није био вјерник, питао, како се то судбина игра са људима и упућује их на погрешне колосјеке живота, кушајући их. Након схватања своје грешке, враћа се Марики, чекајући је на мјесту гдје ју је два пута срео. Код поште у Зворнику. Знао је када се отприлике завршава настава у основној школи, као и да ће Марика послије тога у стан. Оба сусрета прије била су када је он био у нечијем друштву. Сада је био сам одлучивши да ако га она позове на кафу реализовати своју замисао и предложити јој заједнички живот. Обоје су били слободни. Марикина дјеца су била у Црној Гори код браће јој, а Петрова у Србији. Једно код рођака му, а друго на факултету, смјештено у студентском дому. Њих двоје су били слобони у смислу живота, али не и од обавеза које нису могли кад су дјеца  питању, испуњавати. Били су то предуслови за договор, и Петар их је хтио реализовати онако ккао је то био планирао прије више од пола године, али стицајем околности, које он није планирао, није реализова ни своју замисао.

И, десило се оно због чега је и чекао Марику. Она је послије наставе наишла правцем према свом стану који јој је био свакодневна маршута. По трећи пут пред поштом је угледала Петра. Није знала да је он ту намјерно и да чека њу. Након поздрава и краћег разговора, не знајући његове намјере, позвала га је код себе у стан на кафу. Био је то пресудни тренутак за обоје и дан који ће у њиховим сјећањима заузимати посебно мјесто

За разлику од Петра, Марика није била искусна када су мушкарци у питању, али зато Петар јесте када су жене у питању. Њему приликом разговора није могла проаћи Марикина заинтересованост за њега, иако то она по њеном мишљењу није показивала. Постоје на лицу жене, као у њеном понашању „сигнали“ који је одају, односно који говоре више од ње саме. Уобичајено је да се, ако му се жена допада, мушкарац удвара, некад дуже, некад краће. У овој прилици код обоје то је било превазиђено јер су се добро познавали и често дружили. Једном ријечју, удварање није било потребно. Било је потребно да Петар, како је то ред први предложи заједнички живот, односно да Марика постане дио његовог живота, а он дио њеног.

Марика је готово одмах схватила Петрову намјеру. И она је прије мало размишљала о њима двоме, али није имала основа ништа конкретније, јер јој Петар није дао повода за то, а очекивала је и жељела. Није њој био ред  да она прва нешто предложи када су њих двоје у питању, али знала је ако предложи да ће пристати. Када јој је предложио заједнички живот и рекао да ту ноћ жели провести код ње и да не жели ићи кући нити код сестре, која је живјела у предграђу Зворника, унапријед је знала да ће пристати, али ипак по женској логици није баш одмах пристала, него мало, што би народ рекао, крајчила. У себи се радовала његовом предлогу, дајући сама себи за право да је исправно мислила и реално очекивала. И, остао је Петар код ње, на његову и њену радост. Кренуо је нови живот, живот њих двога. Не онај који су имали прије, него живот послије.  Живот за њих намијењен, живот за њих припремљен.

Период прилагођавања новим партнерима био је кратак. Марика је имала доста Петриних, а Петар доста Млађанових одлика, те је самим ти и прилагођавање ишло много брже насупрот многим паровима. Нису они крили своју везу. Напротив, нису то ни жељели, него су свуда излазили заједно, Марика је готово одмах дошла код њега у Цапарде и код његове фамилије, а Петар код њених познаника. Заједно су ишли и на разне свечаности, како у њиховим школама, тако на оне које су неки од њихових пријатеља или фамилије уприличили.

Петар је одмах упознао своју дјецу са својом намјером, а Марика је чекала прилику, која јој се брзо пружила, да оде у Црну Гору и обиђе дјецу, и каже им за Петра. Ниједно од дјеце, а била су већ одрасла није имало никакве примједбе, а Петров син је чак и честитао му на успјеху када је могао Марику придобити за себе. Он је од њих четворо био и најизраслији и формиран у потпуности као личност, те је знао и најбоље расуђивати.                                                      

И тако, мало по мало, прошао је радни вијек обоме. Марика се у потпуности преселила код Петра, те су живјели као породица. Дјецу су, народним језиком речено, извели на пут, удали  и оженили, сваком од њих приредили свадбена весеља, унуке од њих дочекивали и радовали се њиховом доласку на свијет. Оно што је најважниј,е успјели су упркос судбини која их је обоје погодила онако како нико не би пожелио. Веома је тешко ускладити жеље, стремљења, надања и реалност када су дејца у питању и њихова будућност. Толеранција једног и другог је била и остала пресудна. И једно и друго су су сво четворо дјеце прихватили као своје, не показујући никада да су једни пречи од других. Дјеца су дјеца, ма чија била и ма колика била,  и према сваком од њих треба имати љубав. Онај ко то не може, не може бити човјек, нити је.

Марика и Петар наставили су снове Петре и Млађана, објединили их реализовали. Они су отишли прерано, не дочекавши радости од своје дјеце, као и унука, али су зато Марика  и Петар на своју, али и на радост њих двога дочекали су да су им дјеца и уници обоје њих досегла до величина препознатљивих на нивоу држава, чак и шире, Европе  и свијета.

Тиме су оправдали постојање и њихов живот, послије живота којег су планирали. Њих двоје пошто су урадили све што је у њиховој моћи за своју дјецу, али и за дјецу Петре и Млађана имали право на своје овоземаљске дане и све њихове лијепе драгуље. Пошто су реализовали своју природну обавезу, имају право и на уживање под старе дане. Дјеци и унуцима више  не требају, а ни они њима. То је успјех који је мало ко мого себи приуштити.

На крају, честитам Рајку Бошковићу на овом роману, шеснаестом по реду књижевном дјелу, којим је обиљежио и за навијек читаоцима оставио у аманет једну животну причу, причу која је тако честа, а тако несвакидашња.

Честитам му и на виспрености, искрености и жељи да много тога отргне од заборава, што је у претходним дјелима чиинио, па и на овом, свом дијелу живота.

Читаоцима препоручујем да ово обавезно прочитају јер је мало оних који су живјели живот ПОСЛИЈЕ ЖИВОТА.

 

Зворник, Децембра, 2020. године

 

                                                                                       Др. Цвијан Ђапановић

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

Из штампе је изашла збирка пјесама “СПАСОВДАН“ Милорада Милићевића

СВЕТИ СПАСЕ, СПАСИ ДУШЕ НАШЕ! (Милорад Милићевић: „Спасовдан“) „Свети Спасе – спаси душе наше!“ Овако …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *