АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Исцељење кроз љубав у роману ,,Ожиљци на души” ауторке Јоване Чебо
,,Најјаче душе се рађају из патње.
Најјаче од њих прекривене су ожиљцима.”
– Халил Џубран
Књижевност пружа могућност да кроз писану реч отворите животне теме, које ни у једној другој уметности или људској делатности не би биле боље и свестраније истражене. Бројни су примери утицаја књижевности и књижевних дела на многе сфере, како друштвених, тако и природних наука. Антигона, која је временом постала синоним за борбу појединца против власти, за супротстављање друштвеним конвенцијама; Едип који је послужио Фројду за теорију идентификације са родитељем истог пола; Хамлетова дилема бит је људског постојања и показатељ тежине одлука које се стављају пред човека. Овим можемо закључити да нам књижевна дела помажу да разумемо свет око себе и свет у себи, да освестимо бол и поделимо срећу, да прихватимо све што нам се дешава, знајући да нисмо једини у томе и да можемо пронаћи разумевање. Управо такво дело сам пронашла читајући рукописе романа који су пристигли на литерарни конкурс, 8. по реду ,,Дрински књижевни сусрети”. Од прве реченице романа ,,Ожиљци на души” ауторке Јоване Чебо, знала сам да ће ми донети посебно читалачко искуство, а када сам завршила читање дуго сам била под утиском, покушавајући да замислим како би мој живот изгледао да сам била на месту главне јунакиње.
Роман почиње суштинским питањима: ,,Колико вреди људски живот”, ,,Какви су дани који се не заборављају”, ,,Колико су дубоке ране које не могу никад да зацеле”, ,,Ко има право да нам одузме оно што највише вреди у нама” – отварајући нам одмах много дилема и побуђујући читалачку пажњу, уводећи нас у причу. Питање које је изнад свих и које носи поруку романа је бит људске емпатије: ,,Да ли је могуће помоћи тим људима кроз разговор и шта им рећи”, и на њему почива универзум – шта можемо учинити једни за друге да бисмо излечили оно што што чинимо једни другима? Првом реченицом: ,,Леп дан”, уведени смо у свет главне јунакиње Марије, и до краја књиге изнова ћемо заборављати како изгледа леп дан и мирна ноћ без кошмара. Ако бисмо желели радњу романа просто да дефинишемо, могли бисмо рећи да је силовање седамнаестогодишње девојке и последице истог – оно на чему почива форма. Међутим, овај роман је много више од тога, то је приказ борбе унутрашњег бића са самим собом, више него са насилником, и победа младе жене над својим страховима, више него над оним који јој насилник приређује. Размишљала сам о томе, зашто је ауторка изабрала за име протагонисте романа – Марија. И то није случајно, у књижевности нема случајности, све је повезано, симболички надграђено. Марија, хришћанско име које нас упућује на Богородицу, Дјеву Марију, заправо све време нам сугерише да одузето девојаштво у физичком смислу не одузима невиност души. Без обзира на ожиљке, душа остаје нетакнута, јер се кроз патњу регенерише и изнова чисти. А да ли љубав заиста може помоћи да зацеле ране, мислим да смо у роману добили одговор и донели утеху свим оним девојкама које због тог чина о себи мисле да нису вредне да би биле вољене. Стрпљење, љубав и разумевање три су стуба на којима почива исцељење. Оваква књига је насушна потреба у данашњем времену, времену друштвених мрежа, када свака жена и девојчица може проћи кроз вишеструко насиље, од којих је сајбер насиље најучесталије. Многе жене ћуте о томе, немајући снаге да изнесу у јавност, плашећи се осуде или неразумевања, пре свега од стране своје породице, па тек друштва. Марија је обелоданивши своју рану доживела неразумевање од свог оца, али није одустала од себе, од истине, била је довољно храбра да живи и да воли. Колико жена никада не крене напред, колико њих оконча свој живот, колико њих никада не проговори и том ћутњом убија себе изнутра? Написати једну књигу, где ћете обухватити критику друштва, пружити подршку жртвама и уједно с психолошког аспекта прићи једној таквој теми је велики успех за аутора и захтева велики труд и стваралачки напор. Јована Чебо је тако сликовито и верно пренела унутрашње немире, бол, патњу, очај, снагу и храброст, да је кроз белетристичко дело, заправо донела и један приручник о самопомоћи. Све заједно, садржано у роману ,,Ожиљци на души”, је од велике вредности за сваког ко пролази или познаје неког ко пролази кроз период исцељења.
На крају, то исцељење значи да је потребан повратак себи, имати себе у целости, да бисмо тако цели могли да припадамо другоме. Ово је једно опште место, без обзира на то због чега смо изгубили себе, да бисмо били способни да примимо љубав, морамо поново заволети себе. Обећање којим се завршава роман је везивни материјал од којег ће се градити будући живот, нови живот, а прозори кроз који ће срце гледати свет биће очи вољеног човека, с којих ће сваки дан бити леп.
Мср Невена Милосављевић
Lastar duše
(o romanu „Ožiljci na duši)
Od postanka sveta čoveku je data potreba da spozna suštinu življenja, put ka tom spoznanju nikada nije jednostavan, pun je stranputica, mnogobrojnih pitanja, skretanja sa puta, preispitivanja. Pitanja i sumnje se posebno javljaju kada smo izloženi osudama, povređivanju, nerazumevanju od strane najbližih, ta otežanja su deo težine krsta koji je svakom od nas dat spram sopstvene snage, jer Gospod nikada ne greši. Upoznajući mnoge ljude na životnom putu, ili pak bivajući u prilici da nekoga samo površno poznajemo, skloni smo da na osnovu nekih vidljivih parametara donosimo zaključke o njima. Ti površni zaključci često su pogrešni jer, ma koliko da nam se čini da smo u pravu, ne možemo znati sa kakvim bolom se neko nosi, da li je teret koji krije toliko težak da jedva korača, da li utvare koje ga pohode, a ničim ih nije izazvao, zaklanjaju sunce i čine da je njihov udah, misao vrzino kolo bola iz kog ne umeju da nađu izlaz.
Da li je potpuno poverenje koje imamo u prijatelje, poslovne partnere, rođake opravdano, da li je smisao života u tome da se izborimo za svoje snove ili da se pokorimo putu koji je za nas neko trudi utabao, misleći da nam želi najbolje, ne pitajući se šta je ono ka čemu naša duša, istinski, teži samo su neka od pitanja koja će kod čitalaca iznići nakog čitanja druge prozne knjige autorke, Jovane Čebo, romana „Ožiljci na duši“. Ožiljci vidni, a ponajčešće nevidni, teško se meleme, oni su tu da nas podsećaju na naš neoprez, beskrajno poverenje, lekcija su koja se nikad ne zaboravi, njihovo postojanje čini da, katkad, ne možemo da nastavimo dok ne pronađemo dovoljno delotvorno sredstvo, nečiji zagrljaj, podršku, razumevanje da ih prihvatimo i pokušamo da izgradimo svet u kome će oni postati ordenje koje smo sami sebi dodelili jer smo uspeli da se izborimo za novo, sunčanije Sutra.
Roman „Ožiljci na duši“, autorke Jovane Čebo, opisuje dve dobrostojeće porodice povezane poslovnom saradnjom i dugogodišnjim prijateljstvom koje se prenelo i na njihove potomke, Mariju i Milu. Filip, Marijin otac je nasledio advokatsku kancelariju od svog oca, a Ranko, Milin otac mu je decenijama odan partner u poslu. Na dan grandiozne proslave njenog sedamnaestog rođendana koja je upriličena u njihovom domu, Marija na najstrašniji način otkriva Rankovo pravo lice, taj događaj koji će se nakon toga ponoviti još nekoliko puta, ostavlja trajne posledice na njeno odrastanje, prekidajući na monstruozan način njeno detinjstvo, unevši u njega strah, stid i potrebu da se povuče u sebe, ne uspevajući da se izbori sa nanetom joj traumom. Niko iz njenog najbližeg okruženja ne primećuje promene na njoj, a ona suočena sa sramotom za koju nije kriva, strahom i pretnjama kojima je Ranko svakodnevno zasipa ako bilo kome nešto kaže, biva primorana da nikom ništa ne govori. Na ruku joj ide i to što će uskoro da napusti roditeljski dom upisujući fakultet u drugom gradu, daleko od njih.
Odrastajući u porodici u kojoj je sve imala, ali se reč njene majke nije uvažavala jer je otac bio dominantan i autoritativan čovek koji nije trpeo pogovore i koji je odavno zacrtao put svojoj jedinici, da ga nasledi u poslu, Marija je strahovala kako će njen otac reagovati kada mu bude rekla da je odlučila da sledi svoje snove i da njen odabir profesije nema nikakvih dodirnih tačaka sa njegovom. Roditelji često greše kada nemaju dovoljno sluha za želje svojih potomaka, oni su tu da osluškuju, posmatraju, budu podrška, ali deca su ličnosti za sebe i uloga roditelja nije da im bilo šta nameću, oni treba da im budu koren i krila da bi sami naučili slobodno da lete, na roditeljima je je ono što ne napisao slavni pesnik Rumi:
“Dajte im ljubav, ali ne vaše misli,
jer oni imaju svoje vlastite.
Možete udomiti njihova tela,
ali ne i njihove duše,
jer one borave u kući sutrašnjice do
koje vi ne možete čak ni u snovima.”
Marija je znala je da joj majka ne može pomoći, jer nije bila dovoljno hrabra i istrajna u tome da se bavi još nečim osim brige o suprugu i kćerki. U početku joj je predstavljalo zadovoljstvo to što je mogla da priušti garderobu poznatih brendova, obedovanje u skupim restoranima za koje su bile potrebne rezervacije i u koje nije svako mogao da uđe, a potom kada je odlučila da se posveti dizajnu za koji se i školovala naišla je na zid nerazumevanja svog supruga. Za njega ona je bila lep dekor, pratnja koja je doprinosila tome da njegov poslovni i porodični imidž bude upotpunjen.
Zato je Marija odlučila da, za razliku od svoje majke, pokuša da se izbori za sreću. Na tom putu joj je pomogla tetka, sama bez porodice, ona koja je uvek bila tu za nju i koja je osećala koliko je devojci važno da je podrži.
Roman „Ožiljci na duši“, otvara mnoga pitanja koja, možda, samo sebi postavljamo, ona na koja nam niko do nas samih i ne može dati odgovor, potvrđuje izreku da se „na muci poznaju junaci“, ukazuje na to da nije svako od nas u stanju da iznese isti teret, mnogi od nas robuju predrasudama (Veljko). Uverava nas, nažalost, da postoje ljudi srasli sa maskama i veoma je teško spoznati njihovo pravo lice, a još je teže učiniti da i drugi u to poveruju. Ranko je čovek koji je sve postizao pretnjama, uticajem. Osoba bolesna, isfrustrirana, neko ko je izložio traumama usvojenu kćerku, njenu drugaricu Mariju i Marijinu tetku i ko zna još koliko devojaka je doživelo da se, zahvaljujući njemu. njihov život pretvori u pakao. Da li se tako nešto može oprostiti? Koliko je razgovora, stručne podrške potrebno onima koji su to prošli, da li će i kada moći da nastave svoje živote, samo su neka od pitanja koja se nameću.
Marija je smogla snage da načne novo parče svog života tako što je prihvatila kao realnost ono što se dogodilo, prestala je da krivi sebe, prihvatila je da je povređena i da to ne može da se promeni, ali je odlučila da pomogne i sebi i drugima tako što će o tome da progovori, poslednjim atomima volje staće na put nasilniku koji nije imao nameru da se zaustavi, koji ni u čemu nije video svoju krivicu podsmevajući se žrtvama, uživajući u njihovom strahu i bespomoćnosti.
Ona je prerasla samu sebe, zahvaljujući prisustvu najbližih koji su shvatili svoje greške i pomogli da iz osušenog drveta iznikne lastar dovoljno snažan da se uzvere ka nebu, da bude strpljiv i dočeka prve plodove svoje istrajnosti, delujući u skladu sa onim što je napisao blaženopočivši Vladika Nikolaj Velimirović:„Hoćeš li slobodu, onda pokušaj prvo osloboditi se sebe samog“ i nema prepreke koju nećeš preodoleti.
U Beogradu
- septembra 2024.
prof. Valentina Novković
prevodilac i književnik
