ГАЈИЋЕВО СВЕДОЧЕЊЕ ДУШОМ И ОБРАЗОМ
За књиге оваквог садржаја читаоци, понекад и критичари па и аналитичари, знају да кажу да су „писане срцем и душом“.А када је реч о овој Гајићевој књизи,треба јој,без претеривања, додати још једно одређење – да је њен садржај оверен и образом аутора.
У њој нема безимених ликова, нити претпоставки и исконструисаних чињеница.Свако је виђен,сагледан и описан, не само у сопственом огледалу, већ и Гајићевим аршинима, чиме је изложен судовима читалаца, али истовремено,па и неизбежно,и сам аутиор, а то је уоправо оно , не само изазовно, већ донекле и ризично ауторско залагање сопственог образа;да је нешто „баш тако и било“ или да „тако и јесте“, па самим тим и да је „тај и тај баш такав“ како га Гајић о/д/сликава и јавно обележава.
Сви ликови, а много их је у овој књизи су довољно препознатљиви, исто важи и за описане и забележене догађаје, јер су углавном, и на неки начин,већ јавно оверени или довољно препознатљиви , ма шта да је у питању.А било је, у амбијенту и на просторима“оба Гајићева завичаја“, свакаквих, па и драстичних и противречних догађаја, укључујући и оне ратне.Ипак, у његовој књизи доминирају они које су могли да изнедре само нарави,ћуди и менталiтети конкретне и специфичне средине, у којој су постојали неизбежан део њене хронологије,па и саме историје.
Ваља рећи и то да Гајић, у овој књизи није „прескочио“ ни своје најближе, па и самог себе,не заобилазећи оно што би многи прећутали или изоставили.Зато је и ова књига, иако у много чему и сасвим исповедна, вредна свaкe хвале, а он као аутор заслуженог књижевног уважавања.
Душан Миловановић
SVEDOČENJE DUŠOM I OBRAZOM
Za knjige ovakvog sadržaja čitaoci znaju da kažu da su “pisane srcem i dušom”, što ponekad ‘konstatuju’ i kritičari. A kad je reč o ovoj Gajićevoj knjizi, trebalo bi, bez preterivanja, dodati i još jedno određenje – da je njen sadržaj overen i obrazom autora. U njoj nema bezimenih likova, niti pretpostavki i iskonstruisanih činjenica. Svako je viđen, sagledan i opisan, ne samo u sopstvenom ogledalu, već i po Gajićevim aršinima, čime je i on sam, kao autor, neminovno izložen sudovima čitalaca. I to je upravo ono, ne samo izazovno, već donekle i rizično autorsko zalaganje sopstvenog obraza; da je nešto “baš tako bilo” ili da “tako i jeste”, pa samim tim i da je “taj i taj, bio baš takav” kako ga Gajić opisuje i javno obeležava.
Svi likovi, a mnogo ih je u ovoj knjizi, poznati su ili dovoljno prepoznatljivi. Isto važi i za opisane i zabeležene događaje, jer su, uglavnom, i na neki način, već javno overeni ili dovoljno prepoznatljivi, ma šta da je u pitanju. A bilo je, u ambijentu i na prostorima “oba Gajićeva zavičaja” (Kravica i Zvornik), svakojakih, pa i drastičnih i neverovatnih događaja, uključujući i one ratne, u ponečemu i najsurovije.
U Gajićevoj knjizi, neizbežno, i sasvim prirodno, pa i kad je rat u pitanju, dominiraju događaji koji su, takvi kakvi su bili, iznedreni iz naravi, ćudi i mentaliteta konkretne i specifične sredine, u kojoj su istovremeno postajali neizbežan i nezaobilazan deo njene hronologije, pa i same istorije.
Valja reći i to da Gajić, u ovoj knjizi, nije ‘preskočio’ ni svoje najbliže, pa i samoga sebe, ne zaobilazeći i ono što bi mnogi prećutali ili izostavili. Zato je ova njegova knjiga, iako u mnogo čemu i sasvim ispovedna, vredna hvale, a on kao autor i zasluženog književnog uvažavanja.
Dušan Milovanović
