АСоглас: Добитница сте овогодишње награде за најбољи рукопис у категорији поезије, који носи наслов ,,Окраћали календари“. Колико значи за једног ствараоца овакво признање?
Поред професионалне потврде, награђено дело увек буди интересовање код читалаца, што је од суштинске важности за сваког писца. Вредност награде је, међутим, и у томе што подсећа писца да оно што ствара има смисла – то је једно велико оснажење. Суштина никад није у самој награди, већ у томе што она отвара пут ка читаоцу. Дрински књижевни сусрети су једна од престижних културних манифестација на нашим просторима, тако да мени ово признање доноси велику част, радост и одговорност.
АСоглас: Наслов Вашег рукописа збирке песама ,,Окраћали календари“ носи једну дубљу симболику и заиста, на први поглед привлачи пажњу и наводи на размишљање. Можете ли нам открити нешто више о наслову, али и о садржају рукописа?
Наслов збирке је настао из осећања да нам увек недостаје времена за оно нешто важно, да ћемо то други пут, да ће бити прилике али у већини случајева не буде тако. Живимо у времену у коме сви примећују како време тече пребрзо, међутим ради се о томе да смо на неки начин робови наметнутих „морања“. Време и даље пролази истим током, али ми све ређе примећујемо лепоту која нас окружује. Савремени човек је уморан од журбе и наметнутог ритма живота, и све мање живи у складу са природом. Окраћали календари нису само метафора за изгубљено време – то су дани који нису стигли да постану дани. Могли су значити нешто, али су остали празни због погрешног тренутка, места или због нас самих – наших не(одлука) и двоумљења. Они носе сва одсуства, прекинуте реченице, неизговорене туге, пропуштене љубави и могуће радости. Желела сам да ухваитм тренутак као фотограф, да се моја чежња слије у тишину, која није празан простор, већ звечи и светли, проговарајући у неком другачијем маниру. Песме у збирци су тематски повезане и обухватају шестогодишњи период мог живота у Боки Которској, тачније у Херцег Новом деведесетих. Свака песма је мала прича и сећање на нешто што ме дотакло и оставило дубок траг. Ту су сва моја пристаништа, све луке у којима сам туговала, чекајући нека ведрија јутра.
АСоглас: Колико данас песничка сцена захтева аутентичност и да ли је тешко издвојити се и афирмисати се у једној уметности, која из године у годину све више бива избор аутора?
Аутентичност подржава изворност, слободу и искреност, тако да је неопходна у свим сегментима уметности. Јединственост и веродостојност унутрашњег пишчевог доживљаја кључни су за препознавање аутора који поседује капацитет да понуди квалитетан глас. Данас је афирмација више него икад могућа преко друштвених мрежа, часописа, интернет презентација, што је заиста позитивно. Појавом друштвених мрежа порастао је број песника који се одлучују да своја дела презентују јавности. Иако песничка сцена из године у годину постаје све више избор аутора, само аутентичност и лични печат омогућавају да ли ће се неко заиста издвојити и задржати на књижевној сцени.
АСоглас: Оснивач сте и главни уредник регионалног часописа за уметност и културу Звездани Колодвор од 2015. године и ту сте у непосредном сусрету са поезијом других песника. Истина је да је аутора све више, како у том мноштву препознати квалитет и да ли све промене у савременом животу мењају и поезију, па су савремени токови често изван нашег разумевања. Заправо, какво је Ваше мишљење о савременој поезији и где је поезија данас у односу на претходну деценију?
Часопис је основан са идејом да пружи подршку и отвори простор младим уметницима на почетку њиховог стваралачког пута. Моји сарадници и ја смо нарочиту пажњу посветили делима младих песника и писаца, и са радошћу можемо рећи да су то данас афирмисани аутори. Приређујући антологије у част Јесењину, Бодлеру и Џејмс Џојсу имали смо прилику да читамо велики број пристиглих песама и есеја. Како издвојити и препознати квалитетну поезију? То је заиста право питање. Стихови који остану у вашим мислима и након читања, дотакну вас, имају смисао и поруку – завређују пажњу. Савремена поезија данас прати модерне трендове и токове, и мора да им се прилагођава, како тематски тако и стилски. Како се све осавремењује, тако и поезија има свој пут. Данас имамо нове генерације песника, које су освежиле песничку сцену. Млади аутори имају прилику да представе своја дела путем јавних наступа. Поезија се враћа публици у новом перформативном облику, стих усваја свакодневни израз, често поједностављен, са можда мање украса али суштински јачи и самим тим ефектнији. Читаоци су такође наклоњенији краћој форми, језику у којој је реч суштина. У свему преовлађује минимализам, па тако долазимо до максиме, коју заиста волим да употребим – мање је више. Минимализам нам дозвољава да видимо оно што је заиста важно, фокусирајући се на суштину, и управо у том простору настаје истинска уметничка вредност.
АСоглас: Поред поезије пишете о путописе, есеје, романе. Ваш стваралачки опус је заиста вредан дивљења. Где проналазите инспирацију и колико Вам је писање помогло да разумете себе и свет око себе?
Хвала Вам на лепим речима. Као мала сам много волела да читам, још у основној школи сам осетила потребу за писањем, прво дневника, затим прича и песама. Касније у средњој школи и на факултету сам писала есеје и књижевне осврте. Пошто је моја породица доста путовала, било је много догађаја који су оставили на мене утисак и инспирисали ме да их забележим. Сусрети са различитим људима, места кроз која сам пролазила, пејзажи и природа су у мени развили љубав према путопису. Писање ми помаже да јасније разумем и себе и људе око себе, сву ту различитост, а опет суштинску потребу човека за сигурношћу, слободом и љубави, која нам је свима заједничка. Сва лепота у малим стварима, у ситницама, путовања која отварају нове хоризонте, пренета на папир оживљава у коегзистенцији са умом читаоца. Поезија разоткрива осећања, комплексне животне борбе, али истовремено је и снажна и нежна. За то је најбољи пример песма Марине Цветајеве – Срцем ћу ти у срце тући. Она нам казује да је поезија као вихор, улази свуда, удара у срце, било да је друштвено ангажована или у служби осећајности и емоција. Она мора бити снажна и искрена, и мора имати поруку.
АСоглас: Какви су Вам планови за будућност, да ли од Вас можемо очекивати још неко поетско или прозно дело?
Увек сам захвална на свему што сам до сада постигла, али волим да правим планове. Знам да је понекад добро и немати план, али то би било у супротности са мојом природом. Недавно сам завршила свој седми роман, а инспирацију за портрет главног лика сам пронашла посматрајући свог сина Василија. Радећи тако на рукопису, открила сам слободу избора, коју моја генерација није имала. Прошле године сам објавила своју шесту збирку поезије У кадру касног летњег дана, а следеће што планирам јесте објављивање новог романа. Желела бих да нека од мојих дела доживе превод на стране језике и пронађу пут до читалаца изван Србије.
АСоглас: За крај, која је Ваша порука за читаоце и ауторе?
Волела бих да читаоци више пажње посвећују поезији, нарочито млади. Реткост је видети младића са цветом у руци; много чешће виђам људе како читају књиге у превозу, али недавно сам видела девојку са плетећим иглама у рукама. Верујем да омладина и даље иде на фолклор и да слуша квалитетну музику, тако да имамо шансу да сачувамо традицију и негујемо културне вредности. На крају, сви смо ми читаоци, али писац носи велику одговорност за своје речи, јер је сведок времена и део историјског контекста у коме живи и ствара. Моја порука ауторима је да буду аутентични и верни себи, да стварају дела која ће имати снажне поруке, јер ће само на тај начин привући читаоце и дуго остати актуелни. Искреност и емоције никад не излазе из моде и не треба их се стидети, напротив.
разговор водила : Невена Милосављевић
