У припреми збирка пјесама “ КОРИЈЕН ХРАСТА КАО ПУТОКАЗ ОПСТАНКА“, аутор Горан Јотановић

ПУЛС ЖИВОТА СЕЛА У ПОЕЗИЈИ ГОРАНА ЈОТАНОВИЋА

Пјесме Горана Јотановића у свом бићу, свом ткиву, изражају имају неки чудесан мирис, ритам и зов крајолика, перивоја села, сунчаних брежуљака, оцвјеталих воћњака, задах свјеже, узоране земље, поораних бразда. Својом лириком аутор нас позива да се окупимо око заједничких љепота, колективних вриједности, начина живота, самим тим и размишљања која су некоћ красила нашег простодушног, марљивог сељанина.
То је тема којом је аутор заокупљен од прве до посљедње пјесме ове позамашне збирке, свог првог појављивања и пројављивања у јавности, на широкој сцени ововременог пјесништва. Међутим, истовремено треба истаћи и чињеницу да се пјесник, на његову срећу, није уплео, можда, боље речено запетљао у овом урбаном, техничком, такозваном модерном свијету, него, управо, супротно томе: он је чврсто остао везан за коријене, за властите претке, за свој род, народ и завичај из кога потиче и кога бескрајно воли, чак обожава. А што су многи, мора се признати, увелико прешли преко тога, у овој стравичној, галопирајућој тутњави времена несвјесно потиснули негдје у страну, заборавили.
Данас је свако заокупљен собом, загледан у себе, у беспоштедној борби за битисање, постао саможив. Да-кле, ради се о отуђењу, човјека од човјека, човјека од природе, најзад и од самог себе. Одрекли смо се свог искона. И, управо, то је оно што болно погађа овог пје-сника, и што га боли. Стога и алудира, упире прст у по-стојећу проблематику, зло; такође нас позива да му се придружимо, и да загрлимо завичај, своју отаџбину, те да ту будемо и трајемо док је времена. И, вијека.
Аутор је збирку разлучио у пјесничке цјелине, ци-клусе, али, ипак, привидно – јер, све оне заједно и уједно чине, заправо, једну пјесничку цјелину из које исијавају идеје: повратак природи, искону, моралу, што се пре-лијева и улијева у идеју истине. А, истина је увијек и одувијек ту, у озрачју нашег ока, погледа, посвуд је око нас. Само ми је не умијемо да је препознамо. У томе и почива наш парадокс, наше промашено, узалудно би-вање. У непатвореном свијету. И, Човјековом свијету, оном који ми стварамо. Наш је, а, ипак, нам измиче из ру-ку. Отуда и опасност да све измакне контроли, надзору, те да се уруши, и тако, и на тај начин човјечанство повуче у амбис. Човјечанство, али не и човјештво, јер постоје, још увијек, прегаоци, они који стоје на бранику, грудобрану племенитог, доброг човјека.
Из горе поменутог лако се може проникнути у пје-сниковом грчевитом покушају, жељи, чак и жеђи да ми-јења постојећу стварност, слику и одраз постојећег сви-јета. Наравно, није на поезији да то испуни, уосталом, није ни у стању за то. Но, ваља покушати. И, то је оно што је за поздрав.
Међутим, како је већ све досад одлучно (ис)казано, исто тако треба скренути пажњу да аутор непотребно, слободно се може рећи и опсесивно срља у прадавне ма-глине времена, у егзактно непоткрепљене чињенице, што, помало занесено, наивно прихвата као истину, и што му постаје потка, мотив или тема његових пјесни-чких опсервација. А одатле се праволинијски устре-мљује и у мистификацију нашег писма, азбуке којој при-писује метафизичка, можда и натприродна својства, што нема упориште у научној сфери интерпретације; на-жалост ми, тек у деветнаестом стољећу, захваљујући Са-ви Мркаљу, потом нешто касније и Вуку имамо, најзад, своје писмо. Наравно, пјесник има право на то. Али то је оно што иде на уштрб поезији – то је оно, непотребно, што тупи оштрицу пјесничког језика. Превасходно мета-форичкој или, пак, метонимијској пренесености, значе-њу пјесничке ријечи.
Самим тим, ово јато пјесама има и одлике лирског записа. То јесте, пјесме у прози. Оне би то биле, али пје-сник је одлучио другачије. Стихове је гдје-гдје римовао, поставио у пјесничке слике. Према томе, аутор хоће и оно што је тешко, готово немогуће до циља изнијети, он, све, па и саму васељену тотално, у свим сегментима, на-стоји да заобручи, стави под контролу, да све буде по мјери човјека. Оног који је барјактар свега оног што је човјечно. И, што говори на свој начин. Уз то, треба иста-ћи и сљедеће: пјесник још није артикулисао аутентични пјеснички изражај. А, што није нешто несвакидашње, за то је потребно вријеме, а потом све избија на свјетлост, и могући пјеснички путеви се сами крче и собом воде. Само им се треба препустити. И одлучно затабанати њима.
Овом збирком пјесама прњаворски пјеснички круг се закитио још једним вијенцем литерарног ствара-лаштва. Постао је раскошнији, дубокосежнији за још је-дан снажај поетски зов, али и одјек који ће се разлећи у даљине, и допријети до ува, до срца будућих читаоца. Заљубљеника у снажну, једру пјесничку ријеч.

проф. Душко Ж. Поповић

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

Интервју са Миланком Станкић , побједником за најбољу необјављену збирку за дјецу

АСинфо: И ове године сте освојили прво мјесто на Дринским књижевним сусретима и ми вам …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *