Осврт на роман “Међа“- Марко Срдановић

Да сам могао дати име овом дјелу, ја бих га назвао Живот човјека на Балкану као што је то већ урадио Станислав Краков. Таква врста живота је позната и разумљива, али и несхватљивом Божијом премудрошћу додијељена само нама. У тој Промисли живот човјека на Балкану је страдалнички живот. Ехо времена о коме аутор пише ми и данас осјетимо јер и данас постоје та тамна и туробна брда која су као у муци породила та обремењена села у којима као по казни живе људи који су потпуно срасли са муком у којој живе. То су микросвјетови ограђени, схватљиви и подношљиви само за њихове становнике и још ономад их је Андрић лијепо описао као Проклету авлију. У дјелу се на сасвим јасан начин оцртава неколико класичних мотива српског човјека.

Мотив међе је комплексан и вишеслојан, врло симболичан мотив приказан кроз духовну димензију. Тај романтични и трагични приказ српског сељака у једном времену, тог грубог човјека који сваки дан свог живота проводи у борби за нови дан и који се не боји, тешког рада, чврстих одлука, бора, ожиљака, немања, сиротиње и искушења је потпун и истинит. У тадашњој силној и из данашње перспективе тривијалној муци човјека налази се међа као центар свијета. У свој тежини тадашњице која не штеди никога од њих и све их подједнако затире људи се споре око међе, око реда кромпира, око навиљка сијена, око те мистично проглашене свете и неповредиве границе која суштински неће промијенити ничији живот – нити ће обогатити онога ко је добије, нити ће осиромашити онога ко је изгуби. Одбрана стварне или метафоричке међе по сваку цијену је тај најдубљи и потпуно несхватљиви, али често изговарани и примјењивани српски принцип. Лако је разумјети да ће неко жртвовати међу ради породице, али породицу ради међе био он Ђоко или Стеван, то не може да схвати нико па ни сам Ђоко. Тако ми Срби са поквареним кантаром и као вјечито лоши трговци властитом судбином чак и када можемо потпуно самостално да одлучујемо о њој, постајемо генерали тек послије битке, као што је и Ђоко схватио да је његова побједа Пирова побједа, али и да је Стеванов губитак (барем овоземаљски) обичан кукавичлук. Нико ништа није добио и сви су све изгубили, село је мртво, Земља се окренула и без њих као и са њима. Кроз одраз тог микросвијета лоших одлука оличених у мноштву ликова потпуно се може разумјети наш крив однос према историји, према данашњици, али и самом Творцу кога чак имамо, у једном бљеску, оличеног у лику Живана. Однос према Богу је сљедећи мотив.
Борба између сељака и неба је вјечна и никада не престаје. Ова реченица ме задивила и њеној тачности сам свједочио небројено пута. Ако се измакнемо из физичког погледа и уђемо у метафички, она за српског сељака/човјека постаје још тачнија. Ако уз њу наведемо још један пажње вриједан цитат, постаће много јасније: Њиве и шуме су огромне и вапе за радном снагом и зато је рађање неопходно, те живот мора надвладати смрт. Однос српског бића које је крштено и охристовљено према животу се потпуно подудара са исходом борбе за међу. Србин се са небом, нажалост, бори. Наш императив побједе живота над смрћу је надахнут жељом да се стигне обрадити више, оградити више, покосити више, али не и да се умноже таланти у које се не убраја та међа. Што припада земљи, остаће на земљи као што је остала и такиша око које се по сваку цијену затрше двије куће и сво село, а унуци и живот вјечни остадоше вјечита жал за обје куће и за сво село. Све то прати наш баналан однос према Богу коме се обраћамо само када нама треба и доживљај Бога такође тривијалне природе, што је у дјелу приказано врло суптилно и вјешто.

И у коначници мајка! Та икона Божија и сами одраз Бога живога, та мученица која ћутке и објеручке прихвата свако своје страдање и вјечито бди над својом породицом. Она је сушта љепота која истиче из Творца и није естетска, она је љепота која ће спасити свијет. Мајка је баш тај охристовљени херој исказан у јединој мјери за љубав, а то је жртва. Та и таква српска мајка која је приказана у Међи и многим другим великим дјелима наше књижевности ће васкрснути нови и правилнији живот српског човјека. Њено рођење, њен живот и њена смрт, као и живот сваке жене у дјелу су тихи и непримјетни.

На послијетку мање битно и у дјелу поменуто у свега неколико реченица врло лијепо и ненападно је надвијање најсмртоносније сјенке над српски народ, тихо и непримјетно као када се кишан облак споро и тихо навлачи над град – долазак југословенства. Док смо се ми расправљали око међе и бавили неважним стварима по сваку цијену нисмо примјетили да учитељи и не воле баш ако често посјећујемо цркву.

Марко Срдановић