„Саудаде.“ Статика и поетика. Или поетичност статике. Дивна збирка. Сјајан стил писања. Реченице, кратке, а дубоке. И слике! Пастели и акварели неки у оку читаоца. И свака прича је чини се сан о времену. Времену, које се очекује а које је прошло или је већ бивало. Човјека обузме задовољство кад чита ову књигу и овако на компјутеру, а поготово ће бити кад се одштампа. Саудаде су заправо приче о сјети носталгији, кратке вињете туге карактеристичне за Португал. То је књижевни фадо и то се јако осјети. Зато би запрaво постојећи наслов требао да буде поднаслов који намјерно стилски опредјељује књигу. Зашто је ова књига трећенаграђена? Некоме ће бити и прва. То ауторка треба да има на уму. Јако лијепо дјело, несумњиве умјетничке вриједности, које тражи интелектално богатог и посвећеног читаоца.
У име жирија за збирке прича
Велимир Савић, књижевник