Из штампе је изашла збирка пјесама “Јелена, жена које има“ ауторке Јелене Шкрбић

Пријатељи о поезији аутора :

 

Јелена Шкрбић

„Бит ћеш човек онакав какав желиш да будеш

и бит ћеш душа онаква каква је ПЕСНИЧКА.

ПОСВЕТА: Мени и мени па опет мени“

Изађох једне ноћи из подрума Софокло, где сам

помагала Антигони да нешто уради.

Онако уморна, сва у прашини векова, седим а ти се

„кидаш“ и бацаш себе на све стране.

Лако ме привуче себи, јер сам била у води, а ти води

рече: “Твоја сам“. Вода те прими, оживе. Ти рашири

крила лептира и покажи пут неба ка младом мјесецу.

Како нисам од оних који се само прекрсте и све пусте

Богу, реших да мало истражим моју „ноћну гошћу“.

Поче у мени жестока борба између срца и ума.

Пролазе у круг векови, предели, људи, жене, ратови,

рађања, целивања, али ова лептирица ми остави по

површини воде сребрни прах, који се обликова у

речи, речи у стих, стих у песму, песма у спектар боја.

Већ сутрадан сам је видела: Девојка са цветом у коси

казује своје и стихове других песника.

У први мах помислих Марина Цветојева. Глас

одзвања, не мари за „уклапање“ у клишее, сече своје

стихове, ломи их како јој се прохте, а опет то нимало

не ремети смисао стиха. Све оно надомести музиком

свога гласа и реченицом: “Тако ја то видим и обојим

речима.“

 

„Па ко сконта,сконта…“ „Јача сам ја од љубави, јер ја

сам љубав.. Ја сам Јелена Једна јесте, а ви сте???“

„Ја сам од издаје, ја сам Марина. Ја сам варљива

морска пена.“ (Марина Цветајева: “МАРИНА“)

Како би њих две имале о чему… Само да им ја

дозволим.

Не траже дозволу, већ су се сукобиле око поимања и

греха, а и о самом творцу:

Јелена: „Грех“

„Знам да сам душа грешна,

а можда сам само смешна.

Потопићу лаж и блуд, па посејати

песму и добру ћуд.

Загрлићу лабуђи роди највише

волети свој пород.“

Марина, коју себичност „краси“ и највише воли себе

и своје песме, смело каже у песми:

„У књизи Пропасти не постоје“

„Жени је

ЦЕЛА ЗЕМЉА – ПРОСТОР ЗА АРС АРМАДИ.“

Овде настаде жучна расправа међу њима. Марина оде

Ани Ахматовој, а Јелена довикну за њом:

„Не није ме срам, није ме срам

небо охрабривам…..

Никада ме неће бити срам

осмехе доносити,

Срећу долити и са другим људима

се веселити“.

Јелена Шкрбић

 

Одлепршаће Јелена, сва од љубави и уметности

саздана, уметности предана кроз „Црвене кругове“ до

небеског плаветнила. Ту ће на једном погу месеца

сачекати да неко дође, али „Чекање“ није њена јача

страна и она свиленим концем исплете себи

степениште за силазак на цветну ливаду, где јој

млада трава и цвеће милује босе ноге. ( „Црвени

кругови“, „Чекање“,“Свила мог живота“,

“Једном“,“Пожуда“,“Кајем се“.)

Песме писане црвеном бојом,бојом ватре, страсти,

чежње, незараслих рана.

Све је то дело лажљивог ума, а срце каже:

„Песмо моја, писана црвеном бојом целива,

Та љубав према самој љубави ме дозива.“

( „Зачарани црвени кругови“)

Поред љубави, ако не и пре ње, песникиња се диви

животу као највећем чуду. („Чудо“)

„Зато смирите своје кукавичлуке,

Осетите у себи чудо и љубите,

Живите живот лудо, јер је он сам чудо.“

Једнако добро као и у песмама којима слави љубав,

поштовање, Јелена, Једина, жена које има… пише и

социјалну поезију. Није имуна на страх и не либи се

да то каже:

„Смеш ли“

„Коме смем душу да отворим?

Кад су ми је стегли окови.

Могу само у песмама да живим,

Бар тамо сам у идили.“

Јелена Шкрбић

 

Ову песму слави прекрасна ода „Истина о правди“.

Толико наде, љубави, очекивања, а од кога,чега ?

Правде? Правда је „слепа“ сви знамо, а где станује

нико не зна. Предмет који је прати „теразије“(вага

знак зодијака). Термин толико трошен кроз историју,

да се отрцао, а предмет- вага, не мери више. Знак у

зодијаку нема своје планете, него их „краде“ од

„шкорпије“. Ето ти „правда“, па јој се диви, а и сви

ми са тобом. Погледи док си „горе“ све ово!

„Правду“ ти прати по важности „Слобода“. Појам

који никад не открива лице, јер не жели да га било ко

види. Оно што не видимо, није ту. Па где је? У нама.

Окована вришти да је погледамо и ослободимо.

Патња и бол су јој пандам, јер слобода у нама пати

окована. Мислимо да нам слободу отимају господари

и сами робови. Али теби, поетесо моја, добро иде. На

прагу слободе си док певаш:

„Невероватно је да си ти од крви и меса.

Жива си, весела, насмејана девојчице од цвећа.

Осећам те слободо док руже целивам,

Видим те , слободо, крај свих маслачака и кактуса.“

Тако је, баханаткињо моја, али ти можеш и то.

Откачиш сво овоземаљско шибље, које ти свилене,

шарене, циганске сукње кида, зажалиш за њима

понеком баладом, оспеш по неком „шармеру“

елегијом, али највише се посветиш дитирамбу.

Ту ти увек дођем као пратиља и подршка.

Винеш се онда до неслућених висина, ношена

крилима пића Богова. Ја ти за то време кувам гнездо,

украшено перјем свих земаљских и рајских птица.

И за крај: Хвала Хаду, јер ми рече да је моја персона

још који дан горе, те ја оставих Антигону да се

сналази сама.

Стигла сам на време.

Још си ту.

Професор српског језика и светске књижевности

Митра Стојковић

 

 

 

 

Да не напише ни једну песму Јелена је песник, и када

би се на самом почетку зауставила, после првог

стиха, зачуо би се заносан рефрен осећања њеног

живота.

У једном трансцендентном скоку, у самоувиђању, у

екстази, она потврђује идентитет бунтовне

песникиње.

У овој збирци попут сликарке што слика свој

аутопортрет она увиђа да се после сваке песме за

мало променила, тек толико да настави са писањем

нових строфа, где ће како верује ухватити себе, али

то се ипак не дешава, јер са сваким стихом она

измиче и песми и песникињи у себи.

Те мене њеног лирског субјекта одлике су аутентичне

особе која не престаје да изненађује себе у свом

саморазвоју.

Оптимизам је њен хедонизам, она ужива у свом

погледу на свет, и када не налази у њему оно што би

је обрадовало, а камоли довело до усхићења.

У њеном певању пребива дух довољно смео да

изненади читаоца, и наговори га да је још који пут

прочита или уживо чује на некој књижевној вечери.

То је аутентичан глас,који би да подели сопствено

искуство и смисао живота, своју исповест са

непознатим слушаоцем, али га и опомене да припази,

јер је она некада била вила.

Проф.др. Зоран Недељковић

 

 

 

Рецензија за Јелену:

Од ванвременог Јесењина, преко интригантног

Мајаковског, па све до симболиста који утичу на

целокупну поезију, јавља нам се и овом књигом

приказује један дијамант са Балкана, под

псеудонимом- Јелена жена које има… Ње не може да

нема, као Андрићевске Јелене, јер је код ње и њене

поезије све у јаким бојама. Те боје сијају, па се лагано

преливају, како из њеног пера, тако и са њених

четкица по магичном платну њених слика… Њене

песме и њене слике говориће више у пет минута, него

и најлепше речи које бисте данима слушали.

Сигурност, утеха, узбуђење стварања и настанка,

ентузијазам који само уметник може разумети и

имати, су осећања које можете имати након

посматрања и читања Јелениних дела.

Јелена нам говори о стварању: физичком и

уметничком. Као што настаје човек као савршена

творевина, тако настаје и савршено уметничко дело.

Оно се ствара и живи као што живи човек, али не

умире.

Са годинама, оно много више говори. На читаоцима

је да тај глас чују.

Боје као што су црвена, љубичаста, зелена, Јелена

боји, како четкицом, тако исто виспрено и речима.

Како се боје блендују и прелазе једна у другу, како се

 

мајсторски преливају, тако се преливају и Јеленине

речи.

Оне се просто надовезују једна на другу. Њени

стихови нису пуки фрагменти који нечујно стоје као

неми и заборављени споменици, већ су они живи и

преливају се како у нотама, тако и у осећањима.

Те емоције су живе: као врела ватра, бурни као

таласи воде, сентиментални попут нежног

миловања… Много је песама, а само су праве оне

које пробуде нешто исконско у Вама. Е, баш такве су

Јеленине песме.

Када говори о храбрости, неустрашивости, вери,

читаоци верују Јелени, жени које има. Када говори о

љубави, меланхолији, нежности, и даље јој верују…

Верују, јер она зна описати те магичне прелазе са

боја храбрости, неустрашивости и вере, са црвене и

наранџасте, на боје сентименталности и нежности

нежно ружичасту и нежно зелену… Речима зна

описати вапај, дрхтај, страх… Јер само храбри знају,

да без страха нема ни храбрости… Јер само путем

сумње се долази до вере… Само је ту најважнији

прелаз и тонови прелазних боја чији је мото: ,,Врлина

је права мера”.

Песникиња мајсторски описује како пријатне, тако и

непријатне емоције које такође имају своје нијансе.

Што су емоције дубље то су нијансе тамније… А онај

који зна описати и доживети тугу и жалост, добро зна

шта је срећа и радост.

Ако Вас жарко интересује како изгледа и звучи

Уметност, послушајте Јеленин глас, послушајте њене

речи и стихове, дубоко се загледајте у њене очи и

видећете је… Уметност, Јелену Шкрбић или Јелену

жену које има!

Мср Тамара Јевтовић

 

 

 

 

 

Поезија Јелене Шкрбић

Јелена је жена које има. Ако ми баш не вјерујете на

ријеч, прочитајте њен лирски првенац. Како га је дуго

прижељкивала и чекала! Свему томе сам и сама

свједок. Наслов нас асоцира на Андрићеву причу

Јелена, жена које нема. Осјећамо јој мирис и само да

јој дотакнемо руб хаљине, већ је нестала боса иза

зидина или се претворила у сунчев зрак. Слична

ствар је са поезијом. Ваља ухватити тај зрачак

меланхолије и укалупити у стихове као да правимо

шапе!

На први поглед, чим сагледамо форму њене поезије,

уочавамо да је толико тога жељела рећи или

поручити. Јелену највише занима човјек и зрачак

душе у њему.

Међутим, да ли је довољно прочитати књигу или

пјесму па постати то? Отуда, поставља питање и

читаоцу, нагонећи и њега, на концу, да сам себе

запита:

Човек без имало људскости не умем да будем, / нити

члан човечанства без имало човечности и стида. / Да

ли то онда значи да ја и нисам људско биће?

Питање, свакако, није први пут постављено. Чудио се

и сам Његош томе истом копрцању душе у тијелу,

духова у поднебесју.

Као што сликари воле да раде своје аутопортрете,

слично чине и пјесници. Додуше, лирским сликама.

У пјесми Аутопортрет моје личности, Јелена читаоцу

пружа руку, као да каже:„Упознајмо се мало боље!“

Портрет предочава кроз свој имагинарни дијалог са

грчком богињом љепоте и љубави – Афродитом.

Моја је душа дечија,

из срца ми крвари прошлост,

из очију говори срећа и туга,

ја сам нежна као дуга.

Моје је тело пепео и жар,

глас ураган и Божји дар,

лице попут елегије сја,

да, таква сам, Афродито, ја.

Јелена је свјесна своје крхкости, али вјерујем да ће јој

баш поезија помоћи да открије како снага баш и

почива у њежности. Окупирана је душом. Као и

сваки пјесник, пита се шта је то: не видимо ју а знамо

да постоји. Понекад нас боли, понекад усхићено

трепери.

Кад научиш све језике света,

осетиш усхићење радосних суза,

јецај несванулог јутра и вапај ноћи,

видећеш крошњу моје душе.

Било би интересантно избројати колико се тачно пута

ријеч душа понавља у њеним стиховима.

Сјетимо се Библије у којој смо кроз слична

понављања добили јасну поруку: „Не бој се!“

Написано је тачно 365 пута, човјеку за сваки нови

дан.

Опазићете како се њени стихови често завршавају

узвичником. Она је схватила своју пјесничку

улогу – овдје сам да вам нешто важно кажем!

Изрекне стих и лупне ципелицама.

Горка храброст је оно што ми шапатом песму доведе,

да изнова борим се, и у себи у наду претворим се.

Та мила, горка храброст ће увек бити ту за мене,

па и кад срце каје се тада за љубав и храброст дајем

се.

У данашњем времену, свакоме човјеку за попутбину

мајка треба да спреми и храброст. Ваља крчити

трновити пут. Коме да се појада пјесник него пјесми?

Пишући пјесме дубоко у ноћ, мора да је Јелена

затворила очи и пожељела да њена пјесничка

збирка буде огледалце које ће врлини показати њено

сопствено лице а човјечности одредити замијењено

мјесто у стварном животу. Вјерујем да ће тек настати

и другачија тумачења Јелениног првенца али ово је

мој мали допринос.

Јелена је свој допринос поклонила историографији

јер исписала је у лирској форми историју

сопствене душе.

Мср Александра Мариловић

 

 

 

Дуго ми је требало да сједнем и напишем нешто о

Јелениним пјесмама. Не, зато што нисам знала шта

написати него зато што написано неће бити довољно

да искаже љепоту у којој се нашла моја душа послије

читања њених пјесама.

У данашњем времену, када је тешко пронаћи човјека

који није оптерећен убрзаним животом,

преживљавањем, материјалним, ријеткост је упознати

човјека који пише искључиво о љепоти душе, о

човјечности, о осјећањима, о моћи коју пружају

написане ријечи из дубине срца.

Љубав је вјечна инспирација писаца и умјетника од

постанка свих слова и свих људских потреба. О

љубави увјек наново пишу, никада у потпуности не

исцрпивши све њене могућности. Док је свијета и

вијека, писаће се о љубави.

Оно што Јелену издваја и чини јединственом и

непоновљивом јест неприкосновена способност да

своје емоције опише тјерајући и нас да их

проживљавамо, видимо и осјећамо.

Оно чиме је мене освојила јесте тежина њезиних

ријечи и слике које ми са читањем сваке утискује у

мисли. Описујући све тренутке, од оних сирових и

болних па све до оних у којима проналази себе и бива

слободна.

Увијек сам сматрала да је поезију врло тешко писати,

а ни читати је не може онај ко јој се није спреман

отворити. У Јелениним пјесмама препознајем снагу

слободног живота.

Свако ће од нас свакој пјесми додијелити ђелић

посебног, себи својственог значења, након читања.

Нећу зато покушавати препричавати нити једну од

њих пјесама. Њиховој љепоти допринијет ћете ви

сами. Ако отвореног срца проживљавате живот,

уживат ћете у Јелениној поезији.

Позамашан број љубавних пјесама, одличан су

материјал за једну праву љубавну колекцију, а то је

управо оно чиме Јелена располаже, јер сагледавајући

ситуацију из тематске перспективе, љубавна

тематика је једно од главних обиљежја њеног писања.

Посебност, емотивност коју је врло лако доживјети

кроз њено писање пјесама су добитна комбинација.

Уосталом, свака од ових пјесама ће вам пуно више

рећи када је прочитате него што ја могу овђе

написати. Свако ко прочита њену збирку, мислим да

ће бити преплављен љубављу и слободом.

Хвала Јелена што си нам подарила загрљај поезије!

За Јелену, жену које има

од

новинарке Јелене Зекић Косановић,

Зворник, 2024. Године

 

 

 

 

ОСВРТ НА ПРВУ ЗБИРКУ ПЈЕСАМА ЈЕЛЕНЕ

ШКРБИЋ

„ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ ИМА“

„Ништа не бива пре него што треба да буде“

Иво Андрић

Крајишка је душа стихове испрела

И везала риме одважна и смјела

Од пјесама збирку сликала и плела

Стоички и гордо и како је хтјела

Нема таквог стваралачког надахнућа као што је оно

изазвано инспирацијом душе.

Јелена – жена које има!

Звучи познато, иако се коси са Андрићевом Јеленом

које није било у стварном животу, али свеприсутном

у његовој машти и сновима. Пратила га је као сјена и

била непресушни извор стваралаштва, мотивација и

један од разлога овоземаљског битисања познатог

Нобеловца.

Ове Јелене има и биће је у њеним пјесмама, док се

сунце на истоку рађа и милује планинске врхове, иза

којих на западу тоне – у смирај одлази, пурпурно

црвено– мјесечини ноћ предаје.

А Јелена, мудрости и спознаје жељна – гладна новог

и непознатог и пише и црта.

Жеђ да утоли – душу да напоји!

Има начин и упреже вјешто вранце бујне маште.

Галопира бескрајним плаветним пространствима –

мјесто тражи под небеском капом, исто као дјетелину

са четири листа у ливади цвјетној.

Кријесница, пролетуша, или падалица?

Луча или комет?

Исијава свјетлост и преноси топлоту у неизвјесност

сваког јутра – врлина је то!

А врлине је чине загонетном и привлачном,

јединственом, како у црном огртачу, тако и са ружом

у коси или оличењу ратнице у маскирној униформи.

Мотив борбе увијек исти – љубав.

Сама против свих!

Заједно са свима!

На вјетрометини изазова и на путу истине …

Црни огртач мене сад крије

Па се кроз живот са њим бијем

Сузе своје испод њега кријем

Крв и вино са њим пијем. (ЦРНИ ОГРТАЧ)

Анђеоска је то борба!

Тешко разумљива – осмијехе среће мами –

покајничке сузе лије!

Погледом милује и кад рукама не додирује.

Пратим је на звјезданом путовању коме се обриси не

назиру и често се питам –

Докле ће је мљети жрвањ емоција?

Кристално чистих, као суза бистрих …

Ко су јој идоли?

Спартанка или Орлеанка?

Ко ће да је омекша и укроти толике немире?

Докле ће њеним бићем управљати осјећања, страсти

и стрепње?

Шта треба да се деси да би била постојана – измирена

са собом и хтијењима свог немирног духа?

И шта сад у том има горе

Што ми се руке кроз глогиње боре

Па кад бунику на длановима носе

Увек дођу да их оперу рајске росе. (МОЈ ЖИВОТ)

Жена је то које има – чудо – увијек будна.

Ускотрачном пругом док путује – чуда чудује – умије

себи да приушти и ситне радости, али ријетко, тек

толико да остави траг у пролазности.

Тешком муком сакупљена зрнца среће, пропушта

кроз прсте и олако губи, не дајући им велики значај.

Њене мисли не везу успаванку, већ стражаре на

бедему умјетничке душе –крхке, а ломљиве тешко.

Надахнуће тражи у људима – себи сличнима.

На крилима маште понекад одлута и до пустог острва

– у недођију – разиграна, само да попуни тренутну

празнину и недостајање одлази далеко – даље и од

стварности.

Ти можеш да промениш бар свој свет

Буди птица и улепшај јој песмом лет

Љуби, воли, жели свој душевни мир у ходу

Знам да ће ти тада бити боље у људском роду. (ТИ

ТО МОЖЕШ)

Јелена, жена које има – а док је буде било биће и

тужног пјесника – бунтовника и судије праведника и

умилног осветника, романтичног сањара и мјесеца

скитнице и одане звијезде Данице – искреног

покајника.

Све у жени једној.

Правдољубива – лажњиве презире.

Прашта – не заборавља!

Разазнаје, скривено тајанственим и лако разумљивим

изразима разголићује игру судбине са људима –

указујући колико је опасно мјесто, долина суза у

свануће.

Упалих свећу онда и почех да пишем о срећи

Гори ова свећа шара по зиду најлепше стихове

Распламсава се моја песничка бунтовничка душа

Говори ми епитете јер неће да мре пре свитања.

(СВЕ ИЛИ НИШТА)

У сваком стиху је забиљежен по један тренутак

вјечности. Онај кога дотакне, тај ће га препознати и

разумјети – други не морају – они нек читају!

У Бањалуци, на Аранђеловдан 2023. љета Господњег

Недељка Неда Ђукић Боројевић, књижевницa

 

 

 

СЛАВИТИ МИР И ЉУБАВ, СЛАВИТИ ПЕСМУ

„Јелена, жена које има“је збирка љубавне поезије која

представља првенац ауторке Јелене Шкрбић.

Иако је дуго писала поезију, ова књига означава

званичан корак у објављивању њених стихова.

У овој књизи Јелена Шкрбић доноси дубока и

искрена промишљања о љубави, изражавајући

различите емотивне нијансе које испуњавају људска

срца. Ова књига открива дубину осећаја, снагу

љубави и сву искреност која прожима сваки стих.

Свака песма, понаособ, открива нове аспекте љубави

као и њеног утицаја на наш живот.

Љубав је непресушна инспирација, у поезији

нарочито, па тако је и Јеленин фокус усмерен на све

оно што љубав јесте. Начин на који ауторка изражава

емоције можда је необичан, али свакако је

аутентичан. Сликовити језик даје снагу и значење

њеним речима и оном што жели да нам поручи. Она

је у песмама отворена, искрена и спонтана,

откривајући храбро слој по слој душе. Када говоримо

о тим слојевима, она вешто бира речи како би слој по

слој, открила до најдубљег нивоа. Поезија Јелене

Шкрбић има ритмичку структуру која доприноси

лакшем читању и раузмевању њене поруке али и

емоције. Љубав није само идилична и савршена, већ

са собом носи и разне изазове с којима се суочавамо

и она о тој спознаји говори отворено. Њен стилски

приступ јесте једноставан али ипак на њој својствен

начин оригиналан и емотиван. Љубав и духовност су

две кључне теме којима ауторка изражава своју

дубоку повезаност са светом и свему што је окружује.

Њени стихови нас подсећају на важност љубави

према другима али и према себи, као и на

тражење смисла и духовне равнотеже у животу. Kроз

ове песме, ауторка нас усмерава ка спознаји нашег

правог Ја и подстиче нас да истражимо нашу

унутрашњост, прихватајући себе баш онаквим какви

јесмо. Понекад та спознаја није онаква какву

очекујемо јер о себи већином мислимо најбоље али је

свакако важно да спознамо правог себе, оучимо

недостатке али и спознамо врлине након чега

требамо настојати променити лоше навике а врлине

хранити и неговати. У песми „Песничка“ Јелена

казује:

// Поклоните се, време је…

Дошло је време нас, песника,

који безусловно речи поштујемо,

јер дарујемо емоције живота и разум живљења.//

Јелена сматра да је крајње време да се чује глас оних

који славе мир и љубав, умивају душу лепим

емоцијама, а то су песници. Било би добро када би то

време било баш ово у коме смо ми, тако би начинили

заједно велики корак за целокупно човечанство и

будућа поколења. Да ли ће се обистинити Јеленина

надања и жеље, време ће показати. Али без обзира на

све, ми који пишемо, требамо учинити све што је у

нашој моћи да се изборимо лепом речју, емоцијом и

мишљу, да на престо ставимо истинске вредности и

вратимо се, сви заједно, на прави пут, пут Спасења.

У овој песми она даје снагу сваком песнику да

истраје, да не одустаје.

Песма „Црвени лептир у мени“ је експлозивна и

страствена песма која нас урања у дубине љубави и

чежње. Главни елемент који се провлачи кроз ову

песму је метафора црвеног лептира, који симболизује

магију, трансформацију али и слободу. Ауторка

успева пренети своју страст према љубави и жудњу

за слободом кроз овај јединствени симбол.

// Црвени лептир чаролије је у мени,

желим да задржим његов дух у себи,

осећам и желим да летим као лептир,

све цветове да целивам и децу насмејавам.

Црвени лептир жели нешто да промени,

да заведе све лептире боли и самоће,

да њиховим увенулим душама да љубав.//

Стихови ове песме су снажни и пуни енергије где

ауторка користи богатство речи и сликовитост која

нас увлачи у своју чаролију. Њихов језик је

сензуалан, али истовремено дубоко емотиван. У овој

песми Јеленина је жеља да промени свет, да унесе

љубав и радост и тиме ствара инспиративну и

надахњујућу поруку.

Постоји ли песник који није певао и писао о мајци?

Вероватно, не. Тако и Јелена Шкрбић није хтела

затворити последњу страницу ове књиге а да мајци

не поклони најмање што као песник може, а то је,

песму. Јелена у песми „Мојој пресветој мајци“ пева:

// Моја пресвета мајко,

анђео мој једини си ти,

судац мој праведни,

човек частан и најбољи.

Осети ме, пресвета мајко,

загрли ме, Божја снајко,

твоја љубав је света и мила,

јер ти си, мајко, моја вила.//

Песма „Мојој пресветој мајци“је емотивна и дирљива

ода мајчинској љубави. Ауторка исказује своју

неизмерну захвалност и љубав према мајци кроз

снажне и сликовите стихове. Главна тема ове песме је

мајчинска фигура која је света, свиленкаста,

испуњена љубављу и заштитом. Ауторка одашиље

низ метафора које приказују мајку као драгуљ,

пехар, свилу и нектар. Те метафоре указују на

драгоценост и снагу мајчинске љубави.

Стихови песме су једноставни, али испуњени

дубоким осећајима љубави и захвалности.

Ауторка успева пренети величину љубави коју осећа

према мајци кроз слике ноћи, снега и Анђела који

певају. Ти елементи стварају атмосферу тишине и

светости. Песма „Мојој пресветој мајци“успева

дочарати јединственост мајке као свог анђеоског

суца, часног човека и звезду водиљу.

Јелена дуго пише поезију и то је доста приметно у

њеним песмама у којима се види да су настајале у

различитим временским периодима и периодима

њеног сазревања, поимања љубави али и поезије.

Иако дуго пише, ово ће бити њена прва објављена

књига и први, прави пут до читалаца. Тај пут је

трновит и дуг и читалац је неко ко се не може лако

„преварити“. Љубитељи поезије имају посебно

истанчан укус и то је нешто што би Јелена требала

имати на уму у свом даљњем раду и књижевном

стваралаштву. Ова књига је свакако освежење на

књижевном небу, као што је увек освежење када се

појави неко аутентичан. О њеном успеху сведочиће

они који буду читали, они због којих пишемо а то

су конзументи поезије. Уз свесрдну подршку за

објављивање и публиквање ове књиге,

Јелени Шкрбић честитам на првој објављеној књизи

са жељом да још дуго ради и ствара и увек буде боља

од претходне себе тј свака наредна књига боља од

оне пре. Нека ово буде почетак успешних и

плодоносних песничких стварања наше, сад већ могу

рећи, песникиње Јелене Шкрбић.

Неда Гаврић

књижевник и новинар

У Бањој Луци 17. новембра

2023. Љета Господњег

 

Јелена жена које има

Постоје људи који стварају уметност и они чије је сво

биће неодвојиво од уметности па се запитамо да ли

постоји нека танка граница између њих или су се

одавно стопили у једно, код ове младе уметнице ако

је некад и постојала та малена скоро невидљива

граница одавно је избрисана она и уметност су једно

немогуће је то раздвојити то је као да одвојите душу

од човјека, човјек не може постојати без душе тако

ни Јелена не може без уметности уметност је њена

душа, она је уметност и уметност је она. Њена

поезија огледа се кроз све осјећаје људског бића , и

често има обичај да каже да поезију не пише она

него њена душа и док читамо осјетићемо да је многе

олује издржала а остала племенита јер добра душа се

не може покварити колико год је живот ломио она се

кроз добра дјела која чини регенерише. У временима

када сви нешто пишу тешко је бити аутентичан а

Јелени то свакодневно полази за руком, аутентичност

је њен печат и њено стваралаштво није ограничено

само на поезију она пише и приче,сатиру , говори

своје и туђе стихове, слика. На њеним даровима

природа није штедјела и она живи кроз своје дарове

које несебично дјели са другима јер шта вриједи

човјеку све што добије ако љепоту дијељења

среће и лијепе енергије заборави, временом постаје

празан а Јелена ту празнину никада неће осјетити.

Јеленин стил писања је посебан некако близак и

ушушкан лако нам се подвуче под кожу било да нас

насмије, растужи, расплаче али равнодушност никада

нећете осјетити. Она нас кроз своје писање позива на

мир ,љубав и вјеру а то је оно највредније код једног

уметника дар да својом уметношћу освјести и друге и

посјети на истинске вриједности од који су људи

помало залутали тражећи смисао у неким другим

стварима удаљавајући се од оне истинске љубави која

долази од Бога и уз коју можемо све а без које све

друго је ништа. Љубав је њена звијезада водиља јер

без истинске љубави која долази из чистог срца и

вјере не може човјек гајити неограничену љубав

према другима као ни према самом себи а кроз

Јеленино писање спознајемо колико је чврста вјера

покретач свега и да и тугу треба да пригрлимо када

нам дође да би нас срећа поново посјетила и

пронашала.

Јелена жена које има ја кажем тек ће да је буде јер ко

ствара душом са много посвећености, ко зна да сваку

емоцију обоји ријечима дјелује као мелем јер ријечи

и јесу мелем за душу а сигурна сам да ће Јелена

наставити да његује љепоту уметности јер то је

смисао њеног бића . Храброст је рећи оно о чему

други ћуте као и оголити своју душу и изнјети је пред

читаоце , у њену храброст не треба сумњати она је

неустрашива у сваком виду уметности , било да

пише, слика или рецитује на сцени пред широким

аудиторијумом она увијек даје цијелу себе за

уметност јер другачије не зна и дјелимично

за њу не постоји не допушата никакве калупе пушта

да је перо и четкица воде тако оживљава све емоције

којим је њена душа испуњена.

Јелена Шкрбић живи за то да свког дана допринесе

уметности и зато њено стваралаштво треба да

пригрлимо као драгог пријатеља јер она на папиру

оставља себе без имало себичности и помисли да ће

је понестати јер она се тако рађа сваки дан изнова

ношена новом инспирацијом , дане боји ријечима

које на папиру оставља и док читате њене редове

сигурна сам да ћете то осјетити. Јелена је уметница

која вам кистом четкице црта осмијехе а пером вас

грли, пригрлите и ви њу.

Аутор романа“ Крвава честитка“ Мирјана Сушић

 

 

Јелена, душа која постоји

Јеленина поезија је извансвјетовна,

вандимензионална, маштовита, али и овоземаљска,

стварна, истинита – опипљива. Зато када читате њене

стихове, или слушате када их Јелена на свој

карактеристичан и оригиналан начин изговара,

добијете осјећај као да се и сами налазите у њеним

пјесмама. Јелена се не бави мистиком. Она пише о

животним, егзистенцијалним стварима, постављајући

своје моралне постулате и стварајући своја правила,

али истовремено користећи универзалне законе

природе који чврсто стоје на темељима љубави.

Јелена је искрена, због тога су њене ријечи каткада и

болне; Јелена је свјетоназорна, због тога њени

стихови понекад добију призвук сарказма и ироније;

Јелена је мудра, зато и бира начин и стил на који ће

нам истину сунути у лице. У стиховима ове

пјесникиње и умјетнице нема ничега нестварног и

онима који препопознају истинску вјеру, наду и

љубав пјесме које Јелена ствара могу, а свакако и да

хоће послужити као љековити еликсир.

Наслов Јеленине књиге испровоциран је Андрићевом

Јеленом, које нема, а свако ко познаје Јелену

Шкрбић, њене пјесме, њену умјетност, њену

истрајност, досљедност и, изнад свега,

неисквареност, не може а да не закључи да је заправо

Јелена, душа која постоји, а да је поезија коју ствара

вјерни одраз те душе.

писац Ернест Бучински

5. новембар 2023. године; Бања Лука

 

Дитирамб потрага за љубављу

У својој збирци песама Јелена Шкрбић трага за

љубављу, правдом и слободом питајући се кога је

брига што неправда живи и да ли су се сви

праведници сакрили. Док Јелена у унутрашњости

своје душе осећа да јој је забрањено да мрзи и тугује,

она тугу са нама дели кришом кајући се због тога и

тражи опрост правдајући се смехом веселог поштара

и оџачара на своду, а затим остаје весела након

одласка свих сведока њене дитарамб потраге. Она

очекује од читаоца да упозна све чаробњаке и виле и

да јој каже у којом возу је њен давно заборављени

шал.

Док ауторка сања у загрљају ласте која у крошњи

њене душе ужива у мераку она се у својој првој

збирци песама пита да ли је исувише суморно бити

добар човек. Јелена жели да доброту пренесе на све

људе сматрајући да је горка храброст тај поход свима

желети најбоље. Она је решила да све призна у

својим песмама уљудно питајући читаоце: Смем ли и

ја да све признам ? Шта ми мислима и сновима

бруји? Осећам се као да сам у олуји.

Често се бавећи својим песмама у осами доживљава

их као сопствене монологе.

Она поздравља своје и туђе разговоре, костиме и

кореографију која прати њену поезију увек и на

сваком кораку. Бојећи своје песме свим бојама

посвећује их самој себи не желећи да други имају

обавезу да јој исте поклањају. Јелена је не само

„Жена које има“ него и жена која истински воли

поезију и успева да се домишљатошћу свога духа

потпуно у песму претвори, било да је пише или

казује.

Љубав је оно чему Јелена тежи и која почиње срећом

као увертиром. Ипак, када оде љубав оставља

катанцем везане заљубљене који настављају да

маштају о њој у песмама. Она, како каже ауторка,

расте из душе попут крошње:

„Са словима твог имена слагалицу ћу створити

од твог лика мисаони лавиринт направити и

дочарати

пут ка теби биће моја тајна највећа и једина

јер ипак је то пут ка теби крошњо моје душе.“

Јелена љубав чује, види и осећа. Она описује звук

трубе, одјек тријангла у јесење јутро и пита нас да ли

ми то све чујемо и видимо кроз њене речи. У овој

збирци песама ауторка нам боји речи и стихове

додирујући месец песмом попут чаробног праха:

„Песма која шара цвећем и дахом

заголица и месец чаробним прахом.“

Да ли је песми потребан реп или јек?! Јелена сматра

да свака песма без обзира да ли је поема или еп треба

да има неку поруку коју ће читалац сам да спозна и

снагу речи да осети :

„Радосна поема и мирисни еп

којем фали реп или курјаков јек.“

Ауторка у свом писању осећа страст и бол које је

воде до „поетског лудила“ спајањем свих страхова и

доводе до тога да јој руке трну од писања, ум боли од

поетског дисања, а језик постаје перје у зраку. Јелена

Шкрбић се бори кроз глогиње са неманима и ту

борбу душе приказује кроз своје песме. Осликавајући

дланове који носе бунику и затим бивају опрани

рајском росом што им доноси смирај, песникиња

остаје вечно уписана у своје песме и душе читаоца.

Збирка песама „Јелена жена које има“ говори управо

о вечности поезије и души песнииње која заувек

остаје да живи кроз своје песме.

Марија Лазаревић лекар, списатељица и

Песникиња

 

 

 

 

 

 

Јелена Шкрбић је неко ко пише срцем, неко ко своје

стихове исписује својом душом. Пише нам о љубави,

и неко је ко верује у њу на хришћански начин. Само

љубав је вечна упркос свим недаћама. У њеној

поезији она користи на маестралан начин мноштво

дивних стилских фигура, метафора, поређенја у

сваком свом стиху.

Али у њеним песмама налазимо и бес, борбу,

резигнацију. У својим песмама Јелена се бави

успонима и падовима, лутањима и животним

прекретницама. Поезија Јелене Шкрбић носи јаке

поруке над којима не можемо да се не замислимо.

Њене песме представљају стварност онаквом каква

она стварно јесте. А такође то су дубоко интимне

песме.

 

Маријана Башић, књижевница

 

Велики Мика Антић је рекао да човек живи кроз

његова дела и кад ми одемо са овог света оно што

смо оставили човечанству остаје да траје. Попут

великог Мике Јелена Шкрбић је Јелена жена које

има која траје

Која нам се својим стиховима урезује у душу,

оплемењује је , храни, лечи и здрави .

Андрићева Јелена жена које нема нам се привиђа која

нам је потребна колико и машта а наша Јелена , жена

сањалица, Зевсова Покајница и њени стихови

потребни су овом човечанству у збиљи да бранимо

традицију , веру , културу њеним стиховима и

оплемењујемо збиљу.

И као што рече Андрић “Само да не престанем да је

ишчекујем“ Јелену, жену које има и њене нове

маестралне стихове.

Све је љубав и све је Јерусалим!

До Едена!

Професор српског језика Јелена Лакић

 

 

 

 

 

Видик моје душе

Збирка песама „Јелена жена које има“ ауторке Јелене

Шкрбић могла би да носи назив „Симфонија душе“,

јер се кроз сваки стих провлачи емоција којом

ауторка преноси део своје душе на читаоце. Свака

песма доноси нам различите мисли, тера нас да себи

поставимо бројна питања, да се преиспитамо, да ли

смо онакви какви смо мислили да ћемо бити, због

чега људи поред љубави, светлости, среће, бирају

злобу и таму, зар није лепше људима пружити руку

него подметнути ногу?

У поезији Јелене Шкрбић нема шминке, сјајног

папира и машне, само чиста емоција, реалан и бистар

поглед, она показује како се поезија живи. Оно што

ће ову ауторку издвојити од других је њена

аутентичност, њена надмоћна снага, коју ова збирка

носи као круну.

„Али ипак у задњи дах предомислих се ви ме анђели

наговориште и казаште истину да вам културу

рецитујем и даривам снено да вас љубазношћу

образујем и љубављу чувам.“

Орхан Памук је рекао: „Песници су, ако су добри,

врло близу магије“, а Јелена својим пером ствара

магију, чак и онда када вас обузме безнађе, кроз њене

стихове пронаћи ћете бар трачак наде, да бољи дани

долазе, само живот треба огрнути љубављу.

„Па кад једног дана умрем и можда одем у Еден

надам се да ће ми живот бити на срећи сведен

памтиће ме по покушају времена и мене и вас

молим Бога да се чује овај мој глас, бар на час.“

Глас Јелене Шкрбић ће се чути далеко и не на трен,

већ ће бити уткан у времену и живети вековима.

Октобар, 2023.

Јована Чебо, дипл.екон. и аутор романа „Казни га

заборавом“

 

 

 

 

 

Једној Јелени , не било којој !

Оно што осмехом јача и блажи. Јелени,храброј и увек

својој,што љубав само за љубав тражи…

Оној,што људе право у очи гледа док топлу руку

пружа. Јелени што стихом у путир точи вино љубави

и мирис ружа…

А,упознах је,уствари заволех је (ко не воли младост,

не воли ништа што оставља иза себе) читајући и

слушајући њену песму „Жена победа“. Јелена,жена

које има како она каже,али не за свакога. А има је у

вери,у традицији,у љубави,лепоти давања,у

ароганцији младости,разумевању старости…У

песмама огољене душе до задње честице. У њеним

стиховима не морате трагати за суштином. Њене

метафоре су разумљиве и слике су света који је

окружује, света у коме се она бори за своје место под

сунцем, борећи се за егзистенцију… Понекад љута,

саркастична, али увек препознатљива и увек своја.

Тематски разнолика врло, али иако реалистична не

искључује емоције, напротив…Посебно су емоције

пренаглашене кад су у питању традиција и социјална

осећања.

Вера Степановић, књижевница

 

Креативност. Ако би у једној ријечи описивала

Јелену, то би била ријеч која је сјединила њене

стихове гоњене брзином свјетлости у бразде којима је

свакој понаособ дала имена. Њена Дон Кихотовска

борба је замијенила вјетрењаче словима у потрази за

љубављу коју је преточила у пјесме. Јелена је жена

која даје себе сваком стиху, сваком зарезу удахне

живот. Говорити посебно о њеним пјесмама је гријех,

јер онда би вјетрењаче остале без покретача који је

онгрлила и преточила у ову дивну збирку. Посебну

драж је зачинила благим а понекад и јачим сарказмом

којим не умањује ничију вриједност,само покушава

показати аномалије друштва у којем свакодневно

преживљава своје и туђе неправде. Опет, у пјесмама

оживљава немушти језик, дајући свој глас и мисао

онима који говоре а ми их не разумијемо. Свако,

Јеленина поезија доказује и уобличава њену

свестраност и спремност да се носи ријечима као

мачем кроз живот.

Дакле, живот Јеленине збирке нам доказује да је она

Јелена – жена које има !

Жаклина Багаш, књижевница

 

,, Јелена, жена које има“

Песнички антипод Јелене Шкрбић

,,Између нас је увек било тако: кад је нема, онда је

нема као да се заиста никад, никад више неће

појавити, а кад је ту, онда је присутна тако као да

је то најприроднија ствар на свету и као да ће

довека и без промене остати ту.“

– Иво Андрић ,,Јелена, жена које нема“

Поезија је Орфеј са лиром, окружен зверима, у вечној

потрази за својом Еуридиком. Ако је поезија Орфеј,

онда је и песник Орфеј, а звери су његови демони, с

којима борећи се, побеђује себе, тако што сваку своју

борбу стиховима записује. Кроз миленијуме, поезија

је ритмички плес мисли, а какав ће бити ритам

одређује њихов творац, стихотворац – песник. Може

се се закључити да савремено песништво даје велики

размах песнику, избор хоће ли пратити нове токове,

оживљавати минуле епохе или све искуствено

асимиловати и наћи неки свој израз. Јелена Шкрбић,

песникиња својствене вокације, свакако је једна од

оних која својим изразом исписује нове странице

савремене поезије. Њен песнички првенац ,,Јелена,

жена које има“ већ самим својим насловом интригира

и упућује да је пред нама једно дело необичне

структуре и симболике, где се у мотивском смислу

преплићу сви они мотиви који чине један живот

таквим какав јесте: мотив љубави, туге, бунта,

духовности, родољубља… са свим својим

подкатегоријама су као Борхесов ,,Врт са стазама које

се рачвају“. Позајмивши од Ива Андрића мотив из

његове приповетке ,,Јелена, жена које нема“,

песникиња Јелена Шкрбић на себи својствен начин

пркоси Андрићевој књижевној имагинацији потраге и

чежње за љубављу и лепотом, тврдећи да су љубав и

лепота ту, у нама самима, и да тражећи нешто што је

надохват срца, претимо да изгубимо себе. Андрићева

својеврсна исповест, која је књижевним зналцима и

те како јасна, донекле се коси са посматрањем света

Јелене Шкрбић, зато је и имала потребу да подари

песнички антипод овом врхунском делу. Међутим,

они који нису спознали Јеленину душу и који не знају

колико је Јелена управо задивљена Андрићевим

стваралаштвом, рекли би да осим наслова нема

симболичких сличности између ова два дела, али да

то није тако, песникиња доказује у свакој својој

песми, непрестано се приближавајући тој Андрићевој

имагинацији, да би показала колико је имагинативно,

заправо – стварно.

Ова збирка поезије је аутопортрет, како и сама

песникиња у једној песми каже ,,Аутопортрет моје

личности“, где из песме у песму Јелена потврђује

своје постојања кроз све животне битке које добија.

Управо ова песма најбоље описује њену личност, а

сам песнички поступак који укршта говор у трећем и

првом лицу, сведочи о томе колико је њој важно да се

престави читаоцима, сматрајући да поезија пише

песника и да је свака песма њена лична карта:

,,Моја је душа дечија,

из срца ми крвари прошлост,

из очију говори срећа и туга,

ја сам нежна као дуга.

Љубав ластавицаптица,

ја сам жена сањалица,

вечна Зевсова покајница.

Ма, Јелена, мала си девојчица!“

Душа је оно што је најважније за песника, та мисао

потиче још од Аристотела, а Јелена Шкрбић своју

душу преставља као плодоносно дрво, са чије

крошње свако може да узбере оно што му треба. У

тој својој разгранатости пита се:

,,Зар је исувише суморно бити добар човек?“,

указујући на ,,бездушности човечанства“ које воли да

живи у лажи, те је данас најскупља ,,искрена и лепа

реч“. У потврдности свог постојања из наслова

збирке, подразумева се самокритичност, запитаност о

себи и својој личности, јер идеал је имагинација, а

биће са манама и врлинама је сушта стварност.

Разговор са собом и својом поезијом сматра једном

позоришном представом, у којој играју сва њена

лица, а улоге им додељује живот. А ,,Живети живот“

значи прихватити своју реалност, загрлити свет и

јавност, заборавити прошле дане и запевати оду

радости и смеха:

,,Запевај оду радости и смеха,

јер ово је твоја утеха и стреха,

срећа чиста и суза радосница,

а не живота роб и снена кошница“.

,,Горка је храброст“ је узети свој живот у руке и

гласно рећи да је ,,Принцип песничке душе“ њен

принцип, а љубав једини језик којим пева:

,,Љубав је лепа, одважна и поносна,

љубав је грациозна и несваћена дама,

љубав је зрак, вода и ватра… Све је љубав!

Љубав је највећи ратник, и највећа кукавица.“

Да ,,Црвени зачарани кругови“ где над њеним умом,

црвена је боја љубави, боја страсти и смелости. Код

ње су црвени лептири, црвена трава, црвена крв у

венама. Ако би која боја могла да опише Јелену

Шкрбић то би била – црвена, али црвена без црне не

би била у потпуности Она. Као Стендалово ,,Црвено

и црно“, такво је песничко сведушје Јеленино, која

непрестано проналази себе у другима и друге у себи.

И управо ту је истост Андрићеве Јелене и Јеленине

Јелене. Трагање и проналажење, у себи, у другима.

Андрић Јелену види свуда, где год да пође, она је с

њим, иако жели да побегне од ње:

,,Оно од чега бих хтео да побегнем иде са мном, пре

мене стиже у место које је циљ мог пута, и дочекује

ме на станици, води у хотел и прати по граду“.

А Јелена Шкрбић непрестано потврђује себе идући у

сусрет сопству и постављајући пред себе изазове,

како би доказала бивство, ,,Рефлекс за живот“:

,,Пуцај, пуцај, душо моја!

Избриши ову бол у мени,

погази горчину у жени.“

Хамлетовштина није заобишла ни њену мисао, те

започиње запитаност над собом: ,,Бити или…“

довршавајући ово питање констатацијом у песми

,,Све или ништа“. И када говори о љубави између

мушкарца и жене, она иде на ,,све или ништа“, тражи

потврду, жели одговоре, не воли игре и

недоречености:

,,Зар ја морам на све упите дати одговоре?

Зар увек ја морам сама да се борим за нас?

Да те зовем, да те будим из дрхтавог сна од леда,

да ја увек будем мраз а ти огртач боли и

дволичности?!“.

Важност љубави је императив, па тако ни своју мајку

не заборавља, поредећи је са Божијом мајком у песми

,,Мојој пресветој мајци“:

,,Осети ме, пресвета мајко,

загрли ме, Божја снајко,

твоја љубав је света и мила,

јер ти си, мајко, моја вила.“

Одајући почаст значају фигуре мајке у свом животу,

у покајању моли за опрост за све знане и незнане

грехове, и одиста, ове две песме (Мојој пресветој

мајци, Мојој мајци) су дубоко молитвене, где се

песникиња уистину обраћа свим мајкама, те и оној

Мајци, Мајци Божијој и Мајци свих нас.

Своју збирку песма завршава са две песме под

називима ,,Љубав“ и ,,Опроштај“ сублимирајући

неодвојивост та два мотива. Истинска љубав јесте

праштање, за њу је љубав Бог, а свеприсутна врлина

Божија је управо праштање. У овим песмама учимо

живот, учимо љубав, учимо праштање, учимо

постојање у вечности. И на крају, октобар је: ,,А у

октобру, кад је поподневно сунце житко и кад га

човек пије без краја и замора као да пије саму жеђ,

она се готово не одмиче од мене док седим на тераси,

покривен плетивом сунца и сенки од лишћа. Осећам

је у соби по једва чујном шуштању листова у књизи

или по неприметном пуцкетању паркета. Али

најчешће стоји, невидљива и нечујна, негде иза моје

сенке. А ја сатима живим у свести о њеном

присуству, што је много више од свега што могу да

дају очи и уши и сва сирота чула.“ (Иво Андрић ,,

Јелена, жена које нема). Свест о присуству ,,Јелене,

жене које има“ остаје као лелујави траг у вечности,

писан истином, најскупљим словима.

Мср Невена Милосављевић

 

Јелена Шкрбић “ Јелена жена које има“ осврт на једно

вјеровање

Прочитала сам ове пјесме, али можда и нисам

морала, јер ову љубав доживјех кроз упознавање,

дружење, борбу, пожртвованост, лудовање и

најбитније “ увијек је ту“ .

Живот донесе свашта, а мени је донио Јелену за

сазревање, размјену енергије, игре, љубав чистог

поднебља на крилима феникса у плодну равницу

тананих нити душе.

С њом спознах истинско другарство.

Исплетеност маште, хтијења, намјере, традиције и

садашњости , као живота и ријечи бунтовног духа

који води ка – само своја крошња душе.

Кроз пјесме Јелена указује на љубав ка породици,

човјеку, природи, животу који поштује све не

заборављајући слободу духа, узвишености феникса у

себи.

Анита Глувак, проф.разредне наставе

 

 

Јелена Шкрбић „Јелена, жена које има“ – осврт

илити један угао гледања

Ко год да узме овај првенац запитаће се ко је Јелена

!? Уз ово питање долазиће их много. Љубав , бунт ,

снага, духовност, моћ изражаја, луцидност

тренутка…. Хвала Богу прочитао сам њезину књигу,

упознао је још давних 90 и неке, и нисам спознао

никог сличној њој – можда , Џејмс Дин нашег доба.

Поезија јој одише бунтом 21.вијека, а распон говори

о комплетном умјетнику – пјеснику, писцу, оратору ,

глумици , сликару..бунтовнику са или без разлога,

кога никад није доста. То је Јелена која воли , пати ,

сагледава свијет у и око себе – традиционална а

модерна , позната а непозната, своја а наша, сама а

окружена ријечима , сликама , бојама … то је Јелена ,

жена хтијења и душе дубоко умотане у циљ

постојања, у ваздуху неухватљиве реалности. Цитати

из стихова које нам нуди у књизи су у њеном случају

лепеза живота из њеног угла гледања , који су нам

свима прихватљиви као образац бивствовања на овој

планети. Част ми је не упоредити њен оргинал са

било којом копијом ње.

 

Миленко А. Поповић, проф.

 

 

 

 

Биографија

Јелена Шкрбић рођена, 1984 . год. у Ливну.

По струци професор разредне наставе.

Бави се писањем поезије, прозе и афоризама од раног

дјетињства. Самоуки је сликар.

Њене песме су изашле у мноштву зборника.

Добитник је великог броја захвалница и диплома.

 

 

 

ПОСВЕТА

Књигу посвећујем својој мајци. Мајка је светиња

свих светиња. Мајка је љубав свих љубави, радост

свих радости, нежност свих нежности. Ако постоји

Анђео на свету, тада је то мајка. Хвала ти мајко моја

на свему. Не постоји реч којом могу да ти искажем

своју љубав. Све што могу још урадити за тебе је ова

књига – књига о љубави. Зато ти посвећујем ову

књигу, најдивнија моја мајко.

 

Аутор