Из штампе је изашла збирка афоризама “ТАКНУТО МАКНУТО“ аутора Мила Зекића

ПОТКУПЉИВАЊЕ БЕЗВРИЈЕДНИХ

 

Да је афоризме писати лако, писао би их свако. Но, то није посао за свакога. Ту се окушавају надарени, искусни, храбри и помало испровоцирани грађани. Балкан је погодно тло, јер све то успијева на овим просторима.

Миле Зекић је један од таквих људи. Увијек је био свјестан својих вриједности, али их је до сада испољавао на друге начине, кроз школовање, посао, породицу, спорт и шах, потомство. И да је хтио, није имао времена да се окушава у нечему, за шта је сматрао да други раде боље. Али, све ове године, а он је већ зашао у седамдесете, уживао је читајући сатиру, а највише афоризме.

Могло би се рећи да су и гени учинили своје, његов отац Михајло, пошто је написао до сада једину монографију родног села Тршић, издао је и збирку афоризама. Можда ти афоризми нису били савршени, али обзиром на Михаилово образовање и материјалне могућности, били су више него подвиг. Неки од њих су своје мјесто нашли и у антологији босанскохерцеговачког афоризма, коју је почетком овога вијека приредио истакнути афористичар, Јово Николић.

Значи, мало гени, мало искуство, мало турбулентно окружење, другим ријечима, све што доноси живот, нагнали су Мила да се окуша у писању афоризама. Испочетка је то ишло лако, инспирације на претек, идеја још и више. Међутим, када их је показао стручњацима, добио је подршку, али и задатак да крене из почетка, идеје да задржи, а да ради на ријечима, да скраћује, бира љепше и прецизније изразе и да се запита зашто би се та реченица могла назвати афоризам.

Онда је ишло много теже, чак је долазило и до повременог духоклонућа, али кад је та криза превазиђена, онда су афоризми кренули као из кабла. Мало га је било страх да је неко већ написао сличан афоризам, али то је дилема свих који се баве писањем. Треба бити поштен према себи, никога не копирати, сличност се не може избјећи, а понеки афоризам се може и избрисати.  Надам се да то Миле неће морати да чини.

Човјек је од крви и меса, стварно биће, заузима неки реални простор и иза себе оставља траг. Некад је то нека задужбина, кућа, а напокон споменик на гробљу. Али, човјек је и духовно биће, размишља, прича, записује. Такође, оставља траг. Овом књигом „Такнуто макнуто“, Миле ће оставити значајан траг и служити на понос својој породици, селу, општини, па и шире. Неће бити само још један од скрибомана, који су преплавили културни простор. Иако се можда не допадне престрогим критичарима, свакако ће свим обичним људима из окружења, за које је превасходно и писао, причинити огромно задовољство, биће поносни на њега, свог суграђанина, рођака, пријатеља.

Теме његових афоризама је свакодневица, породица, комшије, запошљавање, образовање, пензије, спорт, а највише власт и њени носиоци, они који све то креирају и због чега је све овако, како је, због чега смо овдје гдје смо. Због чега се предузећа гасе, село изумире, млади одлазе, борци не поштују, пензионери живе на ивици глади, тајкуни се богате… Другим ријечима, има разлога за бригу, треба се тргнути, освијестити, прикочити и полако се враћати правим вриједностима, које су нам у бити, у традицији.

Све то је некако прихватљивије кад се каже кроз виц, шалу, кратко, али помало замотано, да потакне на размишљање. Е, то је афоризам и због тога је све популарнији на културном простору. Погодује му и што се лако сервира пред читаоце преко друштвених мрежа, брзо чита, што је лако доступан. Али, ако се не нађе у књигама, часописима, новинама, пријети му опасност да бљесне и да се угаси. Штета би било да тако нестану Милетове мисли, дилеме, размишљања, запажања. Зато, ево књиге!

Промишљајући о онима који одлучују у наше име, афористичар примјећује:

Ко у Скупштини подигне два прста, ни за шта не одговара!

Онда: Које сировине дозвољавају странцима да експлоатишу наша рудна богатства.       

  Па:   Само су код нас другорангирани на првом мјесту.         Онда:       Партијска књижица ми није донијела штедну. Учланио сам се у погрешну странку.

Међутим, Миле није политички аналитичар, он је само рекао свој став према друштвеним кретањима. Али, није лако доћи до рјешења, јер:                                                                  Народ би узео усрану мотку, ал` га мучи затвор.

Миле коментарише своје окружење, са којим се свакодневно сусреће.

Примао је мито. Баш је бекрија.                                                Радим од куће. Отплаћујем стан.                                      Не знам зашто за једну диплому требају два свједока!?     Пензионер нашао новчић у чесници и отишао да купи хљеб.                                                                                          Безвриједни би да буду поткупљени.                                         На плажи сам купио јапанке. На декларацији пише да су кинеске.                                                                              Мировњаци су нам смирили страсти и поправили наталитет.

Свакако је најсимпатичније када се неко шали на свој рачун, у првом лицу. То даје осјећај присности, блискости, тако се најлакше поистовјећујемо са писцем.

Отуда:

Не могу да дувам у балон, кад сам из њега пио.                     На своју несрећу, играм игре на срећу.                                           Нестало воде и струје. Дјеца питају кад ће доћи интернет.                                                                                                 Имам пса, кућног љубимца. А он нашао најбољу пријатељицу.

Надам се да сам довољно илустровао дух и поруку ове збирке, само ми је преостало да видимо како Миле Зекић размишља да се извуче из кризе, кад већ колективно срљамо у још веће проблеме.                                                                                Крај иконе слика предсједника, па који помогне.

 

Милан Пантић

 

ИДЕ МИЛЕ САТИРИЧНОМ ПРУГОМ

 

Све битне карактеристике афоризама као најкраће књижевне норме можемо наћи у новој књизи Мила Зекића: језгровитост, мисаоност, духовитост и актуелност.Најчешће теме за које се он везује  су политика, друштво и етика, али и за неке друге области он налази праве речи како би суморну јаву оплеменио и разведрио. Разговетним народним језиком аутор се на себи својствен начин бори против животним аномалија уз велику дозу уметничке оригиналности. Читаоце који дођу до нове његове књиге сигурно неће остати равнодушни. Ауторове поруке разгалиће и највеће песимисте, бар на тренутак.

Ево и неких примера за то:

• Пишући афоризме довео сам у опасност свеску да послужи за потпалу
• Супруга и ја смо промијенили имиџ, пустио сам браду, а она језик.
• Шверцовао сам дуван. И испушио!

Сигурно најшкакљивија тема коју он дотиче је политика. Без бојазни шта ће неко о томе рећи он помиње и оне често недодирљиве:

• Комшија отворио фирму. Сад је затворен.
• Кад су на власти плитки људи, треба им дубока држава.
• Политичари возају народ и тако обогаћују свој возни парк.

Неке трагикомичне ситуације Миле обраћује шекспировски. Тога свакако фали овом нашем слуђеном и напаћеном народу:

• У обрачунима је више настрадалих од језика него од пиштоља.
• Кад изда воће и поврће, треба покушати са конопљом. Тржиште загарантовано!
• За криминалце је свака година преступна.

Шареноликост ауторових тема је вишеструка. Генерацијски није ограничена и њима дотиче све узрасте, што се каже од колијевке па до гроба:

• Мијењам јединицу из математике за јединицу из богате породице.
• Отишао је на саобраћајни факултет једносмјерном улицом.
• Наградили су га за животно дјело, а тек шта је требао да добије за бројна недјела!

Ево за крај моје рецензије и неколико  Милових мудрица о мушко-женским односима:

• Ја јој поклањао руже, а она вољела лале. Удала се за Новосађанина.
• Правио сам се да не чујем. Сад ми жена наређује СМС порукама.
• На послу сједим, у браку клечим. Никако да се усправим!

Само још да додам да се аутор показао у правом свјетлу и да му пожелим да не чека дуго са новом сатиром. Очито је да се нашао у њој и да би била велика штета да стане са писањем!

 

 

Милоје Вељовић, пјесник и сатиричар