Интервју са Ренатом Вујаковићем

 

Имате ли своје књижевне узоре? Каква Вас поетика привлачи?

 

Добар део живота веровао сам да се сви одговори, за некима сам очајнички трагао, налазе између корица књиге. Готово тако да ћу отворивши књигу наћи у њој неки рецепт за срећан и живот, еликсир за младалачке и друге муке. Тако је већи део мог читања одредило грозничаво, напола патолошко трагање, више него икакав теоретски или естетски, систематски приступ. Могло би се рећи да сам у књизи видео спас. Какав? Од чега? – то су добра питања на које још тражим одговор. Дакле, овде бих истакао и одређено терапеутско дејство писања, од рецимо, неке латентне неурозе. Онако успут учио сам и о теоријским аспектима, али ме никад нису нешто посебно окупљали. А читао сам све, што ми је дошло под руку, »корачајући себи као свом циљу«. Специфичност мог случаја је и то, што сам прерано прекинуо школовање и некако се формирао другачије од стандарда. Без неког институацијалног образовања, трудио сам се да освајам та нека општа места културе и књижевности, како сам умео и могао. Данас пак, имам и диплому педагога коју сам стекао, дабоме, на тежи начин. Међутим, око ње се трудећи »по старе дане«, такође добијам одређени бенефит за само писање, опет због те специфичности да сам морао да учим – оно што у великој већини случајева уче млади људи – као зрео, формиран човек. Дипломирао сам пролетос, у педестој, на јагодинском Педагошком факултету за домског васпитача.

Све у свему, да се вратим на Ваше питање, привлачи ме све што је поетично, на овај или онај начин, не само у домену литаратуре, заправо наше писање вероватно и јесте потрага за поетичним местима које креира сам живот. Но, ако бих морао да издвојим двојицу који су на мене оставили најјачи утисак, онда би то свакако били наш принц поезије, Бранко Миљковић и Владимир Набоков. Овим не желим рећи да сам неки нарочит познавалац лика и дела поменутих, него да су ми били неки међаши, компас, докле се отишло, рецимо тако. Било је, разуме се, безброј писаца који су ме дојмили, надахњивали, у различитим тренуцима и фазама. Но, као што рекох, писањем сам, чини ми се увек, само »корачао себи, као свом циљу.«

 

Пишете и поезију и прозу. Какви су изазови, а каква искуства?

    У чему су разлике а у чему сличности?

 

За себе бих рекао да сам изразит лиричар, моје базично поље јесте поезија. Са њом са и почео.

Засигурно нећу ништа ново рећи, сугеришући да је интезитет емотивног и менталног стања у поезији већи. То је неки блесак, муња пражњења, акумулација искуства, али и стална склоност филтрирања, стална укљученост на неке фреквенције духа. Испрва интезивно чуђење, трагање, касније у зрелијим годинама молитвеност, созерцање. Пада ми на памет да је то напросто неки инструмент, механизам, инпут који песник задобије да каналише ту своју прикљученост на етеричне сфере. И будући да је стално прикључен, временом то пражњење бива спонтано, постане природно. Овде треба рећи да постоји, бар је у мом случају тако, период када песма, још врућа и под високом волтажом прострујивши кроз човека, испуни песника егзалтацијом, електрицитетом, једном жестоком еуфоријом, адреналином, или већ чиме. Кажу да је слично са глумцима, по завршетку представе, излажењи из улоге, веле да је некима веома тешко спустити се, вратити у нормалу. Рецимо, тако нешто. Тако да и песник треба да научи да се и с тим носи. Да га тај, условно говорећи транс, не одведе предалеко. Ја боемију гледам у том кључу.

Проза пак захтева стрпљење, приземљеност. Некако се десило да сам  успео да спојим ова два стања свести и духа, која јесу различита, али имају и нешто заједничко. Све оно што не успем да претворим у песму, не доведем до задовољавајућег нивоа, по правилу покушам да у неком облику уградим у прозу. Јер и у прози највише држим, поред оног драмског момента, до лирског. Дабоме, то подразумева занат, да се све постави на своје место. У првом реду, да се разлучи шта може да буде, шта јесте поезија, а шта проза. Да се не остане на ничијој земљи, како би то рекао један мој пријатељ. Писање романа је за мене било право откровење, заиста сам уживао пишућу у сваком. Та могућност да се у роман унесе и драмско и лирско и есејистичко, то је прави ужитак. Могућност да се нашироко и дубински позабавим неком темом, уз сва горе поменута средства, јесте привилегија у сваком смислу. Све у свему прозу радим практично свакодневно, миц-по-миц, месецима, годинама. Док на поезију чекам да се деси. Песма је готова за дан-два.

 

 

Прву збирку песама „Светлост, невидела“ објавили сте 2001. године а другу, „Јутрење, псалмодија“ 2021. Шта је обележило тих 20 година између?

 

У младалачком тражењу свог места под сунцем, за мене је Књига била, као што рекох, нешто од чега сам очекивао олакшање, одговор, не би било претерано рећи спас. Под тиме подразумевајући да се до циља може стићи подједнако с обе стране, и као читалац и као писац.  Прихватио сам, неким чудом, да је то мој позив, да препознајем битна места, напросто да у духу пратим ту ствар, да разумем због чега је писање вредно и битно. Дакле, не само као статус, популарност, већ зато што се ту налазе одговори на суштинска питања о човеку: Ко смо, одакле смо, куда стремимо? При томе је, дабоме, требало и живети пресан, сиров живот, који већим својим делом није ни мало поетичан, не мари за естетику, у коме је требало зарадити за хлеб, за рачуне, зарадити новац. Тако сам, најискреније говорећи, и почео да пишем прозу (да се донекле надовежем и на претходно питање), сматрајући да ћу тако моћи пре и лакше да се домогнем новца. Нисам знао како, али, отприлике сам се надао да би ме један добро написани роман приближио томе. И написао сам један солидан роман, Свитац у надиру. Дакако, по питању новца, нисам се померио с места. Ни до дана данашњег, уосталом. Али, некако сам остао на покушајима да пишем прозу. Као што се може видети, већи део мог схватања, и животних избора је обележила скоро несхватљива наивност. Овим пак могу да се поносим, но, не бих је препоручио сваком. А онда човек стигне у године када схвати да ни не зна ништа друго да ради; да се пита да ли је писање био добар избор (најкритичнији моменти генерално). Срећом, у наглом сазревању кроз ову фазу, ја сам се помирио да нисам ни имао избор, и да можда ни нисам ја, тај, који је бирао. Помирио се са маргиналним статусом. Елем, свеукупно нешто попут оне песме Чарлса Буковског, чији рефрен гласи: If you are going to try, go all the way, насловљену са Roll the dice. Након свега, поново сам почео да пишем песме, али, сад ваљда без оног грча и паклене жеље за доказивањем, с неком помиреношћу, не знам како бих то тачно именовао. И ево, десиле су се и за мене посве неочикиване две збирке, обе награђене: Јутрење, псалмодија и Обезбојено истином. Углавном, да, постојао је период када сам посве запоставио поезију. За то време сам покушавао да пишем само прозу. Прихватам мишљење да сам се тад огрешио о поезију. Но, биће због сродности ових дисциплина, учећи  о прози, освојио сам много корисног и за саму поезију.

 

Живите и стварате у Мађарској. Шта све отежава удаљеност од Матице (Србије) и да ли та удаљеност има и неких предности?

 

То је заиста занимљава ситуација. Општепознато је да смо на прагу нове ере, да смо захваљујући технологијама увелико закорачили у ново доба. Друштвене мреже и могућност да неког свог видите и чујете било када и било где, знатно ублажава носталгију. Дах и дух мегаполиса се већ свуда осећа. Будимпешта на чијој периферији живим са породицом, и у коју сам више година путовао скоро свакодневно на посао, даје одличан пример за то. Мешавина језика у метроу, на улицама, гомиле туриста из свих крајева света. Ти људи се споља скоро и не разликују. Сви имају, исту гардеробу, исти телефон, исти поглед, сви знају енглески на истром нивоу. Тако да, неутралисањем просторне удаљености, акценат остаје на културној дистанци. Иако се интезивно ради на томе да се и те разлике смање, чини ми се да ће ту ићи мало теже. Мађарска је одличан пример да језик и култура јесу  озбиљна баријера духу глобализма. Свеукупно то су драгоцена искуства за писца. Поприличан број српских породица који живе и раде у Будимпешти и њеној околини, остајући посве у свом културном коду. Пре свега они који посао обављају преко интернета, али и други. Корона је ту ствар само учврстила. Осим тога, свака изолованост може бити благотворна за писца, хтео-нехтео остаје му да се дружи са Андрићем, Толстојем, Кјеркергором…

 

Како доживљавате Стварање – као процес или контемплацију, обоје или нешто треће?

 

Иако нисам никада размишљао на овај начин, свакако ми је ближа контемплација. Премда разумем и разлоге због којих неко писање узима као стварање. Поменуо сам претходно да писање поезије доживљавам врло драматично. У сваком случају, у том контексту, можда бих увео и трећу могућност. Нешто што није тако драматично и радикално као стварање, али што није ни тако провидно и како да кажем, посредно. Можда као одмагљивање, упорно скидања неких наслага самозаборава, мрака самодовољности, или већ чега. Можда, созерцање. Непрестани труд да се види оно што је битно, да се одржи позиција с које се види светлост духа Истине. Шта је, односно, Ко је: Истина, Пут и Живот. »Зато је сваки књижевник који се научио царству небескоме као домаћин који износи из клијети своје ново и старо«, односно да тумачи знаке времена у Духу истине.

 

Шта Вас у томе подстиче а шта спутава?

 

Спутати ме не може ништа споља, осим голог живота, материје, онога што тело подразумева и носи са собом. Здравље, глад итд. А подстиче ме првенствено мој син, и његова генерација. Жеља да за њега оставим, колико је до мене, неке трагове, трачке, онога што сам препознао код својих предака као вредност, истину. Такође већ и то што сам се квалификовао за учешће у српској књижевности је велики мотив.Такође, и ова признања за поезију јесу свакао значајан подстицај.  Ово је уједно и прилика да се захвалим жирију Дринских књижевних сусрета, и организатору Дејану Спасојевићу. То је дешавање које заслужује сваку пажњу српске јавности. Све похвале!

 

Ваш поетски рукопис „Обезбојено истином“ издвојио се квалитетом и самосвојношћу у конкуренцији преко стотину песничких збирки. Он кореспондира са философијом постања и живљења, архетиповима, библијским мотивима, суштином стварања, бићем Поезије и Песника. Објасните поближе ове тематско-мотивске и значењске слојеве и допуните ако сам нешто изоставила.

 

Да, чињеница да сте изабрани између стотинак рукописа, јесте ствар која обавезује. Све је то вероватно тачно, што наводите, али све што могу да вам сада кажем, јесте да оне одражавају мој пут, моје трагање за вечношћу, пут ка тим дубинским слојевима нашег постојања. Једну перманетну зачуђеност пред пред животом, човеком, личношћу. Тој, рецимо, невероватној ствари, да се Бог оваплотио у телу човека.

За сад не знам шта бих још рекао о томе, осим онога што стоји у песмама. Ја сам затечен пред тим. Обе ме збирке, и после доста времена како су написане, кад узмем да их читам, добро загреју, протресу неким својим интезитетом, изазову у мени исту ону грозницу, набој као када су настајале. Да бих рационалније сагледао потребно ми је још времена. Што опет није гаранција да ћу и умети нешто више рећи.

Напросто, као што Ви свакао знате, велики део писања је део рада, заната. Углавном знате како нешто не може да се каже, шта звучи нелогично, неубедљиво, некоректно, и онда се једном деси да у више покушаја једна језичка конструкција зазвучи убедљиво, јасно, добро, да производи жељено дејство. И онда се тога држите. На исти начин научите после извесног времена нешто друго. Временом се тога накупи. Напросто развијате сензибилитет, учите, одрађујете неке ствари скоро по аутоматизму, а да не знате да их обављате. Као што дишете. Дабоме, није ни мало једноставно доћи до тога. Ако се не варам, Бранко Ћопић је рекао да је за то потребна »тетка«. И моје искуство говори да је то такав процес.

 

У Вашим песмама срећемо архаичне облике речи, неологизме и сложенице али и термине блиске науци. Какву улогу и значај има поетски језик? Приближите нам Ваш однос према језику, уопште.

 

Сматрам да се оно најинтересантније у мојој поезији садржи у појму, односно значењу, да извесна њена вредност није првенствено и наглашено у ритму, слогу, темпу, музици. Но, у поезији, разуме се, и о томе мора да се води рачуна, о следу, избору речи, сугласницима и самогласницима. Нема, дабоме ту ничег случајног.

Нелогизми су плод дубоког и озбиљног урањања у језик, у све наслаге и нијансе једне речи. И њеног звука и њеног појма. Речи су ту једна другој мост до тамо неке нове обале, и понекад се просто у тражењу тог флуидног и једва назираног појма, реч сама понуди, прилепи јој се неки префикс, направи сложеница у покушају да се изрази тај неки дух, емоција, идеја, оно што призива, оно што се песнику у његовом трагању понудило да постане видљиво, откривено.

Даље, веома ме радује чињеница да покаткад успем неку архаичност повезати са модерним језиком науке. То је и за мене било, и још увек је велико откриће. Тај спој је вишеструко вредан. А то се деси вероватно зато што се тема захвата из слојева на којем су све временске одреднице изједначене, односно из перспективе вечности, односно из потраге за њом. Данас је језик науке свеприсутан, продро је у све поре нашег живота. Мене, такође, изузетно занима наука и њена достигнућа. Архаичност пак, изван сваке сумње, треба приписати библијском виђењу ствари, које је за мене приоритетно, иако се у самим песмама можда то не види на први поглед. Но, будући да сам верујући човек, то просто избија и тамо где нисам имао баш такву намеру.

 

Напросто, када је реч о писању поезије, све је дозвољено, ако ће на адекватан начин да произведе жељени ефекат.

 

Постоји ли песма (Ваша или Вама блиског аутора) или стих који Вас поближе одређују?

 

То би било, свакако, горе поменуто:

Миљковићево »корачати себи, као своме циљу«,

и стих Буковског,  »If you are going to try, go all the way«.

 

 

Разговор водила

Жељка Аврић