РЕЦЕНЗИЈЕ

 

Проф. др Душко Певуља Филолошки факултет Бањалука

 

 

РОМАНСИРАЊЕ СТВАРНОСТИ

 

Поводом двотомног романа Салашар Данила

Аврамова

Добронамерна је ова књига, читаоче. На знање ти даје, одмах с почетка, да ништа друго Нисам имао на уму, до приватне и породичне сврхе.

Нисам мислио ни теби да користим нити себе да

прославим. Моје снаге нису дорасле таквој намери (…)

Да сам канио задобити наклоност света, боље би себе

украсио, и приказао бих се у проученом ставу. Желим да ме овде виде у мом једноставном, природном и свакидашњем руху, без цифрања и усиљености, јер ја себе овде сликам. Мане моје очитоваће се живо као и мој природни лик, колико ми допушта свету дужно поштовање (…) Читаоче, ја лично сам предмет своје књиге.

Мишел де Монтењ Композицијски,

 

Композицијски, роман Салашар подијељен је у двије велике наративне цјел ине, а онда је свака од тих цјелина (посебних томова) састављена од више десетина, посматрано строго жанровски, кратких ефектних прича. Упркос тој фрагментарности, Салашар је јединствена цјелина чију унутрашњу кохеренцију обезбјеђује више различитих чинилаца. Најснажније везивно ткиво овог приповједачког вијенаца, насталог поступком уланча- вања прича, јесу евокативна снага и литерарно умијеће аутора и главног јунака Данила Аврамова. Ауторово приповиједање реторичко-стилски произилази из усмене причалачке традиције, коју ће у првим деценијама де- ветнаестог вијека кодификовати Вук Караџић, и тако конституисати једну од најзначајнијих традиција (традицијских залиха) српске књижевности. Конкретне наративне обрасце те традиције понудиће сам Вук у биографијама знаменитих устаничких вођа, а нешто касније и прота Матеја Ненадовић у својим Мемоарима. Што се приповједних средстава тиче, Данило Аврамов се највише користи дијалогом и сценом /сценским приказом. Аврамов има изоштрен осјећај за причу, зна како заинтересовати читаоца, умије изабрати карактеристичне детаље и носеће појединости, усљед чега се његове приповједне цјелине скоро увијек завршавају ефектном поентом, са смислом некад имплицитно наговјештеним а неријетко и експлицитно наглашеним. Чиниоци овако организованог приповиједања сливају се у један сугестиван и веома упечатљив читалачки утисак.

Романескно ткање Данила Аврамова је аутобиографског карактера. Граница између стварног и фиктивног свијета у Салашару је веома флуидна. Биографско се претаче у литерарно и тако добија нови смисао. Аутор заправо романсира стварност, литераризује живот. На теоријском плану то преплитање најтачније би се могло образложити  сљедећим ријечима   Душана   Иванића: „Припадајући литератури онога што јесте или је било дио људског искуства, дневници, аутобиографије и мемоари рјешавају вазда исти изазов: хаотичној маси до- гађаја и чињеница сужавањем и бирањем намећу извјестан поредак, повезаност и досљедност, претварају збивање у причање. Документарно причање/текст има стално референта у вантекстовној стварности, и то је оно што ове врсте одваја од књижевности у ужем смислу ријечи. Али преко оног дијел а књижевности који уважава законе вје- роватности и нужности, те радњу, мисли и карактере поставља у људско искуство, успоставља се веза са дневничко мемоарским жанровима. Уосталом, као што се фикционална литература не да замислити без примјеса истинитости, тако се ни документарно-умјетничка не да потврдити као чиста истина. У истраживањима која су провјеравала истинитост исказа у овим текстовима врло често се показало како су чињенице живота прилагођаване намјери онога који их саопштава (…) Књижевно дјел овање неког текста у коначном исходу није превасходно условљено односом тог текста према постојећем поретку свијета, већ поступцима изградње смисла и учинком тих поступака међу различитим слојевима читалаца и различитим епохама читања“¹.

Аутобиографско приповиједање подразумијева превла-давање различитих изазова. Један од најсложенијих је усаглашавање тачки гледишта доживљајног ја и припо- вједачког ја. Данило Аврамов доминантно приповиједа са становишта приповједачког ја, ретроспективно, накнадно. Међутим, према догађајима који га се животно, емотивно и егзистенцијално тичу, он је успоставио нужно потребну дистанцу. Казивању не учитава накнадни смисао и значење, лишава га сувишних коментара. Аутор скоро нигдје не испољава тежњу ка тенденциозној дидактичности. То је изазов, коме у сличним приповједним ситуацијама, ријетко одолијевају писци. Како је Данило Аврамов успио у томе? То је једно од кључних интерпретативних питања везаних за његов роман. Он је схватио да је искреност основ за овај тип литературе. Бити спреман отворити никад зацјељене ране, храбро се, са временским одмаком, поново суочити са некадашњим недаћама, људски је љековито, катарзично, а умјетнички високо етично. Етичност исприповиједаног аутор је супротставио свему другом, па је она, пос- љедично, постала кључна естетичка категорија дјел а. У роману се сусрећу, и то је наглашено већ на његовом почетку, јунак и писац, у једном идентитету, мај- сторски подвојеном, са једном лијепом тензијом која читаоца привлачи овој књизи, књизи живота бурног, како би рекао пјесник.

Данило Аврамов је рођени приповједач, он једноставно умије занимљиво да приповиједа, а има и о чему да казује. Посједује једну иронијску и ауто- иронијску перспективу из које одмотава догађаје, призива сјећање, о једном занимљивом свијету свога дјетињства, младости, одрас-тања, која плијени разноврсношћу. То су сцене које би могле бити и кадрови једног занимљивог филма, јер Аврамов казује филмично, динамично, никад није досадан.

Посебна вриједност Салашара су језик, специфични амбијент вјешто дочаран, затим менталитетске ознаке једног свијета са његовим регионалним посебностима. Тај језик не треба мијењати, прилагођавати га нормама стандардног књижевног казивања, јер би он тиме изгубио своју пуноћу. Он је посебна чар и вриједност овог дјела.

Допадљив је и хумор господина Аврамова. Он умије да се нашали, благохуморно, да из комичне перспективе прикаже своје јунаке, да их тим својством посебно о маркира, али им се никад не наруга, јер их све заправо воли, свјестан је њихове питорсекности.

Данило Аврамов је себи овом књигом подигао духовни споменик. Ово није тек обична књига, занимљиво приповиједање сопственог живота. Она је много више од тога. Један динамичан живот који је у обимној књизи добио своју пуноћу. Данило Аврамов умије да припо- виједа, има урођени дар казивања и специфични исказ. Он је и добар човјек, то ова књига непогријешиво открива!

Ријетко аутентично освјежње у нашој књижевности, пунокрвно приповиједање гдје све пршти од живота, успо- мена, хумора и језика.

Обимни роман Салашар Данила Аврамова са задо- вољством препоручујем за штампу.

 

Душко Певуља