Интервју са Александром Михајловић

ИНТЕРВЈУ

 

ДЕЦУ ТРЕБА ОМАЂИЈАТИ КЊИГАМА

 

Александра Михајловић је професорка српског језика и књижевности и докторант на Филолошком факултету Универзитета у Београду, чланица Удружења књижевника Србије, Одбора за међународну сарадњу истог Удружења, чланица Организационог одбора за обележавање сто година од Пупинове „Пулицерове награде“ и добитница прве награде на прошлогодишњим Дринским сусретима за дечји роман „Принцезе са тавана“, једног посебно занимљивог и неопходог романа на подијуму српске књижевности за децу.

 

Уз честитке које Вам упућујем, у име организатора, жирија и у своје име за освојену прву награду за најбољи роман за децу, а на Дринским сусретима 2023, опишите нам своје путовање до прве награде за „Принцеза са тавана“?

 

АЛЕКСАНДРА: Годинама, кад кажем годинама мислим на 7 целих, помно проучавам средњи век – наше средњовековне владарке. Одшетала сам тамо још са својом књигом Софијине мудролије с Марком Краљевићем, некако сам одшетала и нисам се враћала. Изнашла сам прелепе ствари, у њих се преоблачила, над њима се питала, тумачила, поистовећивала, каткада свађала. Почела сам да размишљам зашто се о средњем веку прича као, искључиво, о мушком, витешком. Шта је било са женама у њему? Јер те витезе неко је родио, неко је у њих удахнуо живот, љубав, част и веру. И почела са испитивањем. Почела сам да проучавам Мајке, да – са великим М. Оне су чувале престо, земљу, народ за своје синове. Биле им саветнице, уместо њих, попут кнегиње Милице и Јелене Балшић, ишле код султана и млетачког дужда, да их оправдају, себе окриве (уколико треба), само да њих сачувају. Биле су на ветрометини, када су остајале удовице, употребљавале сву умешност своје мудрости, дипломатије и реторичких вештина, да постигну немогуће. И остваривале све то.

Те су ме приче , истините, већ су ме на почетку потпуно омађијале. Чаролија још траје. И трајаће. Замислите Ану Немањић која је тако позно добила свог трећег сина – Растка. Или Мару Бранковић и Оливеру Лазаревић, које нису имале порода, јер су их родитељи дали за султане. Или Ангелину Бранковић, са њом сам горко плакала (и не само с њом, верујте) која се удаје за Стефана Бранковића (брата Маре Бранковић), кога је зет султан с братом ослепео. Дакле, Ангелина се удаје за слепог Стефана, рађа му децу, стално се селе, а он, осећајући да му се ближи крај шаље писмо Дубровчанима да након његове смрти чувају Ангелину и децу. И тако, магичних 27 наших владарки, које су или наше крви, или су нам дошле као снахе. Онда сам свакој од њих посветила поему, разговор с њима, саосећање и саживљавање. Потом је кренуло да се све развија у велику, заиста обимну енциклопедију (надам се да ће изаћи за овогодишњи Сајам књига).

 

Које је било прво, иницијално слово овог романа?

 

АЛЕКСАНДРА: Видите, ако бисмо поређали по словима настанак књиге – под А би била Америка. Ево, због чега. Након писања енциклопедије имала сам дивно предавање о нашим владаркама за дијаспору. Тада сам радила у онлајн школи ,,Сава”. Након тога сви су почели да ми се јављају, родитељи, деца, диван тим који је тада и основао школу за све наше у расејању. Они су ме највише подстакли. Рекли су да, напросто, треба и мора о њима да постоји и књига за децу. Знате, после тог предавања деца су ми говорила колико су поносни на нашу историју. Ја сам тада држала часове деци из Америке (то је слово А) и Канаде, то су друге и треће генерације наших тамо. Пре неки дан ми се јавила Никина мама Бранка, архитектица из Лос Анђелеса, и рекла како она и Ника све то стално помињу, како је Ника заволела језик, културу, традицију, како жели да сазнаје још и још. И заборавих још нешто – када сам држала то онлајн предавање многе девојчице би се облачиле као принцезе, а када бих их угледала – прошла би ме језа. Језа радости и усхита. Ника је била међу њима, седела је с мајком, слушале су и гледале, а она у хаљиници принцезе. Има ли лепше ствари у животу!

Онда сам помислила да је, напросто, грех да се неке од тих потресних, великих живота наших владарки не преточе у књигу за децу. Зато што је потребно да већ у раном узрасту деца о томе дознају, да им се укаже на прошлост, на част и љубав, да упамте и сачувају те приче од заборава. Опрезно сам бирала како све то испричати, и које владарке одабрати. Не зато што свих 27 из енциклопедије не треба да знају, већ стога што су неке имале толико потресне животе, да децу од тога треба, једноставно, заштити. Одабрала сам 16 владарки и девојчицу Лалу са тетком, професорком историје, које ће их лагано уводити у тај свет. Да буде све кроз чаролију игре, али да остави поуку, да размишљају. Ето, тако је настала књига „Принцезе са тавана“.

 

Шта бисте издвојили као кључну реч или слику или свог списатељског почетка?

 

АЛЕКСАНДРА: Почела сам интензивно да пишем већ у гимназији. Била сам веома поносна када су ми песме изашле у ондашњим, а и данашњим, Рукописима. Тада сам била трећа година. Била је то велика, најзначајнија ствар. Моји другари су имали бенд, па су ме потом замолили да им напишем песму на коју би компоновали музику. Ишли су на Гитаријаду. Написала сам Путовања, они су је, одистински, преточили у прави хит, и – победили! Кад сте гимназијалка онда нема ничега значајнијег на свету! Када данас погледам те песме, а има их, нигде их никада нисам објавила, помислим колико је то било једно Велико Време током којег се слушала музика Милана Младеновића, Влатка Стефановског, Џонија Штулића. А они нису само за концерте, већ и за Читанке, са пуном одговорношћу ово говорим.

И још једна занимљива ствар. Завршила сам четврту годину гимназије и уписала Општу и српску књижевност на Филолошком и одмах отишла на море. У камп, на Хвар. Наравно, са друштвом. На обали је био сликар, доцније чувен, који је сликао морску пучину. Знала сам да поседим поред њега, јер ме је потезима кичице посве опчинио. Све без речи, седам дана. Осми дан ми се обратио. Питао је ко сам, одакле сам, шта радим. Ја му кажем да сам уписала књижевност, а он крене да ме преслишава стихове Леб и сол и Азре. Пошто сам, буквално, све знала, он ми каже: ,,За мене, ти си књижевност већ завршила. То што те песме већ сада знаш, обележиће ти живот више од многих других ствари”. Тек сада га разумем!

Међутим, што се мог писања тиче, пред крај факултета сам престала да пишем, убрзо родила децу, а савест ме је гризла, оптерећена пером најбољих. Направила сам паузу од 15 година да бих се онда појавила са својим првим романом ,,Запричавање. Заваравање. Завиривање”.

 

Као награђивана списатељица и чланица Удружења књижевника Србије, присутни сте и у дијаспори. Које бисте путовање или тренутак издвојили као посебно емотиван?

 

АЛЕКСАНДРА: Издвојила бих два гостовања. Прво је у Бечу, пред, буквално, препуном салом. Невероватна енергија, људи, потреба за нашим језиком и писмом, одушевљење, напросто, немерљиво с било чим. Тада су ми кроз главу прошли Ујевићеви стихови ,,Умрећу ноћас од љепоте!”

А потом у Њујорку, с једнаким интензитетом и подједнако енергичним људима, усхићеним… Непоновљива радост. Све препуно, са дивним питањима и позивом да се што пре вратим с новом књигом.

Колико радости и задовољства, колико сродности и осећаја припадности. ,,Књиге, браћо, књиге!” Има ли ичега лепшега него када то поделите.

 

 

Пишете романе, приче, есеје, колумне, прозу и поезију и то и за одрасе и за децу. Жанровску раскошност бисте објаснили као списатељску намеру или списатељски нагон?

 

АЛЕКСАНДРА: Као насушну потребу. Као игру у којој сви учествују. Као бескрајни простор лепоте којом сви можемо бити опијени. И као жељу да садашње ствари променимо, да помогнемо себи да се у лепоту речи преобучемо. То је најлепше рухо, оно се нити купује, нити продаје, оно се од малена учи, а потом гради.

Због тога је важна дечја књижевност. На њој треба највише радити, њу треба највише промовисати. Да не постанемо вук из песмице, знате већ стихове ,,у музеје не иде, презире културу”. Децу треба омађијати књигама, у њима све пише. Да не буду као неки који су ту фазу прескочили и нису ишчитали ни лектире, а камоли шта друго. На жалост, на нашим просторима се показало да је таквих било и одвише. Да изађемо из песмице и да престанемо да презиремо културу. Ваљда смо сагледали колико нам се све то обило о главу, опет на жалост – не нашу, већ наше деце, све наше деце!

 

Веома студиозно, континуирано и посвећено се бавите истраживачком књижевношћу. На чему сада радите, паралелно са докторатом чија је одбрана веома ускоро.

 

АЛЕКСАНДРА: Од мог синкретизма у животу каткада били глава. Дакле, теза је завршена, а сада хитам да завршим нови роман. Он је започет, готово до половице написан. Радни наслов је 5/10. Пет пријатељица, од којих једна умире од рака дојке, али пошто је била редитељка оставља писма свакој од њих, како да славе живот и да се све заједничке дане с радошћу помињу. Јер се живот, увек и заувек, наставља.

 

Г. В.

 

 

 

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

Зворник: Најава промоције књига “Кап живота “ и “Спасовдан“

Зворник, 11.априла у Дому омладине са почетком од 18,00часова одржаће се представљање књига “Кап живота“ …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *