Разговарамо са аутором Жељком Несторовићем, једним од учесника „Дринских сусрета“ и једним од награђених при избору за „Књигу године“ у издавачкој кући АСоглас.
АСинфо: Од када пишете, шта сте по занимању, чиме се бавите? Реците нашим читаоцима реч две о себи.
-Рођен сам у Бијелом Пољу у Црној Гори, а живим, радим и стварам у Зворнику. До сада сам објавио четири књиге, три романа и једну збирку пјесама. Прво је објављен роман“СПИРАЛА“ , па збирка пјесама „КАКО СЕ ЉУБАВ МЈЕРИ“, па онда романи „ПЕЧАТ“ и „НАСЉЕЂЕ“. Писање је мој живот, тачније мој начин живота. То стављање дјелића своје душе на папир је у ствари Божји дар који ја не желим да протраћим. А тај стваралачки процес, та могућност да од празног папира правим неки нови, паралелни свијет који има свој живот, ме одувијек привлачила и одушевљавала.
Осим што пишем ја сам и фудбалски тренер. Уживам и у том послу који је такође стваралачке природе и у коме уживам исто као и у писању.
АСинфо: Ваш роман „Печат“ имао је сјајан пријем код публике и 2018. године проглашен је за Књигу године у издавачкој кући АСоглас. 2019. ваш нови роман „Насљеђе“ је високо котиран и опет је награђен, био је и у избору за НИН-нову награду. Можете ли нам нешто више рећи о тој књизи? Која је њена тематика, колико је трајао рад на њој, њену коначну поруку и какав је осећај кад се после толико уложеног труда у штампаној форми дело узме у руке?
-Да, поносан сам на свако своје дјело и свако сам“проживио“ по ко зна колико пута.“ПЕЧАТ“ је имао изузетан пријем код публике и побрао је много похвала. Ту сам се бавио проблемом породица без потомства који је све присутнији у овом нашем времену, али о којем се веома мало говори. Овај роман је био начин моје подршке тим породицама и мој скроман допринос да им се помогне,
„НАСЉЕЂЕ“ је више историјски роман гдје сам комбиновањем историјски провјерљивих чињеница и маште, којом сам надопуњавао те историјске факте, стварао једну причи и сасвим могућу реалност. Овај роман је настао у помен нашим прецима који су успјевали да преживе све страхоте живљења у тим тешким и суровим временима кад је живот био најјефтинији и кад су без обзира на све тешкоће успјели да сачувају своје име, вјеру и поријекло. Покушао сам овим романом да све нас натјерам да се запитамо :“Како се односимо према свом насљеђу? Да ли довољно поштујемо жртве наших предака? Да ли смо свјесни кроз шта су све пролазили? И на крају: Да ли смо достојни својих предака, тих див јунака који су успјели да преживе и на тај начин пруже шансу за живот и нама и нашим потомцима.“ НАСЉЕЂЕ је писано дуже од пет година и у току писања сам користио многа предања, легенде, али и црквене књиге и књиге из разних архива. То усхићење кад је НАСЉЕЂЕ коначно било завршено је било немјерљиво. Тај процес стварања је феноменалан осјећај јер доводи до духовне бесмртности. Надам се да је овај роман макар мало пробудио свијест о жртвама наших предака и о поштовању свега оног за шта су се они борили и изборили.
АСинфо: Можете ли нам укратко рећи нешто о идеји за роман „Насљеђе“, колико је аутобиографских елемената у њему и зашто баш наслов „Насљеђе“, је ли то савет и опомена да се људи не одричу наслеђа својих предака?
-НАСЉЕЂЕ је настало као наш дуг према прецима јер сматрам да не поштујемо у довољној мјери све оно шта су они урадили за нас и оно шта су нам оставили у насљеђе. Све се мање поштују оне основне људске вриједности као што су породица, љубав, вјера, част, пошетње, пријатељство. Свједоци смо чињенице да се у данашње вријеме тим вриједностима придаје све мање важности и да се маргинализују. Наши преци су се борили за њих и најмање што можемо да учинимо је да наставимо њиховим путем и да поштујемо то богатство које су нам оставили у аманет. Мислим да треба да сачувамо култ породице која је основна ћелија нашег опстанка. У НАСЉЕЂУ има доста аутобиографских елемената и на тај начин роман вјеродостојно приказује животни пут наших предака, али и нас самих. Показује ту нераскидиву везу између некад и сад, између прошлости и будућности. И те нити које нас повезују су у ствари то наше насљеђе које сад ми морамо да уткамо у будуће нараштаје. То је у ствари наше духовно насљеђе које је много вредније од оног материјалног и које је у ствари суштина нашег бића.
АСинфо: Поред прозе, ви пишете и поезију, имате ли у плану можда збирку поезије или нови роман? Која би била тематика или жанр новог дела?
-Да, пишем и поезију мада сам у души више прозаиста. Поезија је тренутак надахнућа који покушавам да ухватим и украдем од заборава. Поезија је као сан који ако у истом тренутку не запишем нестаје у провалији заборава. Волим јасне и емоцијом богате стихове којима са мало ријечи покушавам много да кажем.
Управо радим на три нова пројекта, паралелно. Роман, збирка кратких прича и збирка поезије. Роман је већ завршен и радим на његовој доради и сређивању. Збирка кратких прича је такође при крају мада то неће бити класичне кратке приче на какве смо навикли у данашње вријеме. Више ће то да буду класичне приповјетке којима ћу покушати да вратим онај стари стил писања и „шмек“ старих времена. Збирка пјесама је такође при крају и сад само вршим селекцију како би их подијелио у тематске цјелине.
АСинфо: Шта за вас значи писање? Имате ли узора или омиљеног писца? Многи сматрају да се савремена књижевност изгубила у мноштву писаца, где су већина књига „инстант“, без неког вишег циља и поруке. Шта мислите о хибридним жанровима и савременим поступцима у књижевности, да ли подржавате такав принцип или је за вас „стара школа“ ипак незаменљива?
-Већ сам рекао да је писање мој начин живота. Оно је нераскидиво везано за цјелокупан мој живот и оно је мој „вентил“ помоћу кога се борим против овог убрзаног начина живота. Писањем се ослобађам све оне негативне енергије која се акумулира у мени и која ме гуши.
Моја генерација је одрастала уз Руске и Француске писце, али такође и уз наше великане писане ријечи. Дивио сам се свим, али сам ипак највише уживао читајући дјела наших писаца и пјесника. И они су дефинитивно и усмјерили моје писање и утицали на мој стил писања за који мислим да је прилично препознатљив. Још један писац изван ових кругова је оставио огроман траг на мене и могао бих рећи да је он био покретачка снага моје одлуке да пишем. То је Ернест Хемингвеј. Писац, авантуриста, ратник. Човјек немирног духа и неуништиве енергије, страствени путник, снажан, радознао и жедан живота. Волио је интезивно живљење и непрекидно је писао. У његовим дјелима сам налазио све оно чему сам тежио. Кроз његова дјела се прожимао тај авантуристички, бунтовни дух који ме је неодољиво привлачио и одушевљавао. И да, могао бих да кажем да је он мој узор.
Што се тиче савремене књижвности, тачно је да се појавило много писаца и много дјела која су затрпала онај изворни квалитет. Али о укусима не вриједи расправљати и ја заиста подржавам сваки начин и стил писања јер је веома тешко на папир ставити и једну једину реченицу, а камоли нешто више од тога. Сваки креативни рад и подржавам и поштујем, а свако ће да нађе оно што воли и што је најближе његовом интересовању. Наравно да има добрих и лоших дијела, али као што каже једна кинеска пословица: „ Шуме би биле тихе кад би пјевале само птице које то најбоље раде.“
АСинфо: Поред писања, ваш посао и љубав је и спорт. Шта за вас представља спорт и задовољство које доносе тренинзи, утакмице и такмичења? Како усаглашавате уметност и спорт?
-Спорт је такође једна сфера мог живота који моју личност употпуњава и представља у правом свјетлу. Волим спорт и сву драж коју он доноси. Тренинзи, утакмице и такмичења су дијелови мог живљења који ми доносе пријеко потребан адреналин, а који на моју срећу, редовно таласа ову бару у којој битишемо. И спорт је стваралачка дјелатност гдје до изражаја долазе сви наши квалитети. Пун је брзине и енергије и тјера нас да брзо размишљамо и још брже доносимо одлуке. Док је за писање потребан мир, овдје се све дешава у гомили и уз невиђен притисак који у мени ствара додатну жељу за побједом. Спорт ми је много помогао да сазрим као писац и подарио ми је доста животног искуства које успјешно користим у писању. И то сам ја, писац и спортиста.
АСинфо: И на крају. Која би била ваша порука читаоцима?
-Живот јури и не трошите га на небитне ствари, не жалите за прошлим временима, да се не би десило, да некад у будућности зажалите за овим времнима које сад улудо трошите жалећи за нечим што је некад било. Живите, уживајте и ништа не пропуштајте од живота. Живот је један, а ви сте његова најважнија ставка и зато поштујте себе.