Почетна / Интервју / Интервју са учесницом ,,Дринских књижевних сусрета“, песникињом Анастасијом Шћепановић

Интервју са учесницом ,,Дринских књижевних сусрета“, песникињом Анастасијом Шћепановић

АСинфо: Пред нама је једна млада песникиња, Анастасија Шћепановић. За почетак, реците нам пар речи о себи, коју сте школу похађали, какви су Вам планови за будућност?

Анастасија: Прије свега, морам истаћи да ми је велико задовољство сарађивати са Вама поготово јер је ово мој први интервју. Као што сте рекли, зовем се Анастасија Шћепановић. Рођена сам 15. фебруара 2001. године у Подгорици, гдје живим и стварам. Похађала сам Основну школу „Павле Ровински“ као и Стручну медицинску школу у Подгорици. Што се тиче планова, учим се избјегавању истих, јер човјек снује, а Бог одређује. Међутим, вољела бих да упишем Саобраћајни факултет у Београду, гдје заиста желим наставити своје школовање, а онда све остало…

АСинфо: Од када пишете и ко је открио Ваш таленат? Ко је отпочетка био подршка и ветар у леђа?

Анастасија: Пишем од седмог разреда основне школе, када сам 2013. године постала дио литерарне секције, гдје нам је први задатак био да напишемо неку лирску пјесму. Тема је била слободна, па сам одабрала да пишем о Божићу, али бићу искрена и према Вама и према себи па ћу рећи да то тада није могло да се назове пјесништвом. Али, како вријеме одмиче и сама могу да уочим напредак у стварању поезије. Иако сам своју поезију до прије двије године чувала само за себе, тата ми је био највећа подршка и тада, али и сада. Често ми да опаску да су ми ријечи најјаче оружје и мотивацију да наставим и онда када посустанем.

АСинфо: Шта за Вас значи писање и колико Вам је оно битно у животу?

Анастасија: Писање за мене заиста има веома важан, али и велики значај јер оно што издржи поезија, не може нико други издржати. Поезија ми је уточиште. Бијег од стварности, безбројних разочарења, неправде, лажи, преваре, али и најбољи чувар тајни. Када говоримо о томе колико ми је поезија битна у животу, цитираћу младу пјесникињу из Подгорице, Маријану Мају Бабовић. „За мене поезија није дио живота, већ је живот дио поезије.“

АСинфо: Ваша љубав према летењу и авионима чини да делујете као једна храбра и одважна девојка. Има ли предрасуда у том послу према женама?

Анастасија: Јако ми је драго што поред поезије спомињемо и моју љубав према летењу и ваздухопловству. Нит која ме спаја са истим јесте мој тата који је такође ваздухопловац. Пилот једрилице, а ја сам изгледа његово дијете од главе до пете, па је сасвим природно и нормално да постоји и та врста љубави код мене. Предрасуда има и нема. Све зависи од тога на какве људе наилазите. Мада, будимо реални – предрасуде се могу чути и од стране самих ваздухопловаца јачег пола. Ја сам у скорије вријеме наишла на неки вид предрасуда два пута. Прва ситуација је била на такмичењу на које смо отишли мој тата и ја. Прилазим такмичарима, пријатељима и јављам се сасвим нормално. Судија ми показује његову летачку дозволу говорећи како је то давно било, а ја одговарам како за мене има времена да започнем обуку. Питао ме је колико имам година, одговорила сам. А он ће мени на то „што се година тиче, имаш времена, али као женско немаш“. Гледам га мало у чуду, а онда ми он појашњава како ћу се удати, родити дјецу и рећи збогом каријери ваздухопловца. Друга ситуација ми се десила код нас гдје су рекли „Е, само још Анастасија да се уда, па да је муж привеже за кућу и да не долази“. Не знам колико су из мог клуба били озбиљни када су то рекли, али тог филма гледати неће. И искрено се надам да никада нећу доћи у ситуацију да ми момак или муж каже да бирам између њега и ваздухопловства. Избор се унапријед зна.

АСинфо: Пре пар месеци Ваша песма ,,Пробуди се, нешто се дешава“ освојила је Трећу награду на конкурсу ,,Сремско-карловачки песнички бродови“ у истоименој категорији ,,Пробуди се, нешто се дешава“. Реците нам нешто више о самој манифестацији и песми.

Анастасија: Да, тако је. Недавно је моја пјесма „Пробуди се, нешто се дешава“ награђена трећим мјестом на фестивалу Сремско-карловачки пјеснички бродови у категорији „Пробуди се, нешто се дешава“. Манифестација се већ шест година у Сремским Карловцима традиционално одржава почетком јула на Видиковцу, али ове године је све било другачије због пандемије корона вируса. Додјела награда је била приређена у октобру, у Карловачкој гимназији. Манифестација носи име у част Бранка Радичевића, али и Душка Трифуновића. Један је рођен у Славонском Броду, а други у Босанском. И вјерујем да смо сви поносни на ту чињеницу, јер су Бранко и Душко били заиста велики пјесници. И сада су. Када бисте сада у рукама имали зборник изабраних радова са овогодишњег конкурса, видјели бисте да моја пјесма одудара од других, јер говори о свим оним дешавањима у Црној Гори у последњих годину дана. Спомиње се заклетва коју је народ положио како у Подгорици о Тројичиндану, тако и у Никшићу у децембру прошле године, а то је да ће ако затреба и животима бранити светиње. Спомињу се хапшења владика и вјерног народа, рушење конака Светог Василија Острошког, али и васкрснуће Црне Горе јер ко год да крене у рат против Господа, изгубио је.

АСинфо: Колико је та награда значајна за Ваше стваралаштво и да ли често учествујете на конкурсима?

Анастасија: Награда је веома значајна за моје стваралаштво. Она ми је мотивација да не одустајем од поезије, да се трудим да напредујем и стварам још више и још боље. Да је било бољих радова, било је. Можда је награду требало да добије неко други, али је завршила у мојим рукама. Искрено, и сам жири је рекао да није било лако одлучити кога да награде јер је заиста био велики број квалитетних радова, а награда много мање. До ове године нисам учествовала на конкурсима, али када мало боље размислим схватам да су конкурси заиста један добар начин да видите како људи реагују на поезију коју пишете и да се ваш таленат боље препозна.

АСинфо: У Вашим песмама појављује се често ,,дјечак са Западне Мораве“. Могли бисмо рећи да је то један симболички мотив који наводи читаоца да се упита – да ли је тај лирски јунак стваран или је измишљен? Ако је стваран, можете ли нам открити нешто више о томе?

Анастасија: Добро запажање. Ако се не појави „дјечак са Западне Мораве“, онда се појави Западна Морава. Па сасвим би било природно и нормално да се читаоци запитају да ли је лирски јунак стваран или је само плод пјесничке маште. Не. Дјечак са Западне Мораве није плод моје маште. Стваран је исто као што је била стварна Вера Павладољска. А ко је он, то већ не бих откривала широј јавности.Када дође вријеме, можда и откријем.Сада само могу рећи да је заиста вољен како од стране мене као обичног човјека, тако и од стране мене као пјесника. И колико год времена да прође, он ће бити и остати „дјечак са Западне Мораве“, јер је он особа која у себи још увијек има душу дјетета.

АСинфо: Живите у Црној Гори и иако сте веома млади, сведок сте многих, сада већ сигурно историјских тренутака који су се дешавали и дешавају се. Као велики родољуб и искрени христољуб, какво је Ваше виђење протеклих догађаја?

Анастасија: Протекла година је била заиста турбулентна у Црној Гори, али и охрабрујућа јер сви знамо шта се дешавало и како. Позната је чињеница да се народ Црне Горе кроз историју бојао само Бога и никога више, а онда је завладало неко вријеме када је наступио и страх од власти што и није за похвалу, али и то је дочекало свој крај када је изгласан закон о слободи вјероисповијести. То је био моменат када је ова мала земља почела да васкрсава,а народ да се буди и враћа Богу. Били смо у прилици да видимо величанствене призоре литија у Подгорици, Никшићу, Беранама, Будви, Бијелом Пољу, Бару, Херцег Новом. Бранила се црква од Берана па све до мора. Моје виђење је било такво да је сваки дан био пун наде и вјере у побједу народа. То се и догодило. И та побј

еда се није славила само у Црној Гори. Славила се и у Србији, и у Републици Српској. Славила се гдје год је било православног народа из ових наших лијепих земаља.

АСинфо: Литије у Црној Гори са правом се сматрају величанственим догађајима, какви се нису десили у новијој историји и представљају својеврстан духовни препород једног народа. Какав су значај имале литије за генерацију младих и да ли су оне управо она ,,луча микрокозма“ у макрокосмосу, сада, нажалост, искључиво материјалног света?

Анастасија: Литије су имале различит утицај на младе. Једни су подржавали, а други нису.Можда и није потребно много говорити, јер, ипак о томе много више говоре оне фотографије на којима смо могли видјети дјецу у првим редовима. Оно што не смијемо да дозволимо себи јесте да се опет успавамо и да се правимо да се никада ништа није ни догодило. Да ли су литије биле она „луча микрокозма“ у макрокосмосу … о томе нека суде будућа времена и нараштаји који тек долазе.

АСинфо: Пишете духовну поезију такође. Шта за Вас значи вера и је ли она једна од непресушних извора из којих Вам истиче инспирација за писање?

Анастасија: Тешко је говорити о значају вјере за човјека, јер тај значај спознајемо из дана у дан. Свакако да јесте. ,,Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора“ – како је говорио отац Тадеј. Дакле, све што радим, радим вјерујући у Господа, а ако нешто није било добро, одговараћу пред Њим. Од Божјег суда нико није побјегао.

АСинфо: Када ће прва збирка песама? Имате ли у плану да то буде у скорије време?

Анастасија: У последње вријеме ми људи често постављају питање о томе када ћу објавити збирку, па ево да искористим прилику да одговорим свима. Када бих могла, ја бих је сјутра објавила, али знамо да то тако не иде и да није баш једноставно. Једна збирка је тренутно у припреми. Није тајна да сам почела да је припремам крајем јула ове године мислећи да је пошаљем на конкурс Дринских књижевних сусрета, али нисам успјела због недостатка времена. Ја знам да постоје људи који би сигурно вољели и жељели да имају моју збирку у рукама, али све у своје вријеме. Када будем одлучила да објавим огласићу се јавно. Знаће се. А ако бих рекла да не желим да то буде у скоријем времену, слагала бих.

АСинфо: И за крај разговора, да ли имате неку поруку за наше читаоце?

Анастасија: Читаоцима се извињавам што сам била много опширна одговарајући на питања. Свакако да имам поруку. Људи, читајте! Читање обогаћује душу.

Разговор водила
Невена Милосављевић

О Dejan Spasojević

Проверите и

Интервју са Јанком Самоуковићем аутором романа “ПРИЧА О НИКОМЕ И НИЧЕМУ“

Интервју са Јанком Самоуковићем чији је рукопис романа “Прича о никоме и ничему“ похваљен од …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *