АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
У времену када читава земља води рат са глобалном пандемијом, у години великих друштвених, политичких, али и светских превирања, попут дон Кихота надахнутог књигама које је прочитао, један млади писац такође се упустио у битку са ветрењачама интернет доба, те кренуо у борбу за очување лепоте писане речи, али и свега оног што је сам стварао свих ових година. У добу када су главна читалачка литература постали текстови друштвених мрежа, те таблоидни наслови жуте штампе у паузама „пуњења“ телефона, овај свестрани аутор одлучио је да штампа своја прва сабрана дела, иако има тек 25 година. Миладин Тришић, већ добро познат читалачкој публици, а посебно нашој издавачкој кући која је штампала и његове прве књиге, у „доба короне“ одлучио је да, поред тиража претходне три, објави још две нове књиге, те их тако уобликује у комплет од првих пет својих књига које уједно чине и његова прва сабрана дела. Иако већ ради на писању нових дела, првенствено романа, овај, итекако значајан искорак једног аутора у данашњем времену када су култура и књижевност нажалост и више него занемаране, такође је био повод да испред наше издавачке куће урадимо и један интервју са младим писцем. Рођен је у Љубовији, одрастао у Братунцу, школовао се у Сребреници и Палама, где је кроз студирање боравио и на факултетима у Русији, али и пропутовао више од десетак земаља Источне Европе. Прва радна искуства као новинар, а затим и предавач руског језика стекао је у Сарајеву, док га је појава актуелног вируса затекла ове године на јужним морима, тачније острву Малта, где је у својевременој изолацији провео три месеца и три дана, која је пак искористио да сав свој досадашњи рад обједини, уреди, те објави у својих првих пет књига о којима ћемо сазнати нешто више у наредним редовима.
АСинфо: Пошто нам је у већини случајева прво питање то да аутори кажу нешто више о себи и свом раду, мислимо да је у овом случају то непотребно, јер већ из овог увода смо се упознали са Вашом, и више него импресивном биографијом, па једино што би могли да нам додате на све, односно да кажете на почетку, јесте да ли је било тешко постићи све ово?
Миладин: Као прво, на почетку бих се прије свега ја захвалио Вама на овом, заиста дивном уводу у коме сте, како сте и сами рекли, више него довољно упознали читаоце са мојим радом. Једино што бих можда додао, односно као одговор на Ваше питање, јесте да није тешко борити се за постизање онога за шта знате да можете, тешко је само носити се са предрасудама ограничене околине и затупљених појединаца који сумњају у то шта можете постићи. Уз то, једина потешкоћа је била и та када појединице пак разувјерите, те из страха за престизањем њиховог рада вам каткад чине опструкције, али на сву срећу све то прође. Или прођу опструкције или прођу они сами, а ви остајете и трајете.
АСинфо: Пред читалачку публику наше издавачке куће наредне седмице стижу нови тиражи старих, те први примерци ваших нових књига, њих укупно пет. За ово време у коме живимо, то је и више него амбициозан подухват, првенствено одвојити време за писање, а онда и објавити чак пет књига, односно својевремена сабрана дела. Па да ли нам можете рећи нешто више о њима?
Миладин: Јесте, сложио бих се са вама да објавити пет књига у овом времену када су оне саме, али и култура уопште готово па занемарене, то и више него смио подухват, али бих исто и нагласио да су то заправо нови тиражи и допуњена издања оних које сам већ раније објавио. Из штампе излазе нови тиражи моје прве књиге „Вјетрови судбине“, која је штампана 2016. године као збирка кратких прича, пјесама и новела, док ће овај пут то бити збирка само кратких прича и новела са допуњеним дјелима, лектуром и рецензијом. Пјесме су изузете и њих сам све објединио у књигу „Љубав на папиру“, која је такође 2018. године штампана, док је она сад у допуњеном издању које чини мојих првих 100 пјесама. Уз њих двије, ту ће бити нови примјерци мог првог романа „Тајна вишеградске ћуприје“, такође објављеног прије двије године, док по први пут штампам нови роман и једну драму. Као прво, драма „Три сестре Сарајева“ је написана 2017. године и тада је објављена и на интернету, док ће сада први пут имати и своје штампано издање. Уз њу, пета књига која наредне седмице излази из штампе јесте мој нови роман „Принцеза на зрну прашка“, који је написан ове године, а који је уједно био у категорији похваљених романа на овогодишњем конкурсу „Дринских књижевних сусрета“, те самим тим дао повода да буде штампан баш у Вашој издавачкој кући поново.
АСинфо: Тако је, оно што смо можда заборавили напоменути у уводу, односно уз Вашу биографију, јесте да је овај нови роман освојио једну од награђених категорија нашег конкурса, али и то да сте Ви за ваш књижевни рад и раније освајали бројне награде и признања. Па да ли бисте ту могли да издвојите ону коју Вам највише значи.
Миладин: Па било је много, и награда, и признања, и радова објављиваних у бројним зборницима, књижевним издањима и научно – стручним часописима, али свакако мени најзначајнија награда је била та када сам „завршио“ у домаћем задатку једне ученице као њен „омиљени писац“.
АСинфо: Оно што је свакако занимљиво јесте Ваша свестраност, не само на приватном пољу, већ и на пољу књижевности и стваралаштва. Аутор сте чак 100 пјесама, једне драме, десетак кратких прича и новела, два романа… Једном речју, са успехом сте се окушали у свим жанровима, а интересантно је поређење да би Вас могли назвати и првим српским романелистом, јер као аутор дела такозване „хибридне књижевности“ које је на граници између два жанра, у овом случају романа и новеле, може се рећи да сте и на путу новог књижевног правца.
Миладин: Можда тек сад ово звучи преамбициозно, али да, то је такође тачно на неки начин. На првом мјесту као неко ко поштује сваког аутора и његова жанровска опредјељења са једне стране, са друге пак никада се нисам држао наметнутих норми о „вриједности“ одређеног дјела, те личног убрајање у ред „писаца“ или оних који „стварају“. Помало идоматска флоскула да смо „превише мали да би се дијелили“, не треба само да се односи на друштвене и политичке сфере које су се наметнуле као примарне у нашем времену, већ и у књижевности. Нисам поклоник подјеле аутора на „писце“ и „књижевнике“, јер сви они на неки начин имају хуману мисију очувања љепоте писане ријечи, али и очувања од заборава свега оног што је њих инспирисало и надахнуло у времену у коме живе, као прво. Као друго, док на једној страни подржавам да свако треба да пише и ствара без подјела да ли је писац, књижевник или само аутор, на другој страни сам и за то да се очува само једна подјела, а то је на књижевност чије су темеље уткали бројни великани наше литературе, од Станковића, преко Андрића па до Ћосића, до књижевности која је пак настала на темељима њихове, али уз одређене личне варијације које уносе сами аутори, а које су у теорији књижевности назване „хибридним“. Јесте да за неког бестселер аутора овај назив звучи мало и потцјењивачки, али сам лично увијек био поклоник истог. Никада се нисам сматрао за неког ко се може поредити са неким од поменутих великана наше књижевности, али никада нисам дозволио ни да моја дјела пореде као безвриједна. Једноставно, сем ове основне подјеле, нама нове нису потребне, али нови правци зато јесу. Ако не успијемо, као у овом мом примјеру који сте навели, да рецимо достигнемо квалитете романа на ком примарно радимо, већ се тај процес заврши мјешавином два или више жанрова унутар једног, то дјело не треба сматрати безвриједним, већ само зачетником можда новог правца који ће се тек проширивати.
АСинфо: Након ових Ваших речи, тек сада смо сигурно да заиста немамо више ништа додати, те да сте Ви аутор о коме ће се тек причати, па једино да ли имате још неку поруку за крај?
Миладин: Паметан записује, наиван памти, а успјешан чува „скриншотове“!
Разговор водила
Невена Милосављевић
