Интервју: РАНКО ПАВЛОВИЋ, књижевник

 

Књижевно дјело мора бити окренуто човјеку

*Схватио сам да је књижевност моја судбина и пријатно се осјећам у тој спознаји

*Можда сувише поједностављујем, али највредније у животу је моћи погледати сам себе у очи и рећи: Немам чега да се стидим!

*Умјетност је за мене нешто без чега не могу, смисао живљења

Разговарала Жељка АВРИЋ

 

Ранко Павловић је више од шест деценија присутан у српској књижевности. Остварује се у готово свим књижевним родовима и жанровима, у поетици за одрасле читаоце и за дјецу. Заступљен је у школској лектири, читанкама, многим нашим и страним антологијама, превођен је на више језика, овјенчан многим значајним књижевним признањима, међу којима и повељама за животно дјело Удружења књижевника Србије чији је почасни члан, Удружења књижевника Републике Српске и Академеије Иво Андрић. Члан је Словенске академије књижевности и умјетности са седиштем у Варни, Бугарска.

Одазвао се позиву АСоглас Издаваштва и уступио за објављивање своју нову збирку поезије, што је и био позив за овај разговор.

Од прве Ваше књиге објављене 1963. године – песничке збирке „Немир сна“, до последње објављене књиге – романа за децу „Тајне Краљевог Града“ (друго издање) 2024. године, прошла је 61 година. Шта је све стало у њих?

Богато животно и књишко искуство. Одлучан искорак из поетских и у прозне воде. Близу стотину објављених књига за одрасле и за дјецу. Два пута изабрана дјела – 2004. у четири, а 2023. године у 14 томова (осам за одрасле, шест за дјецу). Више од 30 дрaмских текстова, играних на радију и на дјечјим позоришним сценама. Неки ће можда рећи – и превише. На такву примједбу одговорио бих: тјерали су ме теме и мотиви, удружени с мојом потребом да исказујем свој однос према свијету у коме живим и који живим.

У тих шест деценија и кусур година ни у једном тренутку нисам дошао у искушење да оставим оловку (која је давно метаморфозом се преточила у писаћу машину, затим у рачунар, па од прије деценију у лаптоп који увијек са собом носим. Схватио сам да је књижевност моја судбина и пријатно се осјећам у тој спознаји. Откад сам отишао у пензију, бар двоструко више живим с књижевношћу него кад сам био запослен. Могло би се рећи да завршавам оно што ми је током динамичне радне каријере, у новинарству и издавaштву, било само у мислима.

 

Шта је за Вас уметност и шта је задатак (улога, мисија) уметника?

Умјетност је за мене нешто без чега не могу. Смисао живљења. Сваки умјетник има своју дефиницију мисије ствараоца. Ја лично мислим да је послање умјетника да слиједи своје мисли и осјећања, импулсе сопства. Да увијек буде свој и да не повлађује друштвеним, нарочито политичким притисцима који би битно утицали на његов стваралачки хабитус. Приклањање политичким струјама, нарочито дневнополитичким диктатима, упропастило је многе писце. То никако не значи да писац својим дјелом не треба да буде ангажован. Напротив! Његова пјесма, приповијетка, роман треба да буду окренути човјеку и његовој слободи, а не никако политичару појединцу или одређеној политичкој опцији. Сјетимо се периода соцреализма; само они писци који су вјешто испливали из заводљивих вода политикантства оставили су нам вриједно умјетничко дјело.

Сведоци смо искушења и турбуленција кроз која данас пролази појединац, породица, друштво, свет. Да ли књижевник треба да буде друштвено ангажован или да се задржи у сфери маште и писања?

О томе сам већ изнио мишљење одговарајући на претходно питање. Томе додајем само да нема писца који неће макар мало „завирити“ у свијет маште, у оно што називамо паралелним свијетом. Али, и када машта, списатељ треба да буде ангажован, књижевно ангажован. Креирајући своје књижевне ликове, прозни писац готово без изузета ствара галерију, условно речено, „позитиваца“ и насупрот њој галерију оних који би да тероришу друге, руше људске слободе, успостављају некакве друштвене „вриједности“ као сушту супротност устаљеним вриједностима. Ту писац, ненаметљиво, метафорички, може читаоцу помоћи да искристалише јасан став према тим супротстављеним половима.

Шта карактерише данашњу књижевну сцену? Шта је, по Вашем мишљењу, обележило књижевну 2024. годину?

Чињеница да је за НИН-ову награду за роман објављен у 2024. години на српском говорном подручју конкурисало 185 – употријебићу пежоративан израз –  списатељских творевина, јасно нам показује да се данас, често без објективног уредничког вредновања (многи издавачи и немају уреднике!) објављује много књига сумњиве умјетничке вриједности. Искуство нам показује да се на оваквом подручју у једној години можда може појавити највише десетак добрих романа, а за награду конкурише – 185!

Даље, стиче се утисак да су се формирале двије-три „интересне“ групе које окупљају писце да би се они међусобно награђивали. Тако се, на примјер, догађа да награду која носи име значајног писца добије књига која нема ама баш никаквих поетичких додира са дјелом тог писца. Остаје усамљен свијетао примјер Новице Тадића који је, истичући да изузетно цијени дјело Десанке Максимовић, није достојан да прими признање њеног имена, јер су њихове поетике сасвим различите.

Ријечју, много нових књига, много награда, а боље би било да је у 2024. години и једних и других било мање.

 

Изражавате се у готово свим књижевним врстама и формама: поезији слободног и римованог стиха, приповеци, роману, краткој причи. Како настају Ваши избори?

Ја не бирам, врста и форма мене бирају. Када ми се јави идеја (мотив, тема), она се некако сама од себе одмотава у пјесму, кратку причу, приповијетку или роман за одрасле или за млађе читаоце. И опет некако сами од себи искристалишу се језик и стил. Када сам сигуран да ће дјело бити намијењено дјеци, ни сам не знам како, вратим се у дјетињство, постајем радознали дјечачић или дјечак, а када стихови или прозне реченице крену у правцу који их опредјељује према старијем читаоцу, пролазим кроз своје животно искуство, сјећам се какав је мој однос био према одређеним појавама у одређеном животном добу, присјећам се неких људи које сам познавао и за које мислим да ће ми помоћи у вајању неког лика, мисли ми постају озбиљније. И, да објасним: све се то вјероватно одвија у мојој подсвијести. Такав је, отприлике, мој стваралачки чин.

При свему томе, понекад се догоди да послије неког времена из пјесме израсте поема, из кратке приче дужа приповијетка. У првом случају основна идеја пјесме се разгранава и разлистава, при чему добија чвршћу наративну нит, а у другом догађаји се нижу један на други, појављују се нови ликови са својим бригама и животним радостима, проширују се амбијент и вријеме дешавања радње.

Какву одговорност има књижевник према матерњем језику? У чему је одговорност колектива и појединца?

Огромна је одговорност књижевника према матерњем језику, јер се основне језичке вриједности најсигурније и најдуже чувају у књижевном дјелу. Писац и ријеч су до те мјере срасли једно с другим да су незамисливи једно без другог. Оно што је у протеклим вијековима за очување језика наших предака значила народна књижевност, то је данас задатак умјетничког књижевног дјела. Зна ми се догодити да често прекинем читање занимљивог прозног остварења само зато што је аутор нештедимице користио стране ријечи и изразе, често и зато да би показао своју високу ученост, а заправо показује аљкав однос према језику који је у себе усисао с мајчиним млијеком.

Једнако као матерњи језик, писац мора подупирати настојање да очувамо и наше писмо, ћирилицу. У томе велику улогу и значај имају и издавачи, од којих неки, зарад ширег тржишта, своја издања штампају искључиво латиницом.

 

Завршили сте нови поетски рукопис који сте поверили на објављивање издавачкој кући „АСоглас“? Можете ли нешто више рећи о њему?

Дуго и брижљиво сам писао и „склапао“ ову збирку поезије чији наслов је, бар засад, „Словочувар“, а вјерујем да ће тако и остати. Намјеравао сам да је понудим једном познатом издавачу, а онда су ми из „АСогласа“, што се данас у издаваштву ријетко догађа, затражили рукопис. Рекао сам тада сâм себи: Ето ти познатог издавача! Јер, ко данас, када издаваштво „дише на шкрге“, тражи необјављен пјесничи рукопис, ако већ није, биће познат издавач!

У првом дијелу збирке су сонети, у другом остале римоване пјесме, сврстане у двије мотивско-тематске цјелине.

Давно је речено да пјесник, једнако као и прозни писац, у своје дјело транспонује себе. Ја сам томе додао, само се сада не сјећам да ли сам то негдје написао или рекао у неком интервјуу, да сматрам да су све пјесме и све приче створене када је стваран свијет. Оне од тада лутају космосом док не нађу „медијум“ који ће их записати. Ако сам себе претакао у поезију, онда мислим да сам то највише чинио у овој збирци, у којој нема написаних пјесама, већ су у њој само оне које су ми се догодиле, а ја их записао, или можда ухватио оне које су лутале космосом.

 

На чему још радите када је реч о књижевности?

Док ствара ново дјело, у писцу све ври и гура се да се што прије уобличи у стих или реченицу, и он тада удише живот пуним плућима. Кад књигу заврши, растерећен, накратко зарони у море нирване. А послије тога… Па, зна се: нема дугог „лешкарења у нирвани“, брзо се у њему згушњавају немири у којима се зачиње нова књига. Вјероватно ћу прво завршити збирку критичких текстова о књигама за дјецу објављеним у првим деценијама овог вијека. Затим, имам поприлично нових приповиједака, имам и нових кратких прича, а одавно ми се у мислима (и сновима) мота један нови, модеран роман. Мој роман „Мјесечина за понијети“, објављен прошле године, наишао је на лијеп пријем код читалаца и књижевне критике, па ме то обавезује да не журим, него да сваки детаљ добро промислим, прије него „зашиљим“ лаптоп.

 

Са којом публиком и где, памтите најлепше сусрете?

Сваки мој сусрет с публиком има неког посебног шарма, ако се то тако може рећи, увијек настојим да посјетиоцима мојих књижевних вечери или наступа на неким манифестацијама пружим све што могу, али два сусрета посебно памтим.

Један од њих догодио се у Утрехту, у Холандији. Са двојицом писаца дошао сам у салу позоришта „Rassa“, која има чудан облик. У средини је позорница, која није ничим одвојена од публике, а около, у концентричним круговима, сва сједишта била су попуњена публиком која нас је дочекала бурним аплаузом. Одмах је почео програм. Женска особа, обучена у црни трико и црну мајицу, са црном машном у коси, дотад склупчана на средини сцене, извила се у балерину и уз неупадљиве окретаје, како би се могла обраћати публици у цијелој сали, и уз складну игру, каква се може видјети у неким „мирним“ дионицама „Лабудовог језера“, увјерљивим драмским гласом, покаткад треперавим као да долази са струна виолине, изговарала текст који нисам разумио, јер не знам холандски, али ми је приањао за душу. Трајало је то неких шест, седам, осам минута, онда се усправила, укипила на средини сцене, а аплауз је дуго трајао. Када се све смирило, пришла је мени, сједио сам у првом реду, и пружила ми књижицу. Отворио сам је и видио своју поему „Дамари јасеновачки“, објављену упоредо на српском и холандском. Тек тада ми је било јасно да је глумица изговарала одломке моје поеме.

Други сусрет збио се претпрошле (2023) године у Смедереву, гдје ми је у оквиру угледне манифестације Смедеревске песничке јесени, додијељено значајно признање за цјелокупни пјеснички опус за дјецу „Златни кључић Смедерева“. На матинеји посвећеној мени, пред пуном великом салом дјевојчица и малишана, међу којима је било и доста одраслих, након што сам се обратио публици и прочитао своје пјесме, око мене се одједном створио живи букет дјечије радости, букет у коме су радосна лица дјевојчица и дјечачића биле најљепше латице. То се не заборавља!

По Вашем мишљењу, најлепша песма у српској књижевности и зашто?

Нема најљепше пјесме, можда има најљепших пјесама у српској књижевности, умјетничкој и народној. Прије бих рекао да има најдражих пјесама, пјесама које вас прате кроз цијели живот. На примјер, од ране младости, заправо од дјечачких дана, кад год увече видим црвенило на западном небу, ја у себи или наглас почнем ону Илићеву: „Румене пруге већ шарају далеки запад…“ или кад год сам на мору мрморим увече, шетајући ривом, Шантићеве стихове: „Пучина плава спава…“ Кад сам желио у кафани да се придружим неком друштву (данас, нажалост, нема кафана, само мермер, месинг и прегласна музика) нисам питао оно уобичајено да ли је слободно, него сам се обраћао стиховима из народне: „Је л’ слободно, делије незнане, / је л’ слободно с вама пити вино?“

Понављам, нема најљепше, можда има најљепих пјесама, али ја не бих смио почети да их набрајам, јер ко зна кад бих се и гдје зауставио.

Без чега не можете?

Без књиге! Без тишине у којој читам или пишем. Без топлих разговора са сродним душама.

 

Шта је највредније у животу?

Током посљедњег рата (а знам да неће бити посљедњи, јер никад није било и неће бити посљедњег рата на овом уклетом дијелу Балкана!) знало се догодити да у Бањалуци по три мјесеца нема струје. Најчешће упоредо с тим ни воде. Једно вријеме у великом граду радиле су само по једна пекара и једна месница. Пред пекаром, удаљеном три километра од мог стана, увијек је био непрегледан ред, дуго се чекало и могао се купити само један хљеб. Месница се отварала у седам, а редови пред њом почели би да се формирају одмах иза поноћи. Хране у ресторанима није било. Ко није имао шпорета у стану или у кући био је практично осуђен да гладује. Централно гријање није радило, па се онај без шпорета морао и смрзавати.

Зашто ово говорим? Зато што сам упорно два мјесеца тажио шпорет. Могли су да се купе, али ја сам тражио онај који није, опљачкан, стигао са ратишта, јер нисам желио да ме грије и хљебом храни нечија мука.

Тада сам, прекоријевајући себе што породицу кажњавам својим можда неутемељеним принципима (мада сам имао пуну подршку породице), бријући се, закључио: највећа срећа човјекова је моћи гледати своје лице у огледалу и издржати поглед сопствених очију.

Можда сувише поједностављујем, али највредније у животу је моћи погледати сам себе у очи и рећи: Немам чега да се стидим!