Чекајући пјесму да настане,
пролазимо кроз много тога,
чекајући пјесму нестаје и вријеме,
а с њим и његово бреме…
Чекајући пјесму да дође
волимо једни друге
и молимо Бога да све ово
прође и нестане
и да нека нова пјесма настане,
да нас развесели.
Чекајући пјесму, муку трпимо разну,
без које се пјесма не испоја,
чекамо и као да чекајући губимо наду
‒ да ћемо јуначки поднијети терет,
који стављају на наша нејака плећа
и док нам стежу окове
пјесма настаје све већа
из пепела изви-искра чудом се диже,
а с њом заспала част и срећа.
Чекајући пјесму,
од муке смо пропјевали, брате,
без роптања носимо свој крст,
не тражимо да нам га скрате.
Јер, нама је тако суђено,
молимо за будуће нараштаје,
и за ово поколење слуђено,
што би још да живи и траје…
Пјесма ће на крају сама да дође
Господ је нама шаље,
јер само с пјесмом и великом надом
можемо кренути даље…
Дејан Спасојевић
