АЛЕКСАНДАР ЂУРИЋ
Александар Ђурић је рођен 1985. године у Пожаревцу (у граду у непосредној близини Београда).
Дипломирао је 2008. године (као студент генерације) на Педагошком факултету са средњом оценом 9.09 током основних студија. Мастер студије завршио је на истом факултету са средњом оценом 9.50 (докторанд је у области компаративне књижевности).
Ради као професор разредне наставе у ОШ Вук Караџић у Пожаревцу.
Писањем прозе и поезије и цртежом бави се још од гимназијских дана.
Као студент, био је члан Књижевног клуба код проф. др Николе Цветковића.
Његово литерарно-ликовно стваралаштво базирано је на надреалистичним скицама, теорији личности Алфреда Адлера и теорији психоанализе Сигмунда Фројда.
Његове приче, песме и цртежи, генерално посматрано, баве се социо-емоционалном анализом структура – друштвом и свим његовим аномалијама.
* Аутор је де ла:
– збир ка пе са ма Ве ра (2020);
– збир ка при ча У ши не (2021);
– збирка песама Пси од ветра (2021);
– ро ман Тран сил ва ниј ски Ал фа Бет (2022);
– збир ка пе са ма Смрт пса, кр лет ка и мај мун ске ко же (2024);
– роман Светиљке (О мраку) (2025 – у избору за НИН-ову награду и награду Београдски победник).
* Добитник је бројних књижевних награда:
– Златни храст – најбоља књига поезије у региону (Београд, 2025);
– Прва награда за поезију просветних радника у региону (Будва – Подгорица, 2024);
– Златни триптихон – најлепша песма на слободну тему (Мркоњић Град, 2023 & 2025);
– Трећа награда за најлепшу љубавну песму (Ивањица, 2020);
– Друга награда за ангажовану поезију (Смедеревска Паланка, 2018).
Самосталне изложбе цртежа имао је у алтернативном клубу КБ у Пожаревцу, у меморијалној галерији Душан Старчевић у Смедеревској Паланци и још неколико групних изложби цртежа у Србији.
Пише и дише у Пожаревцу.
***
Мото његовог живота и рада је: Људи, засновани на простим статистичким коефицијентима корелације, су рекапитулација сопственог (про)падања.
Никада неће научити да чита & пише поезију као Јаков Гробаров & Чеслав Милош – ма колико се трудио.
+
Мој сан
Под мојим челом гори
Прогнан сам
Од свега што живи
Од свега што жубори
– Јаков Гробаров (из збирке песама Коњ без јахача)
+ +
Све што је досад написано у част људског достојанства и величине, истина је. Ипак, опасно је заборављати да смо и сами мајмунско племе.
[…]
Зато смо потпуно беспомоћни према лукавости калкуланата.
[…]
Друштво звано permissive дозвољава да се показују ствари које доскоро нису могле да буду чак ни описиване. Повратна спрега гура ка све већој слободи.
[…]
Једна и недељива цивилизација није безопасна.
– Чеслав Милош (из есеја У мајмунској кожи)
