U pripremi zbirka pjesama “ZA(Š)TO“ Sanje Radulović

ZA(Š)TO: igra otkrivanja ‒ do oslobađanja ‒ Sanje Radulović

 

 

U kročeanskom sagledavanju zadatka pesnika i poezije, Sanja Radulović u 48 „zaštozatizama”, oneobičavanjem, proniče pojave i otkriva nam svoje spoznaje. Kao enciklopedija sa pitanjima i odgovorima ‒ zašto / zato ‒ Sanja eksponira moć pesnika da evocira iskustva, okolnosti, situacije. Knjiga se otvara motivom dečje igre prekinute ratom i nadalje ova dva motiva, rat i igru, povezuju prostor i vreme, mišljenje i pevanje, u svojoj apsolutnoj paradoksalnosti. Autorka u igru neposredno uključuje i čitaoca otvorivši mu prostor igre odgonetanjem smisla pesme putem naslova. Neke stihove uokviruje idejom da stvarnost sledi neku vrstu unapred određenog puta pa se determinizam sučeljava sa žuđenom slobodom. Zagovara etiku vrline (poput Sokrata i Aristotela) jer delanje u skladu sa vrlinom osigurava život dostojan Čoveka. Kritikuje hipokriziju koja uključuje tvrdnje o znanju koje govornik nema, tvrdnje o doslednosti ili vernosti koje osoba ne poseduje. Navodi nas da preispitujemo ulogu potrošnje u realitetu naših života, pošto kupovina materijalnih dobara nije ključ za postizanje sreće i društvenog statusa. Optužuje rat za poništene boje u svakom delu našeg bića, optužuje za neizlečivo osećanje izbeglištva, za rane neprebola. Osuđuje simulirano okruženje društvenih mreža, užurbanost i surovost savremenog sveta koji anulira roditeljstvo, osuđuje jaz čoveka, prirode i Boga i nada se neočekivanom preokretu događaja, nekoj prividnoj entropiji koja će imati potencijal da nas spasi ako preuredi sistem. Knjiga se zatvara pronalaženjem tražene sigurnosti u duhu ili materiji, manje je važno, ali izvojevanog oslobađanja i stabilnosti, one koja više nema želju za pitanjima.

U svojevrsnom autopoetičkom iskazu pesnikinja ponavlja imperativ pisanja poezije jer reči imaju moć da obujme i prostor i vreme sa svom materijom i energijom, uprkos empirijskim ograničenjima. Sanja zagovara stvaranje posebnih lirskih vrsta: podrumnica. klijalnica, hramovnica, rađalica, ljuljalica, budilica, besmrtnica koje bi bile naše čistilište i sigurno stanište, čime se izražava bezgranično poverenje u pesničku reč.

U poeziji je presudno važan efekat iznenađenja: ako neki motiv i nije nov, treba ga predstaviti na neobičan način. Vodeći se tvrdnjom V. Šklovskog da „valja po svaku cenu izbeći otrcano i očekivano, uopšteno i svima poznato” autorka postupkom očudnjavanja pesničkog izraza privuče pažnju čitaoca pa sadržajnim obogaćivanjem ideje pažnju drži do kraja nagradivši je rezantnom poentom. Najveću poetsku vrednost imaju metaforičke sintagme u kojima članovi apsorbuju prineseni smisao, transformišu ga i u tako promenjenom obliku uklapaju u kontekst pesme bogateći je novim značenjima:

„polako ću iskopati temelj tišini / pretvoriću se u prah / koji će neko udahnuti / i dobiti kijavicu / zgužvati me u maramicu / stisnuti je u šaku / gušiću se i biće mi tijesno (…) kad ispadnem iz zgrčenih šaka / vjetar će maramicu odnijeti / u novi dan” (ZA(Š)TO JE VAŽNO DA ODEŠ PRVI).

Pesnikinja govori o sigurnoj osnovici koja se samo ukopavanjem u zemlju postiže i to polako, što doprinosi stabilnosti, ali neočekivano je da se tišini, odnosno odsustvu komunikacije među partnerima, sprema utemeljenje. Glagolski oblik futura I ukazuje na aktivnost koja se priprema a deo plana je i pretvaranje lirskog subjekta u prah, dakle poništavanje svega što ona sada jeste ne bi li bila lakša, ne samo za transfer, već za iznošenje iz okolnosti koje već povređuju jer glagolom gužvati, što je blisko gnječenju, upućuje se na ono što je u suprotnosti sa skladnim i prijatnim. Posledica neharmonične partnerske komunikacije jeste teskoba i gušenje. Uvođenje lica „neko” implicira pomoć za izlazak iz zatečene situacije a ishod je, očekivano, oslobođenje iz šaka koje prave osećaj gušenja u nekompatibilnosti članova veze. Prizivanjem motiva vetra saopštava se prepuštanje, nadalje, novim prilikama koje postoje zahvaljujući kontradiktornim njegovim moćima. Motiv dana priziva svetlost oslobođenja koja stoji u opoziciji sa teskobom i zarobljenošću. Dovodeći u vezu svetlost i tamu, slobodu i sputanost pesnik može da izrazi svu dubinu tragike koja se u opisanom odnosu ostvaruje.

Strukturom, pesme su prozaizirane, razgovorne, dijalogizirane pa iz gotovo dramske napetosti proniču odgovori na sva tematizujuća pitanja. Pesma ZA(Š)TO JE JAGNjE UMRLO poslužila je za arhetipsku predstavu čovekovog pada iz raja, konotiran parkom u kojem lirski subjekt čita, a sučeljen motivu udaranja drveta i žrtvovanja jagnjeta. Motivom jagnjeta, simbolom nevinosti i stradanja,  aludira se na Jevanđelje po Jovanu gde je Isus postradao od strane onog čoveka uništitelja, koji je izgubio savez sa prirodom i Bogom.

Pesnikinja stvara napetost i oblikom samoobraćanja: „ne nalazim riječi / kojima mogu da te zagrlim / onoliko snažno koliko želim” na početku pesme ZA(Š)TO IGRAM NA SREĆU, a koju završava nemolitvenim obraćanjem Onom, koji meša karte života, da bi se odovor na pitanje postulirano naslovom saopštio središnjom, narativnom, deonicom obeleženom figurativnim smislom: „zato se skrckam i rastišim / na čelu napišem: pazi lomljivo / okrenem se srcem prema gore”. Izražajnost imaju one reči i izrazi koji odudaraju od očekivanih ili oni koji svojim spajanjem konvencionalno nespojivih pojmova stvaraju metaforičku ekspresivnost. Sugestivnim slikama, i to zahvaljujući semantičkoj suprotnosti u odnosu na očekivano, u pesmi ZA(Š)TO IMAM SOBU S POGLEDOM NA JUČE kumulira se patos bola, tuge, čežnje. Bol je prošla kroz proces razgrađivanja, što je izraženo analognom vezom igle i paranja da bi se ovom uvodnom slikom odredilo razumevanje svih narednih slika koje su istovremeno i autonomne u razvijanju mogućih značenja alegorijskog sklopa: „vjetru sjevera / pripovijedam o morima / šaptaču tuge / na uvce pjevam nedostajanje / potapam platnene prste u ulju čežnje / igram tango nepomičnim nogama / dok čekam da vrijeme / stari ratnik bez poraza / iskrvari u prostor neogoljenih sjećanja”.

U takvim strukturama, uz čestu ironijsku obojenost, projavljuje se samokreiranje govorom pa, dok slušamo šta govori i kako govori, možemo da zaključimo da lirski subjekt traga za slobodom i povremeno za vlastitim identitetom. Pesnik slobodu dostiže preko reči a Sanjin lirski subjekt ipak osvaja žuđenu slobodu, što je primetno i na planu forme oslobađanjem od stega pravopisnih pravila. Ukidanjem interpunkcije doprinosi se „poetiziranju poezije” pa se primenjenim funkcionalnim minus-postupkom ističe ne samo samosvojnost pesničke tvorevine već i sugeriše neprekinuto trajanje, bez odsečenoga početka i uočljivoga kraja.

Bez obzira šta pesnik može da kaže o sebi kao doživljaju, osećanju, mišljenju, on izražava univerzalno, odnosno izražava „pesničku samosvest vremena” ; „on kroz sebe cedi sve otrove da bi sačuvao samo kvintesencije” pa tako doživljavamo i Sanjino iskustvo zadanog i življenog pretočeno u najizvrsnije ostvarenje umetnosti. Sigurna sam da će čitaoci umeti da nađu zadovoljstvo i oduševljenje susreta sa Sanjinim stihovima jer Sanja Radulović precizno beleži društvene anomalije i sopstvena intimna preživljavanja prelivajući ih u oneobičene sklopove reči sa prefinjenim humorno-ironičnim nivoima značenja. Uvučen u igru otkrivanja „zato” u „zašto”, nošen strujom stihova neprekidanih očekivanom konvencijom, ushićen svim poetiziranim očudnjavanjima i figurama harmoničnog protivrečja, čitalac će proživeti sugerisano osvajanje oslobađanja.

Dr Tanja Rončević