АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
НАД РУКОПИСОМ ЗБИРКЕ ПРИЧА ЗА ДЈЕЦУ ЗЛАЋАНИ СЛАЂАНЕ АНДРИЋ ПАВЛОВИЋ
Пред нама је рукописна збирка прича за дјецу, под насловом Злаћани. Ауторка, Слађана Андрић Павловић, у њој доноси 17 прича – дужих и краћих, али свих, у сваком смислу, заокружених.
Као и свако душекорисно дјело за дјецу, а вјерујемо да и (будућа) књига Злаћани, којој у поднаслову пише како су унутра смјештене „приче за децу”, заслужује ово одређење, није намијењена и корисна искључиво дјеци, и то независно од њиховог узраста. Намијењена је, и корисна, и одраслима, родитељима, али и бакама и дједовима, као и васпитачима, учитељима, па и наставницима, а што да не и старијој, одрасл(иј)ој браћи и сестрама: тј. свима онима који ће дјеци читати и са дјецом читати, у којима ће дјеца имати узори, који ће их надаље и упутити у свијет књига, али и у многа животна питања. Старији, поготово родитељи, задужени су и у доброј мјери заслужни за њихове читалачке навике и убудуће, али и за многе њихове ставове и погледе на свијет око себе, пошто се, углавном, и усваја и даље проноси оно што се зарана и добије у свом окружењу.
На страницама овог дјела наилазимо првенствено на призоре из свијета дјеце, преплетеног са свијетом одраслих и са свијетом животиња. Али, наилазимо и на призоре из самог животињског свијета који, пак, умногоме јесте и слика односа међу људима, што ће дјеца и спознавати уз већ споменуту помоћ и подршку одраслих, премда, истини за вољу, животиње овдје задржавају и неке своје особености из „стварнога” свијета. Књига Злаћани, обимом невелика, али садржајем богата, проткана је свијетлом замисли да убудуће буде, између осталога, (и) једна од асоцијација на отпор обесмишљавању свега, удаљавању човјека од човјека (а потом, тако редом, и човјека од Бога), озвјеравању, удаљавању од врлине, од људскости, од љубави, од чистоте, од духовних вриједности, те водиља отпора бездану, мраку, тјескоби, тако уобичајенима и готово прихваћенима у данашњем времену и данашњем „стварном” свијету.
Неријетко приче из рукописа Злаћани почивају или на томе што њихови главни јунаци, било из људског било из животињског свијета, имају неку недоумицу поводом тога шта је, заправо, исправно учинити у појединим ситуацијама у животу, или се, са друге стране, у центар збивања „убацујемо” (као читаоци и/или као слушаоци) у оном тренутку у којем поједини ликови, у заблуди, погрешно процјењују нека збивања и/или нечије понашање и ријечи, у својој околини, или пак нису сагласни са постављеним правилима или добронамјерно упућеним савјетима, те тако у почетку и не желе да послушају оне који боље сагледавају ситуацију, већ им се (и) каткад, такорећи, супротстављају.
Међутим, како смо разумјели ријечи утјехе, љубави и части којима и провијава ово дјело – иначе богато ситуацијама и разрјешењима блиским дјечјим схватањима, као и ономе што у принципу дјеца каткад и сматрају непремостивим и нејасним – поруке које добијамо на страницама Злаћаног јесу и сљедеће. Као прво, заиста вриједи и заиста испуњава душу и срце да се буде добар и на страни добра баш у сваком тренутку, у свакој прилици. Као друго, веома је значајно да се од малих ногу дијете учи и научи да стиче праве вриједности, да схвата и своја права и своје обавезе, да има праве узоре и водиље кроз живот, и по дјелима и по ријечима, да стиче повјерење у праве људе, за које ће знати да их неће изневјерити, већ да им се може обратити увијек, за било шта, па и без разлога, и да ће добити пажњу, а и адекватне одговоре ако и то треба. Када је у књизи Злаћани неко – а обично се ради о дјетету, као и, рецимо, о лисцу или о твору – у каквој етичкој или уопште животној недоумици, или је пак, да тако кажемо, тврдоглав у неким својим постављањима према околини, на грешке које тај неко чини указује му се добронамјерно, смирено, недоумице се разрјешавају постепено, правим питањима, правим ријечима, без вике и ружних ријечи, са осмијехом, уз саосјећајност. Неспоразуми и отуђења преброде се упознавањем онога другога, разговором да се сазна зашто је неко на почетку поступио погрешно, зашто се тако понио, било да се ради о несташном бјегунцу из вртића или школе, или пак о намученом коњу који тек уз помоћ својих драгих успјева да опет заволи живот. Учимо, уза све, и то да мали људи могу бити хероји, да би сестра и брат, као и другови са друге стране, требало да чувају једни друге, без обзира и на могућа успутна неслагања, потом да оно што ми нисмо могли имати ипак не ускраћујемо другима, небитно сада радило се о патикама, играчкама, слаткишима, или о нечем петом, шестом, да је срећа другога изузетно важна и да само тако можемо бити и ми испуњени, само тако наћи и смисао своме животу, али и то да, ипак, не ускраћујемо себи срећу под сваку цијену да бисмо усрећили све око себе, већ да пружимо руке неком сродном што нас чека можда и у близини, само преко обале… Ако бисмо баш бирали посебна надахнућа, Ана, Анђела, те насловни Злаћани, свакако јесу „дјеца са друге планете”, али душевност, добро срце, разумност, реаговање у прави час, красе и многе друге у овој збирци прича. Истина, двије споменуте дјевојчице од почетка до краја прича о њима заиста су као сунчева свјетлост, али оне су такве да би својом добротом, па и маштом, постидјеле много старије и искусније, док је, рецимо, Злаћани један од јунака који је доживио највећу трансформацију, мада би се могло рећи да се у њему на крају испољило оно што и јесте имао негдје дубоко у себи, да то из дубине на крају обасја све око себе пуним сјајем, јер је, захваљујући и Рајниним савјетима, на вријеме докучио сврху живљења.
Ако се потрудимо да их никада не окаљамо приземним интересима, злобом, издајством, тривијалностима, као ни прахом којим нас неријетко покушавају затровати они који су чистоту душе одбацили, дакле не смјестили нешто у прикрајак, него потпуно затријели у себи, препустивши се поривима лисичјег чопора – љубав према себи и љубав према ближњима, те добро, осјећајно срце, јесу и, колико нам се чини, кључни састојци рецепта за бољи свијет, за боље сутра.
На дјеци ће и бити да, уз евентуално навођење или мању помоћ старијих, више спознају и разумију споменуте свјетове, да открију које то приче имају коју од наведених порука, али и да можда проникну у неку замисао коју ми нисмо овдје назначили. Вјерујемо да ће све ове приче редом, и то све са њиховим јунацима, и завољети.
Размишљајући, уза све ово, (и) о онима који нас својим причањем воде кроз свјетове ових прича, треба (у)казати како јесте занимљиво и то што нам о за приче важним догађајима не говори искључиво неки спољашњи, скривени приповједач, онај ког нећемо наћи као активног учесника било које радње, већ да, рецимо, у причи „Беба и Артур” имамо чак и казивање још нерођеног дјечака Тодија (Тодора или Теодора?) о стварима које ће се тек десити у животу његовом и његових родитеља, након што припитоме псића, ком дају име Артур, и након што се и роди бебац Тоди. Налазимо, са друге стране, казивање једног лисца (прича „Лисица нелукавица”) о жељи да буде добар и пажљив баш према онима који су му увијек добро чинили, а не према чопору лисица који га само покушава навести на зло(чинство), те причање пса Лепог о томе како је, изнад свега, заволио мачку Лепу, те јој постао и главни ослонац у животу, упркос свим њиховим разликама и свем његовом првобитном неслагању (прича „Немогућа љубав”). У неким причама, попут оне под насловом „Чудесни свет једне девојчице”, имамо и врло занимљив, „помало филмски”, прелазак из „свијета” једног маштовитог сна који својој мами, али и нама такође, препричава малецка Анђела, у „стварност” и презентовање одраслог, опет једног из збивања удаљеног, али свезнајућег приповједача, о томе како се њена породица налази у кругу болнице, будући да је Анђелин брат, Давид, оперисао очи, као и о томе да је, како је мама разумјела у другом дијелу ове приче, дјевојчицина прича заправо на дјетињи начин срочена жеља да и сестрица помогне брату.
У Злаћаном каткад нису небитна ни имена самих ликова, па тако ни она попут имена Анђела. Тако ни име Давид, и у једној готово поетизованој етимологији, чини се блиској оној народној (у смислу: „Давид” – „да види” или „дати вид”), и у оној званичној, научној етимологији (јер ово име, иначе, значи „вољен, драг, љубљен”). „Анђела” јесте, као што је познато, име са (научним) значењем „Божјега гласника”, те у пренесеном смислу „миле и добре особе”. Али, о овоме свему би се, уз укључивање и других имена из књиге (и не једино људских имена), можда и могло разматрати неки други пут, само да се из књижевноумјетничкога и/или стилистичкога не скрене у којекакву псеудонауку.
Надаље, у цјелини гледано, ауторка, на специфичне начине, необичне али ипак сврховите, даје дозволу за изношење „својих” (стварних и измаштаних) виђења, па макар и само кроз дијалоге, чак и бебама, као и тек стасалој дјечици (нарочито дјевојчицама, јер њих, чини се, помало и недостаје у (српској) књижевности за дјецу), али и животињама (лисцу-добрици, псима, мачки, коњима, твору, итд.), још више их повезујући и зближавајући са свијетом одраслих, а при томе, гледано сада кроз призму „стварности”, чинећи подоста и на већем зближавању свијета дјеце и свијета животиња.
У суштини, књижица која је пред нама подсјећа нас на сљедеће: да је упркос свему важно бити добар (како и дјевојчица из уводне приче каже лисцу), разуман, осјећајан, на помоћи другима, да је важно заузети се и за друге, а не једино за себе; да је веома важно и показати своје емоције, али и своја размишљања, без бојазни од увријежених ставова да нешто и не приличи годинама, друштвеном статусу или чак полу; да је важно шта је коме у срцу и у души, а не како неко изгледа; да није све увијек онако како се на прву чини, већ да би требало како размислити барем још једном, тако и да треба чути и оне који желе нас укажу на грешке у процјењивању; да и уопште научнимо слушати једни друге, да вјерујемо једни другима, а не само да се ослањамо искључиво на себе, те тако да неријетко и упадамо у невоље; да се не устручавамо затражити помоћ и савјет онда када је очигледно да сами нешто не можемо; да је све лакше када имамо неког доброг и вриједног покрај себе, и у добру и у злу; да је важно уважавати туђе свјетове, чак и оне измаштане, јер је могуће да тако и сами нешто научимо, да продубимо своје погледе на свијет и живот, а и да тако упознамо и себе и друге, у још бољем свјетлу, неважно у ком узрасту то спознајемо, при чему често и одрасли(ји) науче много тога суштинског од дјеце; као и то да се неко ипак може промијенити набоље или, у неким случајевима, макар потиснути своје пориве не би ли, пак, и тој особи и другима било лакше живјети, те не треба никог одмах отпочетка отписати, одбацити, без провјере, без потпунијег сагледавања свих могућности и/или чињеница. Све претходно наведено умногоме проистиче једно из другога, преплиће се, улива једно у друго, утиче једно на друго, не би ли тако човјек и надошао до спознаје да човјечност и љубав вриједе непроцјењиво, а самим тим и породица (и то она функционална), као и они истински, искрени пријатељи. И све ово нам, у великој мјери, од приче до приче, нуди (и) прозни рукопис Слађане Андрић Павловић. Његовим читаоцима и/или слушаоцима нека је са срећом на овом путовању кроз пространства и душевног и духовног задовољства – засигурно ће се на почетну тачку вратити испуњени, у овоме смислу потпуно обогаћени.
Али, да и не откривамо детаље, да не истичемо баш све, будући да свјетове ових прича – намјерно и кажемо: „свјетове” – и те како вриједи упознати, вриједи се почесто и замислити над њима, а можда понешто и усвојити.
Овдје представљено дјело одликује се, уопште узевши: порукама љубави, доброте, поштовања, честитости, те осјећајности према свијету око нас, као и допадљивим казивањем, јасним мислима, умивенијим, питким изразом, течним, релативно језгровитим и привидно једноставним реченицама, те дијалозима који нипошто нису „претрпани” и неодговарајући. Књига јесте и „исткана” језиком прилагођеним одабраним темама, главној публици, па и „провученим” идејама, које су овдје, иако почесто дате на истурени(ји)м мјестима, ипак представљене сврсисходно и са умјетнички складном мјером. Вјерујемо како ће читаоци и/или слушаоци ових прича успјети да се повежу са свјетовима истакнутим у (за сада још увијек будућој) књизи Злаћани, као и да ће осјетити бар дјелић претходно истакнутога, а све ово и са надом да ће они (и) уз представљено дјело корачати искључиво путем љепоте и врлине.
Због свега наведеног, ми збирку прича за дјецу Злаћани, ауторке Слађане Андрић Павловић, препоручујемо, најприје за штампање, па онда и читаоцима (и слушаоцима) за уживање у књизи.
У Источном Сарајеву,
током новембра 2024. године
Борис А. Ђорем,
мастер српског језика и књижевности
