У припреми збирка пјесама “ САНОВНИК ЗА БУДНЕ “ Милана Николића

 

БЛАГОТВОРНО САЗВУЧЈЕ РИМА

(Милан Николић: „Сановник за будне“)

 

Милана Николића упознао сам на самом почетку његовог песничког пута у неизвесно , а такав је сваки песнички почетак,  и препознао одмах посебан дар за ткање песме у класичној форми, у мајсторији римованих катрена. У стилу старих мајстора из наше заједничке лектире Дучића, Ракића, Диса, предочио ми је давних дана у Бијељини  руковет својих песама и ја сам већ тада знао да је предамном прави песник.

Минуле су многе године а да се нисмо сретали а сачували смо топле рукавице пријатељства које се не гаси међу песницима сродних душа и сродних погледа на поезију.

Недавно смо се срели и добио сам на увид књигу песама „Сановник за будне“. Годишње ми стигне по десетак замолби од познатих и мање познатих, најчешће младих песника, да их потпорим рецензијом код издавача али у последњих пет година нисам доживео такву радост очију и душе  док сам читао песме као у сусрету са овом књигом Милана Николића.

Ја нисам изненађен , давно сам већ схватио да је тада млади мој колега већ био песник пред којим је сигурна осветљеност у свету поезије.Врстан лирик.

А за лирике, а и сам ту припадам, један од нас,мој пријатељ из младости његове и моје ,Милован Данојлић, је записао: „ Добри лирски песници – а има их више него што се на први поглед чини – нису у првом плану књижевног живота и јавног интересовања. Они делају у позадини,потиснути,имају врло мало читалаца, једва састављају крај с крајем.Тако је одувек било па нема разлога ни данас да буде друкчије.“ То је написао 1992. године не слутећи да  ће Интернет, на Миланову и моју срећу, променити ту тврдњу. Милиони остељивих душа су спасили поезију у свету безнађа.

А остала ми је  у сећању његова реченица: „Риме су доказ да је све у свету повезано.“

Да се вратимо књизи. Архитектоника књиге  ткана је тако од најљубавнијих тема идемо као сетним темама па на самом крају родољубивој поезији лишеној патетике, отменом и мудром певу о нама у времену и невремену.

Катрени скоро сви савршени са пуно нетрошених рима. Мелодичност песама постоји и у оним реткима у белом стиху.

„ И нем сам попут мрачне котлине

И венем као воћка опала.

Пожелим себи срце да откинем

И бацим га под твоја стопала.“

А моћне песме љувене блесну таквим стиховима,као:

„Кад ниси лето буди зима

И душу завеј новим снегом.“

Може бити срећна  Она која долази „ из онога смера одакле обично долазе самоће“, и Ана из акростиха са азурним очима.

Упамтио сам по читању лепоту „Опроштајне“, па стихове за брата Вељка на  другој обали, песме посвећене Ерићу,Ногу и мени,  и звук и снагу песама у последњем циклусу из којих као завршне речи подршке овој изузетној књизи  цитирам строфу изн песме „Богородица Љевишка“, којој сретан и несретан недавно идох да се поклоним:

 

 

„Господе, води нас испод мишке,

Да у амбис не склизнемо

Док храм Богородице Љевишке

Стражари сам на Призреном.“

 

 

 

 

Перо ЗУБАЦ

НОВИ САД,16.1.2024.