У припреми роман “ШАПАТ АНЂЕЛА“ Драгане Миљковић

Љубав, грех, бол и опроштај

Анђели су послати да нам доносе

 поруке из Божијег срца.

– Чарлс Хантер

Живот је непредвидив, колико год да су карте у нашим рукама, некада не зависи од нас у којем ће се смеру одвијати наша будућност. Можемо веровати у судбину, можемо веровати у случајност, можемо назвати ,,прави тренутак“ којим год именом желимо, он је ту, тај моменат кад све што јесмо, што поседујемо и што представљамо може да се промени, изгуби или умногоме надогради набоље. Постоји веровање да свако од нас има свог Анђела чувара, а то веровање се утемељава у хришћанској мисли, човек није сам, човека чува нека твар, нека материја, светлост, невидљива крилатица, на крају човека чува Бог, па нам шаље управо чуваре, некад у телесном облику, кад нас људска рука подигне са дна, а некада кроз снове, кроз сузе, кроз наду, ми се чувамо од безнађа и пада у очај. Управо ова књига пред вама, под насловом ,,Шапат анђелаˮ ауторке Драгане Миљковић, говори о томе како никада не требамо губити наду, посебно не у љубав и људе, јер бол нас чини да се осећамо живима, бол чини да више ценимо срећу када нас сретне.

Окосницу романа чини неколико прича, неколико живота или судбина, које се на крају укрштају и обликују структуру у виду концентричних кругова, са честим ретроспективним освртима, па су временска и просторна перспектива често сучељене мисаоним током јунака. Роман почиње једним писмом који најављује заплет радње, јер тајне које мислимо да смо оставили у прошлости, често нас сустигну када се најмање надамо и промене нам живот из корена. То се управо дешава прво господину Ристи, а потом и свима којих се тиче и којима се такође све мења, те схватају да су до јуче живели у заблуди. Да ли ипак писмо на крају доноси срећан расплет, томе можемо да се надамо, јер ако верујемо у путеве Господње, ако слушамо глас анђела који нам шапће са рамена, ако завиримо у своје срце, нас мора чекати срећа, мора нас чекати љубав и опроштај. Ако бисмо морали одредити главног јунака романа, то би била Оља, јер с њом радња добија динамику и на крају, њено срце бива отворено за све оно за шта није веровала да може да буде. Оља је девојка у зрелијим годинама, која није успела да се оствари на љубавном плану, све што је икада започињала није се добро завршавало. Научена на бол, сузе, одбијање и грубoст, кад осети љубав у свој силини, она не зна да се одупре искушењима, а њена вера ишчезава. Мушкарци који су били део њеног живота, само су је повређивали, али су је волели, па љубав таква, несавршена као и ми сами, рањава, боли, али и је и излечива. А да је истинита она немачка пословица да: ,,Љубавне ране може излечити само онај ко их је и задаоˮ, говори прича друге јунакиње, Јоване, која је прошла пут од греха, према покајању, да би онај који ју је тим путем одвео, на крају и спасио. Чудни су Господњи путеви, свака особа у нашем животу има своју улогу, када то прихватимо све ће нам бити лакше, јер бол је осећање које нас чини живима, морамо пасти да бисмо устали, морамо патити да бисмо ценили срећу. Да је то тако зна и Сара, јунакиња која је схватила да они који су је повредили на крају могу да јој буду и највећа подршка, да је сваки однос могуће решити, а да сазнање да има нову породицу не мора нужно бити трауматично, већ може бити дивно, може бити испуњавајуће, може бити благословено. И то је умешност наше списатељице Драгане Миљковић, она уме да препозна све трептаје душе, да их разуме и излечи, јер зна шта је живот у бити, као неко ко је путовао, упознавао људе и различите културе, продрла је у суштину оног људског, а опет је тема савремена и прати данашњицу. Драгана зна шта је исправно, шта не, кажњава лекцијом оне који подлежу ниским страстима, показује како човека нека искушења одведу на бољу страну, до самоспознања, као што имамо случај код Саше, који је знао због чега је такав какав јесте и разумео је своје комплексе.

На крају, све добија смисао, прошлост, садашњост, сви ликови у роману имају своју улогу у метатетксту, а ауторка као Иво Андрић гради причу у прстенастој структури, где ми на основу прича једних ликова сазнајемо о другим ликовима и тако стичемо слику о судбинама, карактерима и поступцима. Свака прича има свој циљ, све тежи једном спознању, да не треба наду никада губити, да је у животу све решиво, само требамо издржати и слушати шапат анђела. И управо тај шапат налазимо на неколико места у књизи и увек је препознат и схваћен, јер када нам се анђео чувар обрати, ми не можемо остати глуви на такав позив и тек тада све има смисла, тек тада знамо сврху. Некад га препознамо у разговору са пријатељем, као што је Јована схватила речи своје другарице или као што је Оља пронашла тај шапат у кафићу, у разговору са непознатим младићем; некада су то и снови, кошмари и буђења. Ми се морамо одазвати њему, иако делује сумануто, то је наша судбина. Како гласи народна изрека: ,,Често нас кораци које предузимамо да избегнемо судбину воде њој“, и то је у свим причама које чине овај роман видљиво, не можемо побећи од онога што нам је суђено, али можемо изменити судбину неким својим одлукама. Требамо прихватити људе таквима какви јесу, разумети их и волети, јер само љубав је вредна сваког покушаја, сваке сузе и сваког трпљења. На крају, послушајмо апостола Павла који нам каже у Посланици:

4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,
5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,
6. Не радује се неправди, а радује се истини.
7. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.

(Прва посланица Светог апостола Павла Коринћанима, глава 13)

 

Роман ,,Шапат анђела“ јесте роман о безусловној љубави, о љубави која прашта, која даје нове шансе, која верује у успон после пада, која је ту да утеши, да разуме и да верује.
И то је поетика ауторке Драгане Миљковић, сваком својом књигом до сада она је говорила о тој узвишеној, божанској љубави коју анђели дарују човеку да би схватио да је и он анђео на земљи, уколико сам себи не одреже крила.

 

Невена Милосављевић