Мишљење о књизи Вила са Кошара

Имам вечерас ту, обавезујућу по много чему, привилегију да вам се обратим и прозборим, „маломоћан и оскудношћу ума спутан“, неку реч о песнику Невену Милаковићу.
Свестан сам, то морам одмах, на почетку да напоменем — шта год да кажем — да ћу рећи мало, недовољно и, углавном, опште, иако сам се трудио да част коју сам добио не потрошим залуд, јер песничко дело, умеће и таленат, тај усуд, казна и награда Невенова — не могу бити исказани, нити описани, ни дочарани, ни откривени, речима, па ма од кога оне долазиле, а понајмање од онога кога стихотворачка сујете обузима, а завист прожима кад год, у себи, или наглас, невешто отпева „Вилу са Кошара“. И, ево, признајем — завидим, братски и немрзитељски, песнички, завидим мом брату по перу Невену на сваком стиху из „Виле“. Додуше, правдам и тешим своју завидљивост тиме да ту песму, заправо, није писао он — иако је писала његова рука — него да је „Вилу са Кошара“ написао онај Који над свима нама бди и чијом се милошћу и промислом све и догађа, па и рађање такве песме — по мом скромном суду — једне од најбољих икад написаних на српском језику.
Довољна је, дакле, по мом убеђењу
само та песма да бисмо наслутили,
(јер спознати и схватити до краја не можемо и никад ни нећемо) какав је
и колико велики, моћан, маестралан, али и страшан, језан једновремено, песник Невен Милаковић — без обзира на оне тривијалне, потпуно неважне и, у крајњем — нимало литерарне, појавности као што су књижевне награде и признања, познатост, присутност у медијима, маркетиншки трикови и сличне, песнику кога је Бог лично талентом усинио, правом, рођеном песнику, сасвим непотребне, успутне манифестације стварности.
Милаковићева поезија, у целини, а „Вила“ је само њен недосежни врх, ионако није „од овога света“. Многе Невенове песме су са оне стране, наднаравне и надумне, неомеђене мерљивим и видљивим, иако су, такође, многе — ране — песме-ране , незацељиве, које боле заувек, не само када се, поново и поново, читају — него нарочито онда када о њима покушавмо да не мислимо, када их свесно склањамо из ума, управо да бисмо бол који производе избегли.
Мргудан и самосвојан, сам себи довољан, и прекомерно често чак, Милаковић пише да би себе преживео, не удварајући се књижевној чаршији, али ни читаоцу, верујући упорно и без узмака у своју опсену за коју зна, чудовишно бескрајним талентом зна, да је истина, да није привид — без обзира што је у тој вери, углавном, једини и један.

Ван књижевних кланова и удружења, неприлагођен стварности и не пристајући на видљиву реалност, Милаковић пева о томе да истина не станује пред нашим очима, нити на екранима телевизора и компјутера, већ да је за њену спознају потребно имати посебан вид, душин вид, очи које умеју,могу и знају да гледају „на унутра“ и да једино то оно што је и заиста истинито и вредно икаквог гледања и погледа.

Због тога му није лакше, нити је сретнији, али је свакако „чистији“, пред Богом чистији, а Његов, Божји суд, је једини који Милаковић признаје. И, верујем, једини у који се узда, иако времену, односно будућности — не придаје неки значај, осим колико се, и када се, баш мора.
Зна Невен тајну, као и што зна да је његов стих вечан, докле год се српски језик буде говорио и на њему док се буде писало.
Требало би, такав је обичај наиме кад се о некоме или о нечијем књижевном стваралаштву говори сада да кажем понешто и ономе што би се колоквијално могло назвати „занатска страна“ Милаковићевог стихотворенија.
Требало би, али — нећу. Јер — рекао сам већ, и ово што сам рекао до сад, као и оно што нећу рећи, не може описати песништво Невена Милаковића. То могу само његове песме и стога боље је да њих слушамо, да у њих заронимо, да њима, бар на тренутак залечимо наше непреболне, српске, ране.

Милош Јанковић, предсједник Удружења књижевника Србије