Чудесни свет маште у збирци песама ,,Ајкула и млечни зуби”
ауторке Божане Ђурђић
Највећи човек увек остаје дете.
– Јохан Волфганг фон Гете
Поезија за децу нам пружа поглед на један предиван свет, који је део нас, а опет
скривен у детету које чека крилате речи, да порасте, да се открије: нама. Ако су песме
бомбоне за душу, онда су књиге за децу шећерна вуна за срце, тако озбиљне и потребне, а
тако радосне и вицкасте. Да је могуће постићи такав синкретизам у поезији, потврђује нам
песникиња Божана Ђурђић својом збирком поезије за децу ,,Ајкула и млечни зуби”. Већ
сам наслов збирке упућује на један психолошки поступак, како опасност (ајкулу) свести
на свакодневно, чак привлачно и слично деци. Што је заправо и циљ поезије за децу,
отклонити страхове и трауме, описати дечије муке кроз разумевање, али и шалу,
приближити се деци, јер једино тако се стиче поверење. Придобити децу је можда и
најтежи задатак једног песника, а судећи по песмама ауторке Божане Ђурђић, њој је то и
те како пошло за руком.
Почев од пролошке песме, како и сама наглашава, да је уместо предговора, открива
нам свој лирски замах динамичним, кратким
стихом, најчешће катренима са разбокореним
песничким сликама. Песма почиње мирним тоном где девојчица пије чај, да би се
ритмички убрзавала и до краја достигла снажан емотивни набој, све у сврху да децу
заинтересује и увуче у свет песама, јер шта ће деци дуге реченице и неки тешки и озбиљни
предговори, кад песма с мање речи говори много више. Таква ,,Машталица” открива тајну
да је заправо она лирски субјект, машта, јер без маште нема снова, а нема ни песме напослетку:
У књизи вам,
децо моја,
машта ради
посла своја.
Збирка је подељена на два песничка циклуса, од којих први носи снажну поруку:
Нек владају љубав, песма, игра, слога, док други Разнолико ми смо друштванце из краја,
доноси раздраганост, разнолик животињски свет, и на тај начин децу упознаје и са
особинама животиња, али и са особинама саме деце. Заправо циљ је јасан: да деца
препознају сопствене особине, проблеме, некад и слатке муке. Овај ведар лирски дневник
детињства у првом циклусу, који кроз једноставне риме слави најдрагоценије вредности:
породицу, другарство и племенитост, ауторка је замислила као мозаик мотива кућне
топлине са авантурама на отвореном. На тај начин ствара слику у којој су камин, топло
млеко и бакине чарапе симболи апсолутне сигурности. У уводној песми „Ех, како је лепо”,
осећамо ту дубоку припадност кроз стих: Ех, како је топло око срца мога/ када влада
љубав, песма, игра, слога.
Породица је овде приказана као нераскидива заједница. Док родитељи имају одговорну
улогу васпитача, баке и деке су ту за „керефеке” и безбрижност. Песма „Шега” нам
открива ту разлику: Ух, задатак им је велик/ Треба децу учит често/ Керефеке, а и шеге/
тек понекад нађу место. Тај склад између учења и игре чини темељ здравог одрастања. Поред емотивне основе, песме носе суптилну едукативну ноту. Кроз стихове песме
„Опрости”, деца уче снагу љубазности када један дечак схвати: Без речи ’опрости’, Рале
мој, си осто. Слично томе, песма „У паркићу” критикује себичност, подсећајући нас да је
срећа већа када се дели. Чак и здравствене поуке долазе кроз хумор у песми „Малко мање
чоколаде”, где се бели зубић разболи јер је био „блеса” који ручка превише слаткиша.
Ова поезија слави дечију машту и активну игру која побеђује пасивност пред екранима. У
песми „Ајмо вани”, позив на игру је јасан: Знам да волиш гледит/ тај цртани често/, ал'
за игру, веруј/ ја знам боље место. Креативност долази до изражаја и у песми „Рокери
зезатори”, где обична метла постаје гитара, а стара шерпа бубањ, док песма „Шепртље”
учи децу да се чак и падовима треба насмејати: Не беше им суза,/ јер смејат се воле.
Свака песма на свој начин доноси дозу нежности и диван приказ лепоте природе (Моја
луткица, Облачић и Сунце, Боје једног каменчића, Загрљај белих рада, Шаргарепа Риђи,
Шуш…) и враћа боје, природне боје, које су опипљиве, стварне, не оне с екрана, које
збуњују дечији ум и умарају њихове окице.
Други песнички циклус је заиста, како сам и поменула, један психолошки приступ
деци, као када чучнете како бисте били на висини детета, ухватите га за рамена и
погледате у очи, да бисте показали да га разумете, да је важно. Иако су махом животиње
протагонисти, деца ће лако препознати свакидашње ситуације, своје особине и особине
својих другара. Зато ће им бити блиско, сликовито и занимљиво. Како детету ублажити
страх од учитељице, од доктора, од ајкуле него их на духовит начин приказати као
животиње: Учитељица Сова, Докторица Коза или чак ајкула којој испадају млечни зуби.
Опис тог друштванцета почиње идиличном атмосфером у песми „Пикник”, где се уз чај и
колачиће негује заједништво „друштванца из краја”. Овај мотив дружења наставља се и у
„Камповању”, где маштовитост деце претвара стан у шатор, а изненадни сусрет са медом
доноси неочекиван обрт, јер он није шумска звер, већ комшија који дели вишак хране.
Зимска радост дочарана је у песми „Клизалиште”, смештеној у маштовити град „Ле Доје”,
где свака животиња задржава своју природу. Фока се плази, пингвин гега, а стари морж
једноставно ужива у миру. Већ је наглашено да песме носе суптилне педагошке поруке. У
„Несташлуцима”, мајчинска љубав према малој гици превладава потребу за чистоћом,
наглашавајући да је игра кључна за одрастање. „Розе патка” пркоси стереотипима својом
бојом, поручујући читаоцима да буду своји и аутентични. Сличну тему обрађује и „Зебра
сликарка”, која, суочена са позирањем лава, мајмуна и слона, на крају ипак одлучује да
сопствену стварност „дофарба” дугиним бојама, славећи креативност.
„Докторица коза” се носи са захтевним пацијентима (овцом, кравом и коњем), схватајући
да је шала понекад најбољи лек, док „Учитељица сова” показује колико је стрпљења
потребно у раду са ученицима којима знање не долази увек лако. И ко не би волео такву
докторку и такву учитељицу? Свакодневне радости осликане су кроз „Мацу Лицку” и
њену љубав према риби, док се предрасуде разбијају у песми „Јеж Мирко”, која учи да се
и иза бодљи крије неко коме је потребан загрљај, а наравно ауторка и едукује децу да се
јеж заправо можете помазити по стомаку, јер на
њему нема бодље.
Унутрашња борба и самоприхватање централни су мотиви песме „Жаба Лепа”, која
побеђује несигурност због једне красте на носу, и „Мрава Радише”, који нас подсећа да су
одмор и „фолирање” понекад јачи од вредне природе мрава. Моћ унутрашњег сјаја и
мудрости доноси „Стари свитац”, чија светлост обасјава цео град Мракану.
Емпатија је посебно истакнута у завршним песмама. Гуштер теши „Корњачу Лелу” за њен
стоти рођендан, док у песми „Птица и слонче” откривамо да се и велики могу плашити,
али да је највећа срећа у пружању помоћи другима. Збирку затварају песме „Ласта би да
дремне”, која проналази уточиште у топлини вуне, и „Ајкула и млечни зуби”, симпатична
прича о одрастању и спортском духу, где ајкула учи да је прихватање пораза и осмех без
зуба важнији од надметања, али и оно најважније да ниједна од ових животиња није
страшна, већ су све оне део природе као и ми. Колико песникиња води рачуна о едукацији
деце, заправо нам говори порука песме како је ајкула поносна и горда, стога као њен
опонент делфин се појављује да подсети да је живот заправо игра и да је најважније бити
срећан, не заборавити на поштовање других. Оно што је дивно јесте идеја да ова књига
буде обогаћена дечијим илустрацијама, што
доприноси утиску колико је ауторка мислила
о сваком детаљу.
Стилски ове песме заиста носе дух романтичарске поезије за децу Змаја и
Радичевића, тај скакутави ритам, лакоћа риме су готово певљиви. Писање за децу је врло
тежак посао, а када га неко са лакоћом ради, то је напросто вештина, нешто урођено, али и
стечено истраживањем и писањем. Ове песме заправо постављају и суштинска питања о
поезији, која можда деца не могу разумети, али би њихов одговор на то разумевање био
сигурно раван поезији. Па хајде онда да их упитамо: Шта мислите, где живе песме док их
неко не запише?
И погодите шта, дете у нама већ има одговор.
Мср Невена Милосављевић
