Između zvona i tišine: Prostor u kojem dete postaje glas
Kad god imam priliku da sa Zoricom, autorkom ovog romana za mlade razgovaram o detinjstvu i starim vremenima, uvek se vraćam na literaturu za mlade i vreme u kome smo odrastali deleći književni prostor i stičući čitalačko iskustvo. Rukopis romana Zvono za sedmi čas, nije za mene preveliko iznenađenje, jer je odavno najavila da ima nameru da napiše roman za mlade.
Preda mnom je sada njen rukopis, prepoznat i nominovan za objavljivanje na jednom značajnom konkursu i na njenu molbu, pokušaću da dam svoje viđenje i sagledam domete ovog romana, odnosno da ga približim čitaocima. Ne mogu, a da se ne setim romana Sedmi B, Jože Horvata, koji takođe radnju romana smešta u jednu školsku godinu, ali u sasvim drugačiji istorijski i društveni kontekst.
Roman Zvono za sedmi čas pripada savremenoj prozi za mlade koja školu ne posmatra samo kao obrazovnu ustanovu, već kao prostor formiranja ličnosti, vaspitanja i sazrevanja. U središtu priče nalazi se trinaestogodišnji David, dečak iz novobeogradskih blokova, čiji svet čine brižna majka Darija, san o fudbalu i krhko, ali dragoceno prijateljstvo sa Sarom, drugaricom iz odeljenja. Već u uvodnim poglavljima jasno je da autorka ne ostaje na površini školskih epizoda, već ulazi u unutrašnji svet dečaka koji traži svoje mesto među vršnjacima, boreći se sa podsmehom i osećanjem izdvojenosti.
David je naizgled običan dečak, ali iz blagog autističnog spektra i zbog toga od ranog detinjstva doživljava neprijatnosti među vršnjacima.
Prelomni trenutak romana dolazi sa pojavom novog razrednog starešine, nastavnika istorije Fjodora. On nije tek pedagoška figura, već moralni oslonac i strpljivi graditelj odeljenjske zajednice. Njegov autoritet ne počiva na strogoći, već na poverenju. Čas odeljenske zajednice — simbolično „sedmi čas“ — postaje prostor u kojem se uči kako da se govori, sluša i razume. Razredni, koji dolazi kao zamena, čini da njegov čas odeljenske zajednice bude utočište deci, glas razuma i razumevanja u svetu u kojem deca često ostaju prepuštena sebi. Njegovo poreklo i drugačiji pristup radu dodatno naglašavaju ideju da autoritet ne počiva na strogoći, već na poverenju i doslednoj brizi.
Posebno je značajno to što roman u fokus stavlja savremene izazove odrastanja, naročito opasnosti digitalnog prostora. Društvene mreže nisu prikazane kao nužno loše, već kao realan ambijent u kojem se deca kreću, često bez svesti o rizicima. Takođe, usled usamljenosti, pribegavanje društvenim mrežama je češće. U tom segmentu, lik Fjodora Pavloviča dobija gotovo mentorsku dimenziju: on uči Davida kako da prepozna manipulaciju, kako da razlikuje poverenje od naivnosti i sačuva dostojanstvo u virtuelnom svetu.
Emotivna linija romana razvija se kroz Davidov odnos sa Sarom, ali i kroz porodičnu dinamiku koja doživljava snažan razvoj. Pomirenje roditelja i usvajanje devojčice Lene, koju David upoznaje pod sumnjom da je prevarant, unose dodatni sloj topline i nade. Autorka u tom delu naglašava mogućnost obnove — porodice, poverenja i zajedništva. Porodica u romanu nije idealizovana, ali jeste prostor u kojem se greške priznaju i prevazilaze, i što je najvažnije – praštaju.
Naslovno „zvono za sedmi čas” funkcioniše kao snažan simbol. Ono označava vreme susreta, dijaloga i razumevanja – čas odeljenske zajednice postaje metafora zajedništva i prostora u kojem se glas svakog deteta čuje i vrednuje. Kako radnja odmiče, Davidov odnos prema školi menja se iz temelja: iščekivanje raspusta zamenjuje iščekivanje novog početka – novog prvog septembra. Ova inverzija očekivanja predstavlja ključnu poruku romana — da prostor koji je bio izvor straha, može postati prostor sigurnosti i rasta, kako intelektualnog, tako i emotivnog.
Stilski, roman je pisan jasno i pristupačno, ali sa dovoljno emotivne dubine da podstakne empatiju i promišljanje. Dijalozi su prirodni, neretko puni humora, a psihološki razvoj junaka uverljiv i postepen. Autorka uspeva da izbegne patetiku, oslanjajući se na suptilne promene u Davidovom samopouzdanju i odnosima sa drugima.
Zvono za sedmi čas je roman o odrastanju, ali i o odgovornosti odraslih prema svetu deteta. Škola je mnogo više od nastavnog plana i programa — ona je prostor u kojem se oblikuju karakter, hrabrost i saosećanje. Upravo zato, ovo delo ima potencijal da bude dragoceno štivo, ne samo mladim čitaocima, već i roditeljima i nastavnicima, kao podsetnik da je svako dete univerzum koji čeka da bude shvaćeno i prihvaćeno i to je poruka koju nam autorka šalje.
Smatram da je nužno kontinuirano obogaćivati literaturu koja se bavi školskom decom sa razvojnim problemima, kako bismo im kroz pisanu reč pružili bolju podršku u socijalizaciji i podstakli empatiju u širem društvenom kontekstu.
Roman svim srcem preporučujem mladima, ali isto tako i odraslima, jer između zvona i tišine ne odrasta samo dete – škola i porodica su dva ključna mesta sazrevanja, a vaspitačima velika odgovornost.
Zoran Dimitrijević, novinar
