Песничко ватрење Драгутина А. Ђукића
Обимна песничка збирка „Огњеви њеног сијања” Драгутина А. Ђукића излази као 21. по реду песничка књига аутора који је пасионирано заокупљен поезијом, иако је по вокацији научник – радни век провео је као професор Агрономског факултета у Чачку. Богатство песничког опуса сведочи о томе да је реч о човеку који живи кроз реч, који радост живота и његову пуноћу доживљава тек онда када животне изазове, успоне,
падове, сензације и промишљања, али и живот спознат кроз туђе приче или литературу, одене у форму песме. Тематско чвориште нове збирке је велика тема љубави у свим њеним појављива-њима, од узвишене божанске еманације до при-земне плотске жудње.
Збирка „Огњеви њеног сијања” представља обиман лирски рукопис снажно обележен романтичарско-симболистичком поетиком, у чијем је средишту тема љубави као истовремено узвишеног, усхићеног, али и болног искуства. На то упућују и светлосни симболи самог наслова књиге – огањ и сијање, који су у дубоком складу са тематском заокупљеношћу амбивалентном природом љубави и њеног доживљаја од животне и чулне радости до узвишеног или божанског идеала и стваралачке инспирације.
Вечна тема љубави као огња који исто-времено греје и сажиже, обезбеђује песничко акти-вирање мотива ероса и танатоса као поетичког упоришта, најчешће у облику напетог и нера-зрешеног јединства. Животворна сила ероса препознаје се у теми љубави од које лирски субје-кат очекује радост живота:
Постоји небески рај! Звијезде говоре сад;
али гдје? То је питање – и у томе је ад;
учинио је оно, што је у женском срцу поета
хтио да нађе – радост живота.
(„Мрља сјете”)
Ауторски глас и глас лирског субјекта понекад се изједначавају, дајући песмама испове-дни тон, мада има и песама испеваних у нарати-вном трећем лицу, као и песама у форми дире-ктног обраћања у другом лицу. Рефлектовање ауторског гласа кроз глас лирског субјекта најја-сније се види у лирској минијатури чију посебну вредност чини ефектна структурна употреба реторичког питања:
Срећнији сам од
научника, којим
судбина да дуго живе
увијек суди.
Зар неганут ћу стат’?
пред ликом твојим,
о ком се мало зна,
а за њим луди?
(„Неганут”)
Вољена особа често се идеализује, усвисује, а љубави има и сакралну природу, јер
човека преображава, просветљује, уздиже. Земаљска љубав је, међутим, оптерећена пролазношћу, издајама, разочарањима, неоства-реним жудњама и сновима, кратким а интензи-вним емотивним планућима. Та чињеница омогу-ћава аутору да тему љубави ослика кроз два супротстављена мотива – раја и ада (пакла). Стога је ерос код Ђукића истовремено и трагичан, јер танатос, као сенка, увек и нужно прати сваку љубав. Губитак, растанци, одсуство, усамљеност, празнина, осећање промашености и свест о прола-зности стално подривају могућност испуњења животног, односно љубавног заноса.
Љубав у збирци ретко бива остварена и трајна; она је чешће изгубљена, недостижна или већ унапред осуђена на нестајање. Доживљај љубави лирског субјекта је амбивалентан – љубав је извор смисла, животворни зрак, пут духовног уздизања и одраз „божанског сјаја”, али је исто-времено и извор патње, губитка и унутрашњег расула, меланхолије, празнине, очајања. Лирски субјект се креће између екстазе и меланхолије, често у позицији онога који памти, жали и рефле-ктује, што збирци даје исповедни, готово дневни-чки карактер. Мотиви ватре, светлости, звезда, као и воде (река, таласа), функционишу као симболи-чки носиоци унутрашњих стања – страсти, прочишћења, али и нестајања. Најснажнији песни-чки ефекти настају управо кроз стално прожимање ова два принципа: ватра љубави постаје пепео сећања, светлост се гаси у тами губитка, издаје, неостварених снова или разочарања, а занос се преображава у тугу и сету. Божански узвишено, а неухватљиво и недостижно, осећање љубави стално подсећа човека на ефемерност, на крхкост, на клицу смрти у свему што је људско. Лирски субјекат је разапет управо између ове две силе – живи кроз занос, љубав и сећање на њу (ерос) и интензивно осећање пролазности, смрти и губитка (танатос). Овакво
поетичко укрштање у суштини је романтичарског порекла, што потврђују и бројни антагонизми: разум и осећајност; живот и смрт; небо и земља; рај и пакао; узвишено и приземно и бројни други.
Када се пева о великој, и животној и књи-жевној теми – љубави, тешко је, готово немогуће и врхунским поетама, избећи патос. Стилски, многе песме одликују наглашенареторичност, архаични изрази или песнички, књижевни неологизми (нпр. извансебљена, књигопоклоница, нектарница, ватрење). Честе су инвокације („О, Господе”, „О,
анђеле”) и екскламације (о, ох), чак и у виду анафора (лирских понављања), што појачава патос и узвишен тон. Песничке слике откривају и снажну интертекстуалну и културну утемељеност, што значи да се у многим песмама уочавају религијски, митолошки и романтичарски обрасци, који доживљај љубави проширују од основног значења – односа према вољеном бићу ка ширем поетичком контексту. Потврдићемо наведено лирском минијатуром:
„Божански зденац”
О, ти, божанског склада,
из Македоније младе,
музо што вољом пјесника влада,
многа лира те већ краде,
Нећу те заборавити никада.
Покрај Питије пророчице
сан ме савлада,
гдје слабог зденца мук влада,
о моја Љубичице!
Поједине песме су реторички преоптере-ћене, што понекад доводи до извесне стилске једноличности и умањења сугестивности поједи-них слика. Смене узвишеног, патетичног певања и реторичности и чак дидактицизма и морализма, иако се могу доживети као слабост рукописа, заправо су у дубоком сагласју са поетичком око-сницом амбивалнетне природе љубави осликане кроз сталне антагонизме и емоционална супрот-стављања.
Начин на који песник продубљује слоје-витост песничког исказа показаћемо на примеру песме „Љубавна антитеза” која у себи садржи и рефлексије о природи поетичког чина, што представља својеврсну аутопоетичку референци-јлност:
„Љубавна антитеза”
Дешава се некад,
као дио породичног стања,
нешто што чини
љубавну атитезу:
испредају се чудне романсе,
и још чуднија удварања,
и само издаље дотакну
духовну и озакоњену везу,
јер снове нам не маме
супружничка чаврљања;
и за магичног Петрарку
износим своју тезу:
да је Лауру
довео пред олтаром,
не би читавог живота
пјевао са толиким жаром!
Дакле, песничка промишљања увек се плету око супротности, што је у суштини романти-чарска поетска матрица: забрањена љубав (ава-нтура) наспрам озакоњене љубави (брак); телесна љубав (страст) наспрам духовне жудње (идеали-зација) и слично. У песми „Љубавна антитеза” доминантно романтичарски механизам модерни-зован је својеврсном песничком досетком, односно сликом Петраркове Лауре (идеалне, узвишене драге, музе) пред олтаром. Песма потврђује и својеврсно људско проклетство да човек никада није задовољан оним што има, већ само оним што му је далеко или што
је изгубљено.
Да је у основи збирке романтичарска пое-тика, потврђује и ширење теме љубави на љубав према отаџбини, природи и Богу. На пример, у песми „Мрља сјете” читамо стихове: ја отаџбину волим // више од многих: међу њеним пољима, одавно, // постоји мјесто, гдје сам сјету почео упознавати, а у песми „Ватрење” стихове: Космичку лиру добих на дар, // ријеке, језера, море…
Композиционо, збирка делује као мозаик различитих лирских ситуација које повезује јединствен емотивни ток – од заноса, преко губитка, до резигнације и духовног трагања. Посе-бну вредност имају песме у којима се интензитет осећања изражава сажетије и сликовитије, без вишка патетике. Песме су разврстане у три лирска циклуца: У зденцу среће горчина, Нектарница и Пјесма недопјевана. Наслови ових циклуса обједињују тематско-идејне слојеве разнородних песама чија се константа открива у контрасту – срећа никада није потпуна, у њој се већ крије зачетак туга, разочарања или боли. Љубав као нектар живота и песничка испирација доноси забрањено и слатко воће уживања, ведрији тон, љубавне и чулне мотиве, али и ти животворни зраци и те животне радости брзо спласну и остављају човека у осећању суштинске усамље-ности или празнине. Емоције су снажније када су у сећању или у песми, када су неостварене или прекинуте. Као што је живот чудна мешавина среће и туге, лепоте и уживања, тако нас и ови песнички циклуси воде од узвишене и идеализо-ване љубави до осећаја недовршености и чежње, потврђујући да је реч о књизи богатог емотивног распона.
У целини, књига оставља утисак искрене, интензивнe и драматично емотивне поезије, која тежи узвишеном изразу и универзалним темама љубави, патње и судбине. Највећа снага ове збирке лежи у интензитету и огољености љубавних осећања и симболичкој густини, док би даље стилско пречишћавање допринело већој уметни-чкој уједначености и снази утиска. Када песнички израз није оптерећен вишком речи, добијају се сугестивне песничке слике или слике које су јасније по унутрашњој драматургији и централним метафорама. Наслов једне песме гласи „Чамац од таласа напуштен”. Управо та доследно развијена метафора човека који је као разбијени чамац може да дочара најчешћу перцепцију лирског субјекта. Та метафора није само песнички украс већ је структурни принцип песме која се, баш као и књига у целини, креће од осећања унутрашње празнине до молитвеног обраћања, док се емоцио-нална уверљивост постиже тиме што бол није декларативан већ драмски развијен.
С обзиром на обим рукописа, нужна је извесна мотивска репетитивност будући да се исти мотивски комплекси варирају кроз велики број песма без значајнијег развојног помака. Закључу-јемо да се аутор поетички умногоме ослања на традицију романтичарске и постромантичарске лирике. Његов песнички глас одликује се узвише-ним тоном, наглашеном емотивношћу и склоно-шћу ка апсолутизацији љубавног искуства. Такав приступ даје песмама снажнан емотивни интен-зитет, али истовремено у једном броју песама доводи до реторичности и декларативности, што умањује уметничку уверљивост појединих песама.
Језичко-стилски, рукопис се ослања на узвишени, каткад и архаичан израз, под снажним утицајем романтичарске и делимично симболи-стичке традииције. Песнички израз често красе и црквенословенизми и архаизми (зденац, серафим, свијетли сјај), што доприноси свечаном тону. Доминирају симболи ватре, светлости, погледа, ране и суза, док поједине слике из природе рефлектују унутрашња стања лирског субјекта. У духу романтизма, песник је склон и деминути-вима, нпр. очи као звездице, али и метафорама, хиперболама, упечатљивим епитетима и лирским понављањима. Вредност збирке осећа се и у аутентичном завичајном ијекавском изразу – песник је пореклом из Црне Горе и он својом поезијом чува и негује родни локални говор. Синтакса је сложена, са честим инвокацијама, инверзијама, узвицима, понављањима и ретори-чким питањима, што доприноси емоционалном набоју књиге у целини. Иако оваква стилска реше-ња доприносе песничкој еуфонији, у извесном броју песама долази до пренаглашености израза и губитка семантичке јасноће. Успелије песме одликује језичка економија и прецизна сликови-тост, па у њима метафоре и поређења делују природно и носе читаоца ка значењу без додатних, непесничких појашњења. Насупрот овоме, један број песама почива на апстракним формулацијама и наглашеном патосу, што се може доживети и као стилски редундантно. У погледу форме, песме су разноврсне и крећу се од лирских минијатура да дужих наративних песама. Иако се може уочити и сонет као песничка форма, песник није оптерећен књижевнотеоријским знањем, те не спутава свој израз традиционалним формама.
Кључна вредност ове збирке је храбро суочавање са темом љубави, чији разноврсни видови обезбеђују тематско-мотивско богатство. Не волети, исто је што и не постојати и не стварати. Оно што човека чини Божјом иконом управо је љубав, али не она пред којом човек најчешће пада на колена – страствена, чулна – већ она која је кадра да човека усмери ка духовним лествицама и интелектуалном и духовном узлету.
Проф. Данијела Ковачевић Микић
