NESCIT OCCASUM SOLIS SOROR
( Sestra ne zna za smrt Sunca)
slobodnije
( Sestra je Sunce koje ne zalazi )
Pred nama je pregršt od četrdeset lirskih minijatura Mile Milošević „Četrdeset žutih ruža“, nastalih u vremenu, kako bi Branko Miljković rekao „Kad mastilo sazre u krv“ i
„ U tuđem smo srcu svoje srce čuli“ (Balada ohridskim trubadurima ). Ono nešto što može da nikne samo iz raspuklog tužnog tla, u kome pati bolesna sestra i odlazi zauvijek. Ovi stihovi su poklon sestri Danici, spontana čista emocija kojoj ne treba gomila riječi, ta suvišnost bi je samo razvodnila i učinila anemičnom. Elegija tuži za nečim zauvijek izgubljenim. Ime je dobila po grčkoj riječi elegos, što znači tužbalica. Kratka je, snažna, obojena crveno-crnom nijansom dobokog reza srca iz koga teče. Nju ne interesuju mnogo forma, ukrasi, šminka. Nosi žestoku snagu, koja je dovoljna sama sebi i koja se direktno zabada u svačiju dušu. Ne postoji biće koje nije imalo, voljelo, gubilo i plakalo. To je vječita priča o patnji i potrebi da se ona oplače. Poetesa osjeća da je sa svojom sestrom krvno i duhovno klupko postala još prije rođenja. Ta sestra je obojila pejzaš Milinog života. Odlaskom Danice, pejzaž je potamnio i ostale su kiše. Ali, Sunce ne zalazi, jer sestra je posebna veza, jezik koji ne razumiju drugi. Jezik tajni, dječijih vragolija, zajedničkog odrastanja, ljubavi, boli, a teče kao jedan tok sa dvije spojene obale. Sestra je najbolji saputnik i sapatnik na ovoj kratkoj zamršenoj stazi. Pred sestrom padaju sva lažna lica i ostaje ogoljelo biće. Esencija ispod kože.
Poetesa Mila pod plesom platanovog lišća, na obali mora, pored Save, u sjećanjima na zelena njedra djetinjstva piše dnevnik svoje pokradene duše. Izgubljenu sestru traži među zvijezdama, u mokrim besanim noćima, uzalud odškrinutim vratima na koja Ona ne ulazi. Rane neće da zaćute. Iz njih izviru svi mirisi i boje djetinjstva i mladosti. Ćuti slika okupana sestrinskom ljubavlju i šumi pokidanom „svilom na vjetru“. I žute ruže. Zašto ruže? Te kraljice cvijeća su najljepši simbol nježnosti i ljubavi. Zašto žute ruže? Jer je žuta najtoplija boja, liči na Sunce, na svjetlost. Inkarnacija su nepomućene ljubavi. Ovdje, u ovom vrtu nostalgije, tuge, boli, odanosti, mogle su da nađu mjesto samo ruže žute boje.
Ta žuta boja nosi još jedno značenje. Ostavljena sestra koja tuži što je ostala bez ogromnog dijela sebe je ljubomorna na anđele, nebo, zvijezde, kojima sad pripada njena Danica.
„Uzalud je budi“, kao Miljković usnulu dragu. I sve je uzalud, kao i naša nespremnost da prihvatimo surovost i neminovnost.
„ Ne, neću
Ne, ne mogu
Da prihvatim kraj.“ ( „Slika“)
Šta još reći? Želim da niko više ne napiše ovakve stihove. I, naravno, želim da ih što više dobrih ljudi pročita. U njima je sva suština ljudskosti.
Olgica Cice
književnik
УСПОМЕНЕ КОЈЕ КРВАРЕ
( Милуша Милошевић, „ЧЕТРДЕСЕТ ЖУТИХ РУЖА“)
Ријетке су збирке пјесама које су на мањем простору исказале више еемотивног богатства, наглашенију симбиозу љубави и бола као што је случај са Милошевићевом збирком пјесама „Четрдесет жутих ружа“. Ријетко је гдје дошла до изражаја она пословична снага сестринске љубави као у овој збирци. (Коицидентност је да сам се управо ових дана сусрео са сличном снагом сестринских емоција у поезији Даре Радојевић посвећеној упокојеној сестри).
Двије уистину емотивне особе са снажним набојем љубави и бола, са тематиком смрти драгих особа. Чудна је та кројачница живота.
Жуте руже! Љубав и бол, који су везивали ове сродне душе и прије и послије рођења. А она је отишла да сања радост дјетињства, заједништва, али је за собом оставила бол. Оставила је за собом непребол, који опомиње. И својеврсну неправду, јер „Мени је свјетлост, теби је тама“. Је ли утјеха да је она нашла ново друштво – звијезде. Остају успомене као празни рамови без слика. Али и сазнање да су сестру из тих рамова извадили Анђели и повели са собом. То би била и једина утјеха сестри безсестрици. Али није. Зна она да ће јој се јавити кроз свјетлост и као свјетлост. Да једна другој видају болне ране. Да моли небо да се на њему појави њена звијезда Даница. Ту је и молба да „зора роди дан“ како не би била сама. А самоћа је тешка, поготову ако су тако блиска бића раздвојена. Тешки су растанци. Може ли ту помоћи љубав? Па, она је та снага која лијечи бол. Обострани бол. Да, али ту се јавља и још једна љубав која располаже на право припадности. Љубав мајке која жељно ишчекује своје чедо. Свјесна је тога безсесрица да сестра не припада само њој. Сестра припада и нашој мајци. Помиру ће направити жута ружа коју безсетрица ставља на сетрин ковчег. То је излив љубави и према мајци и према сестри. С том ружом је спојена и молба Анђелима да њену сестру прихвате као себи равну, јер „Вама је у друштво дошао Ађео највећи“.
А мени, као да каже ожалошћена сестра, преостаје да пишем пјесме о сјећању на дјетињство. И да носим свој бол за изгубљеном сестром. Бол који понекад не зна за границу. Чак тражи од неба да се разбије и да јој ослободи сестру. Честим рефреном- „Разбиј се небо!“ интезивоира се снага бола, али и љубави. Као да су у разбијеном небу залутали и снови о срећи.. Но, трагање за њом не јењава.
` Емотивни свијет пјесникиње је толико богат да је оплеменио све њене погледе на живот, на свијет. Отуда њена побуна против ружних ријечи, раздора, међусобних свађа. Али и повремене резигнације када кишни дани не допуштају да тамо горе угледа своју Даницу. Сестру и звијезду водиљу.. Своју тугу и бол. Тјеши је нада да је сестра ипак гледа одозго, док се она задовољава гледањем њене слике.
Уистину су ријетки пјесници који су у своју поезију толико уткивали љубав, приврженост драгој особи, али и бол због њене изгубљености.. Као да објекат пјесниковог бола ни за тренутак не напушта пјесника, као да су постојале неке чудне везе које су их држале вјечно спојеним, као да су подједнако доживљавале и радост и тугу, заједно неком алхемијом. Уосталом, сестра и каже : „Биле смо једно/ снивале снове/ у тами/ биле смо љубав/ и трава у трави“. Не обична трава, него станарке цвјетних ливада.
Посљедном пјесмом у збирци сестра тражи опрост од покојнице. А шта је друго и очекивати од тако снажног извора љубави.
Момчило Голијанин, књижевник
