РЕЦЕНЗИЈА НОВЕ ЗБИРКЕ „ЗАВЈЕТ ПЈЕСНИКА“ СИМЕ ИЛИЋА СИМЕКА
Богат садржај ове песничке збирке не може оставити читаоца равнодушним. Свакако, то су сећања и огледало истинитих догађања обухваћена блисковито сликовитим описивањима. Богатим па чак и вредностима таквог стварања. Дакле, аутор својим догађајима истински читаоцима оплемењује душе својом улогом, сликовитости и несебичности. Аутор већином књижевног стварања даје прецизне и тачне податке, а уз то му је речник у исто време ненаметљиво занимљив и веома разумљив, јасан.
Концепт тематика дигнут је на општељудски ниво и својим садржајем указује на праве људске вредности и на тај начин васпитно утиче на читаоца, а посебно на младе српске нараштаје.
Веома је креативан део књиге посвећен и тужном стваралаштву, ту долази до изражаја креативност појединца, лепота и сликовитости истине, познавање и очување (или боље рећи чување) српских књижевних вредности.
Разноврсни догађаји говоре о бризи аутора да у сваком књижевном сегменту даје нешто ново, истинито и занимљиво.
Видимо песму „Завјет пјесника“, цитат из песме:
„Да ли ћу отићи у пакао или рај?
Нека буде све по Божијој вољи
биће то мог живота заувјек крај.“
Песма „Вољеше се ал’ се не узеше“, цитат из песме:
„Гледа Дрину што је на њу сјећа
И на дане које су срећни били
Од растанка нестала је срећа
Своју љубав нису остварили“
Песма „Мој мјесече“, цитат из песме:
„Мој мјесече ја те молим
прави мајци друштво ноћу
препуна је она туге
ублажи јој ти самоћу“.
Песма „Кад’ једног дана останеш сама“, цитат из песме:
„Кад једног дана останеш сама
И када ме не буде било више
Кад моје тијело прекрије тама
Нек заборав сјећања не брише“.
Како је рекао и славни Маркс, да најлепша музика ништа неће значити за некога који има немузикално ухо.
Тако и за аутора збирке поезије казују праве смеле варијације, изразе, молитве, метафоре, спајања са природом, птицама, биљкама, и све то блиста, процветава уз неке божанствене лепоте. Песник не види срећу кроз богаство, он види срећу у разумевању, скромности, поштености, националном достојанству и поносу.
Најсветлијим спокојем, миром, топлином и милошћу, потврђује осећајни подвиг и значај племенитог духа од племенитијега.
Књига је занимљива свим узрастима од најмлађих до најстаријих. Она додатно има и поучни значај за младу српску популацију „ковања“ достојанства, поноса и поштења уз бригу до сопствене Отаџбине.
Наравно, национално биће једног народа сагледава се у многим аспектима, а најбоље се негује кроз историју истинских догађања.
Ова књига представља један такав покушај, и то истини за вољу веома успешан. Тако да има песама које су право књижевно достигнуће уз саме уметничке вредности. У некима се чује молитва кроз сликовитост и осећајност, која неком посебном одлучношћу кроји песме слетањем на папир.
Цењеним читаоцима желим угодно једрење кроз богат садржај ове књижне збирке, која ће вероватно ускоро угледати светлост дана, на радост свих нас који разумемо и знамо да ценимо праве песме.
Председник Удружења Српских књижевника у Словенији и Европске академије српских наука и уметности, Саша Гајић професор, књижевни, научни публициста и почасни Академик УЕАСНУ
ЗАВЈЕТ УТИСНУТ У РИМЕ
Постоје књиге које нас својом дубином помјере, а постоје и оне које нас, попут тишине након звона, врате себи. Збирка пјесама “Завјет пјесника” Симе Илића припада управо овој другој врсти: то је поезија која не покушава да се наметне, већ да буде присутна, као сјећање које не блиједи, као глас мајке, као трептај крошње старе липе. Илићев поетски израз граничи се са усменим народним стваралаштвом, али то није пука имитација. У његовом стилу се осјећа искреност, свјесна одлука да говори језиком обичног човјека.
Његова поезија није експериментална, није метафорички затамњена — она је директна, емотивна и наративна. Његов стих звучи као да смо га већ чули, у неком обичном дану, неком мимоходу, али је он испјеван са дубљим болом, већом сјетом и зрелијом љубављу. Пјесме као што су “Дођи брате”, “Нема више старе мајке”, или “Липа стара” носе снажан осјећај завичаја, породице, мајке, родног огњишта. Њихов језик није претенциозан, али јесте срчан.
Поетски глас је глас онога који зна да ријечи нису игра, већ насљеђе, и пјесник их користи као вјешт каменорезац — не да украси, већ да обиљежи вријеме, губитак, љубав и бол. Пјесме као што су: „Мој мјесече“, „Нема више старе мајке“, и „Кад ја пођем на уранку“ одишу јаким емотивним набојем, али без патетике. То су пјесме туге, али и достојанства. С друге стране, у пјесмама као „Липа стара“ или „Стара трешња“, пјесник не пјева само о људима, већ и мјестима — дрвећу, ријеци, селу чиме његова поезија добија етнографску, готово документарну вриједност.
Већина пјесама у овој збирци грађене су у катрену, са или без строго дефинисане риме, што ствара утисак пјесничке дисциплине и ритма. Та форма омогућава Илићу да задржи усмену, скоро епску тоналност, али да ипак остане у лирици. Пјесме у овој књизи су дубоко прожете меланхолијом и носталгијом, а ипак одишу достојанством и тихом снагом човјека који вјерује у смисао породице, жртве и љубави. Илић се овом књигом показује као пјесник трајања и сјећања.
Његови стихови нису пуки сентимент, већ својеврсна културна и емоционална архивa. Он је, попут сокола из својих пјесмама, господар камених стијена успомена. У свијету у којем се поезија често удаљава од човјека, Илићева поезија му се приближава и грли га. И баш зато што је једноставна, она допире дубље у најскривеније одаје душе. Она се као таква не плаши ни туге, ни суза, не стрепи од гроба, нити зазире од старости. Управо у томе је њена одистинска љепота.
Збирка „Завјет пјесника“ није модернистичка, није естетски избрушена, али је зато вјерно свједочанство пјесникове душе. Она ће недвојбено дотаћи онога ко тражи смисао у коријену, ко још вјерује у љепоту једноставности и љубав у тишини. То је лирика која се не чита, него осјећа. Зато искрено препоручујем издавање ове збирке пјесама као вриједан допринос савременој лирици која чува културно насљеђе, а уједно говори језиком душе обичног човјека.
У Бијељини, 5.10.2025. г.
Милан Николић, проф.
