СЛОБОДАН РИСТОВИЋ
Браниммир Бато Радовић
„ГРЕДА“ – Песме
Нисмо ми научили реч да пева. Она нас је томе научила.
Ако песма није почела у материци речи, онда је неплодна. И као таква неће моћи да роди песника.
Када читам поезију Бате Радовића, увек ми је та мисао присутна. Он своју поезију доноси као зрелост времена, а време је „простор“ у којем је темељ речи. Да тако није, како би могао из себе пред реч изнедрити мајку? Мајка је истина свему, а истина се не може утрети, јер је семе опстанка. Отуда, Песник без престанка води борбу са собом, плевећи сваку врсту унетости и сујете.
Све његово књижевно стваралаштво је прожето исповедањем себе, што га чини једним од ретких песника данас.
Шта је ту могућност?
Посебност је у нестварању истине којом се излази пред онога ко је сам по себи Бог. А тај посебан је мајка. Она је жива марамица човека, чак када је и у бившој будућности оних које је родила. Она је обновиво виђење свега што чини завичај морала.
Бранимир Бато Радовић у овој, новој песмарици обновивост узима за темељ речи.
„На тај пусти пут је голоклава стала,
И мрвила своју тврду кору хљеба,
Под облаком кишним, за зрак ведрог неба;
Јер за неко сунце далеко је знала,
Да ме вјечно грије, као добра вила,
И озари лице Њена рука мила.“
(Из песме: „Вијенац за мајку“)
Мајка, то је реч која напуни уста, како народ каже.
Песмарица „Греда“ је брзо преко којег песник мења све врсте провалија.
Ова песма се треба враћати и из ње, као из зида, вадити камен по камен или циглу по циглу. И кроз тај светлосни простор гледати у будућност.
Потврда овој помисли је стих:
„Јер за неко сунце далеко је знала“.
Она, мајка, не каже за оно сунце горе, ово изнад нас, већ мисли на неко далеко, нама непознато.
Само у овој песми има много тога што би требало објаснити расплитањем њеним.
Елем, то је посао за један који се бави анализом.
Ја се бавим својим дамарима и нотама које то дамарање ствари.
„Све што око види, у машти пожели.“
Нисам могао да избегнем овај стих.
Он је уштеђевина песника, коју ће трошкарити у успоменама, које су све што остане за плаћање „задње туре“ опржа и соли у очима.
Кап по кап, капље време. Нису сви цветови шафрани. Има и ђинђува од пахуља, има у свакој ципели по каменчић, који се никада не истресе.
Бато вели:
„И опет је сњег на Јован пао,
Играју кроз прозор пахуље и сјене,
Вјетар леден дува,
Ја болујем опет. Једино ми жао
Што у ледној соби нема руке Њене
Да ми срећу чувам.“
(Из песме: „Срећа“)
То намицање резе на мисли, без шума се нагиње над сваким. Умивени језик истине, бришемо видике из очију.
То Радовић пажљиво ставља свако од нас сазнање да треба више да узгајамо радост од свега.
Како узгајати радост када је главном разматрању за своје власништво и привилегију?
Има у Радовићевом стваралаштву једну препознатљивост којој није потребан потпис. То је оно о чему он пева, било да је шкргутима или пупољцима озвучено. Истина коју он гаји и гледа је као чуваркућа у ухо посађена, уместо у некој посуди обијену и дотрајалу.
Те песме, биле оне у виду сонета или исплетене другим улевима, писане су или тачније речено утискиване у тишину памтљивости.
Песма „Јавор“, то је лекција из историје нашег рода, која је мало или мало у уџбеникима.
Те књиге се чувају у гробовима где су слова замењена костима.
Дозволите ми да направим једну упадицу.
Некада давно, а та одредница за минуло време и даље стоји уз мене, чуо сам. Једна старица на Златибору је, пред полазак у забораву, рекла окупљеној деци: „Немам ниједних жеља до ове: Ископајте ми пространу раку. Ваљда ће ми и тамо неко доћи, па да будем домаћим медијима.
Бато Родавић у песмама, која скида уши са дувара тог рђавог човека, приповеда лекције о људском моралу и његовом наличју.
Рекох, његово стваралаштво. Чему поново враћање на ово сведочење? Једноставан је то разлог – нису сва писања стваралаштво, као што ни свако није за гувно. Ова поезија је трлиште којим се корача кроз време и невреме, надајући се оном сунцу неким, далеком.
„Под чизмом тројке незнане,
Он је са лицем крвавим,
Руке су жицом везане,
У чарапама вуненим,
Кроз гору и блато.
Зашто тако!? Зато!“
(Из песме: „Јавор“)
Треба ли још коју реч у уста узети а не загрцнути се?
Ових неколико стихова који чине филмски кадар, којим је музичка пратња „плех музика“ и сагоревање света у недрима ближњих, ништа друго није потребно. Све остало се повремено чита на Задушнице.
Наша поезија већ дужи период се бави, дозволите да кажем, „естрадним родољубљем“, као да се користи оном нечовечном и крвничком, ето. А „ето“, ова реч је лапот над нашом историјом.
Бранимир Бато Радовић покушава да своју песму под тај мали став, уместо пресне погаче.
О његовим песмама је задовољство беседити, ако се тако може бол умилити и стихом убрадити.
Искрено,
Слободан Ристовић,
Рогатица, март 2025. године
