„Онај који није био ту“ – Тихомир Стевановић
Стевановићев рукопис је за нијансу књижевно комплетнији у односу на конкуренте. Збирка садржи једанаест прича о борби и ескапизму „малих“ људи који су угрожени, презрени или одбачени од система. Приповијетке карактеришу јасно полазиште, исходиште и фокус, истанчан осјећај за драматургију и детаљ, увјерљива историчност и динамичност дијалога и радње. Успјешно смештајући приче у различите временско-просторне контексте, Стевановић с лакоћом барата обиљем наративних стратегија – од смјеле и успјеле примене „приче у причи“ (прича Умирања Ивана Бабејића), преко епистоларне форме – Писма о писму, дијалошког наратива – Густав, до сказа – Онај који није био ту. Насловна приповијетка која затвара збирку, представља завршни крешендо цјелине рукописа и без претјеривања се може назвати антологијском. У збирци су видљиви и бројни књижевни утицаји, међу којима су Пекић и „црни талас“ (рана дјела Милисава Савића и Драгослава Михаиловића). Наравно, није реч о опонашању наведених великана – исправније је рећи да се ауторово читалачко искуство на здрав начин поткрало Стевановићу приликом писања ове књиге и тиме, само наизглед парадоксално, издигло и додатно уобличило особеност његовог „писма“.
Жири за прозу 8 . ДРИНСКИХ КЊИЖЕВНИХ СУСРЕТА
ПОЛОЖАЈ ЧОВЕКА У ПРИПОВЕТКАМА ТИХОМИР СТЕВАНОВИЋА
Збирка приповетки „Онај који није био ту“, бави се човековим односом према судбини, другим људима, историји, позицијом човека на власти и оног ко је изгубио власт, ситуацијама у којима се неко може наћи.
За разумевање ове збирке потребно је схватити да се Стевановић овим проблемима бавио од свог првог романа „Балкански мол“, преко „Човека на балкону“ и „Грете“, док се у својим драмским текстовима занима за тему узрока зла и позиције људског бића окруженог похлебом, злобом и завишћу.
Самим тим не чуди да су неке приповетке писане у моду „историјских прича“, за шта је потребно извесно енциклопедијско знање, посебно за „Еродимо у Млетцима“, „Мистериозна барикада“ и „Човек који је убио краља“, док се одсјај историје јасно огледа у „Јеврејском питању у мојој вароши“, „Врбовој врши“, до оних где истеорије нема, где се налази огољен свет данашњице, болестан и приказан у крајносетима: од играња Бога и крајњег сиромаштва.
Особеност ових приповетки је да је свака приповедана у другачијем „моду“, не само тако што писац мења углове приповедања – одпозиције причања из трећег лица, до позиције интервијуа, или исповедној прози. Као да је реч о композицијма које се свирају у другачијем кључу.
Стевановићев човек је биће крхко и изложено судбини, вољи других, спосонмо да трпи или да чини зло, радећи то подмукло, онако како захтева позиција „малог човека“. Генчић, који уништава породицу,династију, Обреновића, који су му били највећи пројатељи, конфузан и пометен, на граници нерврног растројства, даје интервју крајње рационалном посматрачу, који својеописе јунака своди на ниво позоришних дидаскалије, чинећи жесток контраст Генчићевој помућености и кајању које га разједа, али и неспособности да се одупре својој природи, жељи за осветом оног ко је имао власт и исту изгубио, те подмукло, као и доктор који убија пацијенте, из позиције малог човека, чини зло.
Зло чини и јунак насловне приповетке „Онај који није био ту“, принуђен општим друштвеним стањем, али га то разједа и подвостручава, чини да тоне у лудило, јер његова природа није таква да се понаша на начин на који је принуђен.
Освета је мотив и „Врбове врше“, специфичне клопке која симболично чини клопку за људске душе.
Могло би се у свакој приповетци тражити и вршити анализирање позиције јунака или боље речено, Кафкијански несретних антијунака, али је занимљиво да Стевановић као порву причу, у књизи где су приче хронолошки поређане од 1595 године до данас, ставља приповест о Еродиму Емануелу, куриру и шпијуну, који се појављује у роману „Трговци сољу“, који управо завршава реченицом „ а о Ердиму у Млетцима, другом приликом“, док сама прича, завршава са „Дуги рат је почео“. И, заиста, ова књига је стални, дуги рат који човек води сам са собом.
И у коме увек губи себе.
Младеновац.19.09.2024 године
Зоран Грујић, писац
