У припреми награђена збирка пјесама “ СУЗА МОГА СВЕТИТЕЉА“ ауторке Борке Миличић Бобе

Пут Суза кроз Рајски врт са стазама које се рачвају

Хоћу ли икада постати тако чист

да могу да се огледам

једино у сузама светаца?
– Емил Сиоран Сузе и свеци



Поезија је проистекла из потребе човека да именује своје емоције, да обоји своје дане, да заблагодари за живот Творцу или крикне болом по такту свог срца. Сваки тренутак земаљског живота је један стих, а бескрајни епови наших бивствовања, то су наши животи. Још од Давида псалмопојца, који је најлепше стихове узносио Господу, до дана данашњег духовна поезија је најузвишенија међу свим поезијама, јер су у њој садржана три најузвишенија мотива: љубав, молитва и захвалност. Још ако њима додамо и праштање, ову поезију можемо назвати готово анђеоском, јер то су врлине које познаје језик Анђела. Књижевница Борка Миличић Боба, по вокацији прозни писац, отиснула се у поетске воде лако и без муке, јер је поезија њена прва љубав и повратак њој је био као повратак свом дому и својој мајци. Уз духовну лиру све су теме богоугодне, као и све песме у њеној збирци поезије ,,Суза мога светитељаˮ.

Збирка је подељена на три дела, као што и живот чине три фазе човековог бивства: детињство, одрастање и зрелост/старост. И управо кроз све три фазе човек скупља искуства која у последњој фази долазе до кулминације, па се то (само)спознање именује мудрошћу. Прва пролошка песма је ода поезији, ода књизи и перу, ода Светом Духу који је ауторки на дар уделио лиру и таленат за писану реч, па она у захвалности кроз свој дар преноси поруку и лепоту свима нама. Први део збирке или први циклус чине духовне песме у правом смислу те речи, песме у којима се ауторка посредно и непосредно обраћа Господу, Мајци Божијој и светитељима. И како је све почело од Господа, па и сама Реч (На почетку беше реч), тако и ова збирка почиње, траје и завршава се са Господом, чију милост песникиња не испушта из својих недара. Давидовски узноси стихове Господу:

 

Господ је моја утеха,

Мој хранитељ и сведржитељ.

Рука је Његова колевка спаса,

Тело је Његово насушни хлеб,

Мрва у грлу што душу храни;

И ја је једем,

И вечно сам гладна

Тела Христова и капљице вина!

 

Како је дивна ова трпеза љубави, бескрајно испуњава све атоме људске душе, а душа ју је непрестано гладна! У њој су ране прадедовских грехова на које се калеме наши, а ,,суза светитељаˮ је плач, молитва и спасење наше:

 

И светиње плачу за нама.

За тобом

И за мном,

Србине брате.

За грехом нашим и несрећом нашом.

И плачем спира грех

Са твоје и моје душе.

 

Одиста, најтеже од свих врлина је достизање смирења коме претходи покајање, а из њега исходи опроштај. Дивна хришћанска душа, Борка, зна колико је тешко опростити најтеже ударце, ударце на светиње, на жртве српске и на веру и каже:

 

Када бих имала срца два,

Можда бих и опростила

Згариште моје светиње.

 

Најтеже је опростити и заборавити када вам неко спали и згази све оно на чему се темељи ваше вековање. Јер сви смо ми одраз својих прародитеља и родитеља, колико и оног заједничког свију нас, Господа. О Десет Божијих заповести и тежини усхода у њима, као у Божанственој Лествици, пише песникиња, корак по корак, пад па устајање, све су то путеви ка једином циљу, ка Сиону у којем пребива Христос. У другом делу збирке у средишту је мотив мајке, потом и саме жене. У песмама је мајка као најважнија фигура у животу сваког човека, као родитељ који је својом улогом незамењив, па онда и болна тема њеног одрастања и сазревања, а време није учинило да ране зацеле нити избледе. Овај циклус је сав у знаку жене, жене као мајке, али и жене као бића чије постојање заслужује само поштовање, које често изостане. Најлепшим епитетима ауторка се труди да опише мајку и своју љубав према њој, па као Јован Јовановић Змај у песми ,,Кажи ми, кажиˮ обраћа јој се, тражећи лепшу и драгоценију реч за њу: бисеру мој, заштитнице, светлост симоје си надахнуће, мила, драга… У најлепшој и најмелодичнијијој песми ове збирке, која попут Змајеве у наслову садржи непосредно обраћање ,,Кажи ми, мајкоˮ, песникиња захтева од мајке одговоре, хипотетички, у тим питањима без одговора, а на неке и сама одговара:

Кажи ми, мајко, који сам прст
И чији носим крст?“
…….
Кажи ми
, мајко, који сам прст,
Јер сваки је различит?
…….
Кажи ми
, мајко, премила моја,
Када ће ме обасјати звезда моја?
…….
Одговор желим, а знам
,
Код судбине је програмиран.
На рођењу свима различит дат.

Суштаствена питања, на која ће нам и сама песникиња одговорити у последњем делу збирке или последњем циклусу, где кроз мотив окајања, самоспознања и прихватања тог крста, заправо се мири сама са собом и са читавим свемиром, прихвата сва искушења болести и патње које јој је живот донео, утишава јецаје ,,душе танкоћутнеˮ и с ње скида окове, па снажно пригрљује ,,Други животˮ у ,,лику истинеˮ и ,,сновима једног дететаˮ. Пригрлила је несавршену љубав мушкарца и са сумњом тумачи обећања, дозвољавајући себи да разуме свако осећање и да не бежи ни од бола, ни од љутње, ни од страха. Већ да се са њима храбро суочи. Мотив плача у сва три циклуса указује стање душе, у свакој невољи она верује Господу и као пророк Јеремија зна да су сузе умивање од греха, и као што је ,,Плач Јеремијинˮ бол над људским родом, тако је плач у Боркиним песмама пренесен са личног на колективни план. У сваком циклусу је симболично значење плача, у првом су сузе светитеља, у другом сузе мајке, а у трећем плач планете и људског рода. Овај колективни плач није нарицање, овај плач је лековит, прочишћење и пут к Спасењу. Пут Господа Исуса Христа ка Голготи је Пут суза који је водио Васкрсењу. И свака наша суза је залог за Спасење, како румунски филозоф и есејиста Емил Сиоран у својој књизи ,,Сузе и свециˮ каже: ,,На Судњем дану вагаће се само сузеˮ. Сузе светитеља су миро, мана, Анђеоски хлеб и храна, а наше сузе су пут кроз ,,Рајске вртовеˮ. Нема пречица, само стаза које се рачвају, и свака почиње од душе и иде к Богу.

 

Мср Невена Милосављевић,
Друга седмица Божићног поста
Космет, 2023.

 

 


 

О књизи ,,Суза мога светитељаˮ

ауторке Борке Миличић Бобе

,,Плакање је пјесма са сузамаˮ

Петар Петровић Његош

 

Збирка песама ,,Суза мога светитељаˮ награђена је Трећом наградом на конкурсу за ,,5. Дринске књижевне сусретеˮ који су  одржани у Зворнику, и то само по себи говори да је жири препознао вриједност овог дјела и препоручио нама као издавачу за објављивање.

Можда је највећа вриједност ове збирке управо у томе што нас подсјећа на потребу управљања сопственог живота свакога од нас према заповјестима Божијим, подсјећа на значајне вриједности нашег живота, на мајку као значајну личност у животу сваког човјека, али и на Богомајку, чијим посредством је дошло спасење свијету, Господ Исус Христос. Оваква дјела су карактеристична и по томе што је суштина порука које се афирмишу и износе, изнад форме и да је форма у другом плану, тј. да пише углавном слободним стихом, мада у неким пјесмама то чини у везаном стиху тј. рими.

,,Суза мога светитењаˮ је збирка пјесама написана углавном слободним стихом, кроз коју ауторка промишља о многим темама живота, грешности људске природе која нас удаљује од богоугодног живота, јер ,,човјек је биће коме може и Бог да се обрадује, а од кога може и ђаво да се постидиˮ.

Прву цјелину ове збирке чини циклус духовних и родољубивих пјесама, гдје ауторка на самом почетку стиховима указује на потребу покајања и будности: Ове пјесме настале су из духовних побуда њеног хришћанског живота, али и потребе да молитвено нахрани душу и кроз молитву донесе пјесму, својеврстан позив на покајање и повратак извору живота Богу, тј. богоугодном начину живота који је истовремено и за нас спасоносан. Ауторка у пјесми ,,СУЗА МОГА СВЕТИТЕЉАˮ истиче :

 

,,Плаче светитељ мој и сузе лије

Позива на покајање

И опомиње на задње дане.

 

Сачувај ме Господе,

У милости Твојој спасење је моје.ˮ

 

У овом циклусу је и пјема посвећена лози Светог Симеона мироточивог, а познати су многи случајеви у пракси када су плодови те лозе уз молитву допринијели да многе породице добију потомство. Ауторка кроз стихове те пјесме, између осталог, каже:

,,И све док је лозе Светог Симеона,

Не бринимо за покољења нова,

Извор живота лоза је та

Све док је вјека и вјековаˮ.

Упркос сопственој грешности покушајмо одржати бар мало доброте и љубави у себи и међу нама као доказ да смо хришћани, да је Царство небеско у нама, јер је велика Божија милост на шта ауторка указује кроз пјесму ,,САЧУВАЈ МЕ ГОСПОДЕˮ:

,,Сачувај ме, Господе,

у милости Твојој

спасење је моје.ˮ

У збирци је доста и родољубивих стихова посвећених свом роду и Србији, свједочећи тиме истинитост Шантићевих стихова: ,,Мене све ране мога рода боле,/ и моја душа с њим пати и грцаˮ.

Пјесникиња у једној пјесми тражи помиловање иако зна да још нису услишене ни Десанкине, а то поврђују стихови:

,,Тражим помиловање, а знам

Ни Десанкино још услишено није,

Вапај молитве за родну груду

Претрава се у мук.ˮ

Други циклус пјесама садржи углавном пјесме о мајци и посвећено свим мајкама.  Поједине стихове и пјесме посвећује својој упокојеној мајци чиме јој диже поетски споменик и вјечно сјећање:

,,Време није променило ништа,

Жал је моја временом још већа.

Мила моја,

Сено ока мога,

И сад све ме на тебе подсећа.ˮ

Читајући пјесме овог циклуса стиче се утисак да је негдје дубоко урезана и мисао тј. посвета Пресветој Богородици, кроз коју је дошло спасење свијету, што се наслућује у пјесми ,,Бескрај свет(л)остиˮ. Овакве пјесме које се у неким збиркама сврставају у циклусе породичних  веома су  значајне због неговања традиционалног поимања живота, проистеклог из Божијих заповијести, уз међусобно уважавање и љубав чланова породице, поштовање према прецима као морални образац који предајемо потомцима. Веома је  значајна та љубав и можда најискренија љубав између мајке и дјетета, а Свети владика Николај је рекао: ,,МАЈКА ЈЕ БИЋЕ НАЈСЛИЧНИЈЕ БОГУˮ, тако да је овај циклус пјесама употпунио сјећања на све мајке без којих не би било ни нас, нити живота на земљи. У том смислу издвојио бих неке од стихова:

,,Једна реч,

А свет у њу стао.

Магија којој нема краја,

Блаженство бескраја.

Жена,

Супруга,

Мајка,

Другарица,

Бака

 

Жена је извор настанка

И опстанка.

Капљица са које се свет напаја,

И продужава.

Родиља света,

Чуварка света,

Мајка целог света.

Жена…

Понекад вечност,

Понекад сена.ˮ

 

Из овог циклуса издвојио бих пјесму ,,ИЗНАД РОДНОГ ДОМАˮ која буди елегична осјећања и из које извире меланхолично мирење са судбином:

,,Кућо моја драга, зар ме не познајеш?

Туђин ти је газда, а ти си већ стара.

Иако си туђа, ти моја остајеш,

Сећања су моја на тебе остала.ˮ

 

Трећи циклус пјесама под називом чине доминантно пјесме о животу, љубавне тематике, али и оне мисаоне и социјалне. Много је суза у овој збирци, од суза светитеља до плача планете, све то ме наводи на Његошеву мисао:

„Човјеку је готово кад му дође слатко плакати ка пјевати. Ја овако нашу пјесму разумијем“.

Када сам почео читање ове збирке и намјерио да напишем импресије о њој, размишљао сам баш о том наслову и пјесми ,,СУЗА МОГА СВЕТИТЕЉАˮ,  и вођен тиме промишљао о теми, а то је да је све чешћи случај да у домовима хришћана иконе мироточе, често се то деси пред неко страдање, пред почетак рата или пролазак кроз тежак период те породице или веће скупине, па и читавог народа. Ових дана баш на дан Богојављења ми се јавила мисао, а о томе да је управо и то мироточење или плакање икона управо својеврсно јављање Божије свом стаду тј. онима који га имају у себи.

,,Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби, а који мене љуби, тога ће љубити и Отац мој, и ја ћу га љубити и јавићу му се сам.ˮ

Наравно да разлози и поруке мироточења или плакања могу бити и други, можда доказ присуства благодати Божије у неком дому или нешто треће, али свакако да је доказ да на овом свијету нисмо сами, да је Дух Свети, Утјешитељ са нама. На крају, само је Богу потпуно знано због чега се то дешава, а на нама је да живимо хришћански имајући љубав међу собом. У овој збирци пјесникиња на више мјеста помиње ријеч ,,срцеˮ, у том смислу закључујем да је срце центар нашег бића, јер да бисмо сазнали најбитније животне истине, схватили сопствену грешност, морамо ,,спустити ум свој у срцеˮ и да бисмо почели да се пењемо уз лествицу која води у Царство небеско требамо гледати срцем, као што је речено у чувеном дјелу ,,Мали принцˮ.

,,Ево моје тајне. Сасвим је једноставна: Човјек само срцем добро види. Битно је очима невидљиво.ˮ

 

Дејан Спасојевић

 

 


 

Kад зажубори тишина
„Живот је искра светлости између две празнине:
таме пре рођења и таме смрти“
Ирвин Јал
Захвална аутору и почаствована,што је пожелела да напишем приказ њене нове збирке,и својим освртом донекле приближим будућем читаоцу.
При самом помену сузе, и тишине, о којој песникиња говори, читаоци могу да разумеју парадигму свељудске усудности, гласом стишаним, али и студним за онога до кога допре.Обострана трајност је краткодахна, брзо нестаје и требало би га доживети у сагласју са знањем да је срећан онај ко има неподељену перцепцију стварности, па каква год да је она.Песникиња Миличић подразумева љубав као најдрагоценије подарје Творца, па и ону која је често једносмерна, те не крије ни честа разочарења , поготово када се помиње /суза/која ипак представља најдубљу међуљудску интиму, и покушава да је похрани у заборав, песмама.
Најстаменитије су љубави које крећу са мајчиних груди, оне су сваком мислећем створу све, док не згасне светлост на животном просценијуму и те емоције усади у сећања, били су светлост која више не сија и не може се допрети до ње.Цео један циклус је посвећен мајци и одаје тугу, патњу, јер није успела да споји неспојиве обале уз имагинарну реку живота, и види то као опомену да узалудност трагања надгорњава цео труд, а река тече ка непознатом и даље.
„Знам!
Лажу…
да године лече и време и ране
и све оне године давне
које без тебе проведох мајко
мислећи, истина је, да све је онако.“
Песникиња реципира доследно своју бит и у складу са тим уобличава свој почетак и крај уз све догађаје унутар те кружне путање, уз то без одступања од имагинарног уз које баштини своје мисли , уверена да њено срце још увек тражи све потребно до коначног затварања круга.
„Будимо људи /бољи/ „ каже песникиња док саживљава трагику међуљудског удаљавања, цинизма и тешко је пронаћи речи за одбрану света али, она најављује свељудско спасење и експлицитно упозорава „дигни се птицо рањена, на своја крила сломљена и пркоси…/, она ипак упорно жели „мир“.
Лирску струну ће запазити љубитељи њене поезије, и то како ођекује звук у њеној нутрини, док покушава да одгонетне величину жељеног а, недогођеног док се у том раскораку оглашавају ођеци туге.Зато је у њеним стиховима разлистана молитвеност Господу, па чак и кривња/ што није вила, и што је туђа рука водила/.
Да ли је у свом трагању пронашла жељено, на читаоцима је да индивидуално посведоче, алињен литерарни искорак у односу на досадашње стиховање је обухватнији и разуђен на неколике тематске целине и печате садржај подно наслова“Суза мога светитеља“
Препоручам ову збиркууз ово кратко запажање о изреченом у истој, јер извесно је да оно што допире из нечуја , најдуже се памти.

Август.2021 године
Чедна Радиновић Лукић, књижевник.

 

 

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми ”ЗАГОРЈЕ – ТРАГ ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА” аутора Мијомира Лаловића

РЕЦЕНЗИЈА Књига „Загорје – траг једног времена“, аутора Мијомира Н. Лаловића, представља својеврсну тапију у …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *