У припреми роман ”Отац” аутора Душана Марковића

Пут ка истинској љубави и испуњењу Божијег завета.

                           (О роману Отац, Душана Марковића)

У времену које је обесмислило реч и свело се на штуру комуникацију и емотиконе,  времену које у општој какофонији не оставља много простора да чујемо и разумемо једни друге, у  коме смо заборавили да „у почетку беше Реч, и Реч беше у Бога и Бог беше реч…“ ( Глава 1, Јеванђеље по Јовану), појављује се роман-првенац „Отац“, аутора Душана Марковића, који нам сведочи о важности квалитетне писане речи, подсећа колико је неоходно ослушкивати, промишљати, бележити, остављати у наслеђе оно што не сме бити заборављено. Јер, не постоји прича, догађај толико неважан да не би могао о њему да се испише роман. А ова прича, овај роман не само да је био вредан писања, већ нас кроз промишљања главног јунака и свих оних ликова који су од њега нераздвојиви и тек заједно са њим, иако засебно, чине целину, подсећа на то колико често можемо да залутамо мислећи да идемо правим путем, колико је вид наш мањкав ако душом не умемо да (про)гледамо. У којој мери нас слух може заварати, ако не умемо да спознамо да су боје и звуци одвајкада у сагласју, а одлуке наше, почесто, нису последица наших одабира.

У роману „Отац“, главни лик нема име, јер је био принуђен да преузме идентитет особе коју је осудио на смрт. Но, он може да буде било ко, било где,  јер рат чија је жртва и сам заједно са другим ликовима романа, „брише насеља, брише године, имена, животе, брише приче и за собом оставља чистину која се зове страх.“ И не само што изазива страх, већ често приморава на понашање или одлуке које нису у складу са савешћу, али су једини вид преживљавања. Савест се буди тек касније, када страх за сопствени живот почиње да јењава. А  почеци су, ма како болни били, ма како на њих не били спремни, они у којима морамо да признамо да је, каткад, „лаж једина истина“.

Приповедајући о жртвама рата, о борби за идеале због којих обично плате главом они који се за њих боре, исписујући пасусе и пасусе о дилемама, страховима, вечним питањима на које свако од нас, у зависности од околности, има другачији одговор, Душан Марковић своје јунаке води трновитим путем  пуним странпутица, ураслих стаза, а они  корак по корак, голоруки и босоноги, уз посрнућа, кајања и принудне или добровољне одабире, доспевају  до спознаје сопства и сврхе. Он их оправдава, не бива строг, не осуђује ни један њихов поступак, али их, иако можда на прво читање тако не делује, усмерава ка једином исправаном путу: путу ка самом себи. Којим се спознаје мир, или како је то Свети Серафим Саровски казивао: „На сваки начин треба да се трудимо да сачувамо душевни мир те да се не смућујемо због увреда које нам други наносе.“

„У ово време више се ценила слепа послушност од слободе изражавања.“ изговара један од јунака романа „Отац“, судија Павловић, реченицу која се може применити на свако време. Можда је томе разлог и оно што је написао Меша Селимовић у роману „Тврђава“: „ Човјек је опкољен страхом, као пламеном, потопљен њиме, као водом. Плаши га судбина, плаши га сутрашњи дан, плаши га владајући закон, плаши га моћнији човјек, и он није оно што би хтио бити, већ оно што мора да буде. Умиљава се судбини, моли се сутрашњем дану, послушно понавља закон“, тргује оним чиме никада не би смео и да помисли, душевним миром и то га вуче у посрнуће и пропаст. „

„Света је умро ноћас због љубави према мени. Није хтео да се одрекне идеје о промени света ни под батинама. А ја сам му о томе причао. Ја сам га научио. Сада је он мој учитељ постао, а ја нисам достојан да будем његов ученик. Али, испунио сам свој циљ, зар не судија?, изговара један од јунака романа „Отац“, професор математике, један од осуђеника чију ће кривицу потврдити судија Павловић.  Светисав,  оставља младу жену и малу кћерку да би се придружио борби за идеале којим га је задојио професор математике, он не посустаје и до последњег тренутка, верује у њих. Он, иако му то није био циљ, сопственом смрћу доказује и показује професору да је превазишао свог учитеља, да је био срчанији, храбрији, истрајнији.

„Требало би убијати прошлост са сваким даном што се угаси. Избрисати је да не постоји, да не боли. Лакше би се подносио дан што траје, не би се мерио оним што више не постоји. Овако се мешају утваре и живот, па нема ни чистог сећања, ни чистог живота. Даве се и оспоравају, непрестано“, написао је Меша Селимовић у роману „Тврђава“, а судија, Лука Павловић,  упорно покушава да убије прошлост и свој идентитет у њој, мерећи садашње са оним што више не постоји, а чега не може да се ослободи. Принуђен да преузме идентитет професора ког је осудио на ликвидацију, иако је и сам свестан да кривице није ни било, мора да испуни послењу вољу оног кога је, да би сачувао сопствени живот, осудио на смрт и да преузме бригу о удовици Марији.

Марија је супруга Светисава, који је верујући у  идеале новог поретка, а у које је поверовао слушајући свог учитеља, професора математике, за њих жртвовао и живот. Аутор романа, Душан Марковић,  потврђује истину да је живот сваког човека неразмрсиво клупко које чине разноврсне нити, понеки чворић, истањена нит, но све оне заједно део су исте тканице која тек уз помоћ свих боја и нијанси на њој постаје разумљива, „читљива“, постаје слика која се може (рас)тумачити.  

„Немој да затвараш круг, настави линију кретања“, преклиње професор судију, знајући да је он његов крај. Да ће, да би сачувао свој живот, жртвовати још једног невиног човека, али да је, такође, и једина особа која трагедију може бар да ублажи тиме што ће испунити последњу жељу професора и наставити линију кретања. Судија даје обећање не зато што се сажалио, сажаљењу нема места пред страхом за сопствени живот, он је свестан да је у смрт послао осам невиних људи чија је једина  „кривица“ била та што су веровали у праведнију будућност, равноправност свих људи, што су се борили за излазак из мрака и сунчана јутра будућих нараштаја. Он је свестан своје кривице, своје пропасти и тога да једино испуњено обећање може донети спас његовој души – искупљење.

„Страховити је ход историје; претешки су терети прошлости и захтеви будућности на овим уским плећима“, написао је Иво Андрић у књизи песама у прози „Екс Понто“ која је објављена 1918. године и коју не написао борећи се и покушавајући да разреши унутрашњу драму и трауме изазване боравком у тамници.  Кроз такву драму пролази и професор Максимовић бивајући свестан да будућност мора да се изнесе ма колико да су плећа уска, да је ход историје увек исти у колико ми сами не покушамо да изменимо њен ток. Ту промену могу да донесу само појединци попут Светисава који је симбол побуњеништва и смелости да истаје до краја, ма какав он био.

Велики Инквизитор из романа „Браћа Карамазови“  изговара реченицу која се може применити на свако време, а ово чији смо сведоци, можда, и понајвише: „О, ми ћемо их убедити да ће они посатати слободни онда када се одрекну своје слободе, ради нас, и када нам се покоре“.  Судија бира да се покори, а Светисав да изабере истинску слободу. Но, поставља се и питање, да ли је и у којој мери човек способан да носи терет слободе?

Душан Марковић нам у роману „Отац“ дарује читав низ пластичних ликова који се, свако на свој начин, боре  за  идентитет  и спознају сврхе неко кроз жртву, неко испрва схватајући у чему је њено испуњење, неко пролазећи кроз духовна превирања до сазнања да је једини пут ка сопству онај у коме нема трговине са душом а, „ свако од нас јесте наследник, настављач, човек који ће у основну идеју уградити свој мали део и ући у вечност, увек настављајући даље.“ Сви  они: Марија, Катарина, Светисав,  професор Маринковић, судија Лука Павловић,  Јанис, Ђорђе, Цвета  су нераскидивно повезани у невидљиву мрежу која их, наоко танка и лелеујава, све држи на окупу јер, само  уједињени могу исправити изломљен и погрешно склопљен мозаик света.  Кроз дијалоге, монологе и интроспекцију, јунаци овог романа не нуде одговоре, они се труде да читаоцу пруже могућност избора, ону исту слободу која нам је и Бог даровао, а која је једини пут ка истинској љубави и испуњењу Божијег завета.

Валентина Новковић, проф.                

Септембар, 2023.

О Dejan Spasojević

Проверите и

Зворник: Најава промоције књига “Кап живота “ и “Спасовдан“

Зворник, 11.априла у Дому омладине са почетком од 18,00часова одржаће се представљање књига “Кап живота“ …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *