У припреми збирка прича “УСУД И МАЧКОВ КАМЕН“ Снежане Кезовић

Требало би нешто написати о рукопису који држим у рукама. Могла бих почети реченицом којом сам желела да отворим своје утиске и пре него што сам почела да читам, да је ово друга књига Снежане Кезовић, да је прва „Винчанска жена и друге приче”, али ми сада та реченица делује безбојно, бесмислено… Цитираћу професорку српског језика Гордану Ранић Илић која је у предговору поменуте књиге написала… „Ко са пажњом буде читао ове кратке приче, схватиће да су му нападнута сва чула.” Овим рукописом су се само појачали напади.
„Усуд и Мачков камен” остаје у очима; остају борови, белина преко Албаније, рањени војник, Јагодња… Он оставља у нама и даље мирис малина, барута, дивље крушке и јабука… У нама су сви осећаји додирнути њеним причама. Зато је тешко почети… јер је успела у нама препознати душу.
Радња прича прати судбину две породице од Првог светског рата до данашњих дана. Једна породица је са Мачковог камена, друга из Живковаца. Њихова судбина је први слој ових прича, темељ, на коме се граде остали слојеви. У причама нема приповедања, а ако га и има, само је у траговима. Приче су састављене из дијалога или унутрашњих монолога душа… не тела. Често се мењају душе које говоре, некада је то Анка, некада Милован, Јован, Милена… Место дешавања је једино дато, али је и то само као назнака, као у дневнику… Приче, а причања нема… само осећаји који нам улазе у душе и који не излазе. Из прича сазнајемо о страдању наших војника на Мачковом камену, Колубари, како им је било прелазећи преко Албаније, како су преживели или не Видо, Солунски фронт. Сазнајемо како је Аранђеловац ослобођен за време Другог светског рата, и од кога је ослобођен, како се гинуло на Сремском фронту… Сазнајемо како су душе ликова пролазиле кроз сва та страдања.
Почетак и крај су исти… Прстен се затвара и све иде у круг. У средишту су ликови породица, њихова страдања, патње, али и њихова љубав која помера у њима светове, као и у нама, љубав која чува, брани, негује, живот даје… љубав која сваку бол покрива и наткрива. У средишту прстена, у том простору који није са свих страна оивичен, приче повезује ветар борова.
На народној приповеци о Усуду су одрасли главни ликови ове књиге. Причана је у свим крајевима земље и свако од ликова је мислио да је Усуд баш на дан њиховог рођења био срећан… Да ли чистота љубави може Усудов дан да промени!? Питање је које нам остаје у глави после прочитаних прича… то и мноштво других. И ко је Милена која почиње и затвара приче!? Како и она чује ветар, говор душа!? И може ли љубав, она најчистија која је у главним ликовима, да заустави страдања!?

Поетска проза Снежане Кезовић се мора читати са пажњом, споро, допуштајући свакој речи да полако уђе у мисао и наш осећај… Она уме речима душе да отвори и да их подсети шта је живот у ствари.

Милица Петровић, професор српског језика и књижевности

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми роман “Тајне долине снова“ Радмиле Караћ

О роману „Тајне Долине снова“ Радмиле Караћ, Београд 2024.   Радмилу Караћ, књижевницу која већ …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *