Представљамо Бранислава Банковића

Бранислав Банковић (Смедеревска Паланка, 1970 ). Завршио је Богословски факултет у Београду. Пише прозу. Објављене приче: зборник Шумадијске метафоре, зборник Кажи ми ко си, зборник Црте и резе 8 („Андра Гавриловић“), зборник Пиши и објави, часопис за књижевност Стремљења, часопис за књижевност Звездани колодвор, магазин Булевар М, портал Црна овца и др. Освојио је прво место за кратку причу на Њест Херзегоњина Фест-у 2017. године. Његов први роман Ничија будала објављен је 2015.године. Живи у Младеновцу (Србија). Пише приче о Венецији и сања да једног дана тамо живи.

ЧА ЈЕ ЖИВОТ ВЕНГО ФАНТАЖИЈА

Посебно ако си заљубљен као ја. У њу. Питају ме шта видим на њој, шта ми се толико свиђа. Размишљам, па она је дивна, распусна, дивља, заводљива, древна, мистична, необична, елегантно оронула, отмена, неодољива…кажем само, она је тако декадентна. У томе је њена лепота. Корачам улицама не би ли се изгубио па да не морам да се враћам кући али ми то не полази за руком. Знам сваки њен мали трг (цампи) и већ размишљам да овде останем заувек. Чујем звона са високих торњева из којих излећу јата голубова. Нигде на острву нема толико голубова. Звоне звона и чују се молитве у граду у коме нико не говори о смрти. Венеција је своје богове који мрзе људе потопила у море, овде све подсећа на живот. У њеним очима пуним неба и мора видео сам њену душу раскошну као једрењак. Као све ствари гледане у самоћи и она има лепоту онога ко јој се диви. – Њена душа је у машти њених посетилаца – исправља ме Бата.
– Њена лепота је у камену – тврдим ја.
– У камену је њена несрећа – опет ће он.
– Њена несрећа је уграђена у њену срећу – и ту стављам тачку. Ћутим, а у себи мислим ваљда је и са нама исто тако само појмови имају друго значење. Мислим на нас са друге стране Јадранског мора, на Србе далеко преко Дрине. Премијер нам је смањио зараде ради планиране уштеде и ја сад немам за шешир. Купићу га догодине боже здравља. Обећавам ни реч више о политици. Нећу да кудим своју земљи где сам провео оне дане што се у сваком животу броје међу срећне нити град где живим и у коме сам напасао овце оца својега.
Настављам шетњу ривом.Већ данас не желим све оно што сам јуче желео свом снагом. Својим жељама видим хоризонт, сви снови су ми на дохват руке. Све моје намере решене су и ја се овде осећам слободан, уроњен у самог себе. Хтео бих да се једног јутра пробудимо као оне руске лутке (бабушке) ја у њој и она у мени. Хоћу да заједно доручкујемо рачиће уз бело вино у башти хотела Марцони. Једино још сањам о томе да ме љубазна госпођа на рецепцији са плавим очима пита, колико остајете а ја да јој одговорим – до јесени.
А немам ни за шешир.