Цвет из окамењене душе-

Цвет из окамењене душе

У камену ништа људско,

у људима све камено.

– Иво Андрић

Поезија је начин живота, песник не пише само ради себе, својих емоција, већ ради света онаквог какав јесте и онаквог какав би требало да буде. Песничка збирка Камена душа ауторке Здравке Пап, симболизује свет управо онаквим какав јесте, његову скамењену душу, из чијег камена провирује биље што чека на слободу. Збирка је подељена у три песничка циклуса: Жила куцавица, Изван мене и Рај у души.  Песме у циклусима су тематски разврстане, па већ по насловима самих циклуса можете наслутити њихову тематику. Први циклус Жила куцавица за основни мотив има љубав, а пратећи мотиви у песмама су све оно што љубав са собом и доноси. Често сузе, сумњу, растанак, помирења, али и оне најсјајније моменте потпуне испуњености другим бићем. Док читамо песме ми можемо пратити душевна стања лирског субјекта:

Недостајеш…

Појави се на вратима,

донеси ми светлост

                                                            (За тебе)

Свуда по свету

делим љубав,

(Тајна)

Не, немој ми доћи,

радујем се новом срцу,

које ће да спава

у мојој соби заборава!

(Ново срце)

Знам да је љубав умрла…

(Љубав)

Сакриј се на планети,

тамо љубави нема

…

нема среће,

ни плача,

сузе скривене

у машини ћуте

(Жила куцавица)

Песникиња своју поезију гради на контрастима светло-тама, срећа-туга, љубав-презир, нада-безнађе. Из њеног пера вришти истина: Истина замотана у лаж/ неће више да ћути. Она осећа кроз природу: Укус јабуке…/ мирише на љубав… Лила јоргован краси лице / плава љубичица мирисом ме буди. (Јабука), а онда узлети до потпуног раја: ја те волим немогуће, ти ми медом душу сладиш. (Рај од живота)  Ако бисмо могли да дефинишемо ролеркостер емоција у песмама, то би најбоље описао наслов једне песме из овог циклуса Немир и мир. Други циклус Изван мене излази из позиције субјективног и добија универзалнији значај што и сам наслов сигнификује. Песникиња Здравка Пап, на моменте сукобљена са светом, оном мрачном страном неправде, каткад бива и равнодушна:

Умро је осећај

среће и туге

…

почни да газиш

све лоше светом

што кружи.

(Све оно лоше)

   Од равнодушности до заметка наде, до рађања идеје о борби кад камена душа црну опну носи, кад камен речи нежности нема, песникиња жели да разори камен/ између камена и душе/ цвет да процвета. (Камена душа)  И сам наслов песме и циклуса Изван мене представља измештеност ван себе, поглед на себе, у себе и око себе, покушај именовања горких осећања, покушај утехе онима који ће се пронаћи и примити позив на борбу, јер:

Истина ће победити лажи (Неприхваћена)  У овом циклусу песникиња се сећа и детињства, обраћа се деци овог века, мноштво је разгледница и описа природе, дивних панорама родног краја, али она нота која доминира је друштвена и социјална, каткад психолошка анализа људи, њиховог карактера, понекад се песникиња врати и себи, покаже нам своју патњу и неприпадност таквој околини. Из ове помало суморне и таште атмосфере, у трећем циклусу Рај у души, песникиња своју снагу проналази у безусловној љубави, не жели бити више играчка живота, јер песникиња зна да: Данас бих могла/ само себе да волим, обраћајући се у последњем циклусу Рај у души у песми Господе -Богу за благослов и смернице на путу потешкоћа. Моли за спас од рђаве мисли… од црног ђавола (Боже, спаси), да би тако охрабрена поручила свету: Веруј свом Господу / он ће те нахранити… (Веруј) Јер вера без доказа је заправо највећа љубав према Господу и чини онај најлепши део душе, еденски део – Рај!

…нек расту

добра дела,

венчај их

са вером

и заслужи

рај у души.

(Рај у души)

И на крају Здравки Пап није тешко оно што мора:

Није ми тешко

оно што морам,

тешко је бити

усамљен у борби

против неправде и лажи,

која крвари у речи,

(Није ми тешко)

            Песникиња је овим циклусом дала збирци ноту божанске љубави, која би једина могла надокнадити ону људску што махом недостаје у претходна два циклуса. Здравка Пап је стваралац снажне мисаоне евокације, преображава таму у светло и с њима егзистира. Здравка је учитељица живота, њено искуство и погледи на свет и бивствовање у њему су слојевити, богати и сигнификовано пренесени у поезију, тако да ће засигурно  у сваком делу књиге читалац пронаћи део себе и заједно са творцем песничке збирке спремно дочекати све невоље и из њих црпити снагу, никако поразе.

Невена Милосављевић,

професор српске књижевности и језика

…..

Журим

Затреперим често

ко јасика на ветру,

умрем по сто пута

и поново се родим,

и све испочетка,

трчим по глави,

журим да живим

и бојим да нећу стићи,

бриге да решим,

погледам у сунце

и оно се љути,

пусти све крају,

немој да журиш

у кошуљи од свиле

‒ напољу је хладно.

Слово љубави

Зар ниси чуо

да слово

на крају

љубави плаче?

Закачило се на вртешку

и прескаче све

што је добро,

хоће да лети

и постане прича,

за мене неће да чује.

Слова се нижу,

у реду седе.

Слово љубави

искочи и побеже,

хоће да се игра,

правила да руши,

по траци неће да се шета.

Слово љубави мени треба,

по њему живот да проспем,

ја га тражим,

а он бежи.

Бојим се да ће

бити касно

да га ухватим

у речи.

Уздах

Ослушкујем тишину,

све је по старом,

нема га,

и његовог даха

сваки шум је уздах.

Учини ми се

да крај

мене спава.