ПРИЧЕ УСПОМЕНЕ НА ДУШЕВНЕ ЉУДЕ
(Збирка прича ,,Мелина из Тесалоники експреса“ Тихомира Несторовића)
Стваралац Тихомир Несторовић одређен је двојностима. Он је новинар и књижевник, који је у својим многобројним репортажама, романима, причама и приповијеткама исписао једноставну истину о човјеку. Одређен двојностима попут Андрића између истока и запада, Несторовић је између своја ,,два заната“, попут његових ликова географски смјештених између двају ријека, одредио и свој пут. Он никоме не припада. Он није ничији, он је сам свој. У тој јединственој особености, пишући и стварајући књижевне ликове, Несторовић не експериментише. Не поиграва се формом, не жели да задиви нити да збуни читаоца, нема потребу да филозофира или провоцира, пише увијек исто ‒ једноставним и лаким стилом.
Све његове приче се брзо и лако читају. Будући да пише о једноставним и необичним људима, његов језик прати такве теме. Подсјећам читаоце како је Црњанском опроштено ,,нарушавање синтаксе“ гомилањем запета. То је његов печат, његов формални оквир за лиризам у прози. Тако је и са нашим Несторовићем. Само код њега зависна реченица лебди самостална, негдје, не припада ниједном главном синтаксичком низу, једна ријеч с тачком ,,штрчи“ међу реченицама, а послије тога опет наставља да приповиједа, да би након неколико пасуса поновио манир. Тако се открива јединствен доживљај ‒ да пред читаоцем не стоји књига, већ живи усмени приповједач. Дубоко одан старим писцима, попут Милована Глишића, Лазе Лазаревића, Петра Кочића, реалиста, приповједача села и душе, Тихомир Несторовић оживљава и удомљује нове, наше људе, из ,,нових времена“ којих се још понеко сјећа, али који полако падају у заборав. Нису важни догађаји, важне су успомене. Не могу да се одупрем утиску да је писац имао намјеру да пред читаоца донесе опомену зрелог човјека који је живио живот, иза кога је педесет година стварања, а која гласи: Човјек је одређен мјестом рођења. Тако његови ликови, додуше непотпуни, само скицирани, лутају свијетом, носећи успомене на неке животне епизоде, али исто тако заробљени у тим својим успоменама. Читаоце сигурно занима ко су ти људи и зашто су се нашли у центру пишчевог интересовања?
Познаваоци Несторовићевог стваралаштва знају да њега занима једноставан човјек, онај који је ,,у пролазу“ на овом свијету, граничар, онај који својом карактером и усудом хода по ивици литице, али Божји угодник и изванредан по доминантној особини. Код неких доминира честитост и ревност као код Григорија Маленчића, уклетост као код Агније, срећа у несрећи као код дјечака Тадије аласа, а неки су посвећени попут Аранђела звонара. Све су то у једној књизи сабрани ликови, историјски небитни, а битни једном писцу који жели да се за њих зна. И даље су у фокусу слике ликови, семберска равница, околина Шида, Ваљева, Посавотамнава, цркве и улице, Бијељина које више нема, као ни људи који су слика једног времена (Прича ,,Прва звјездица Григорија Маленчића). Ова Несторовићева збирка је попут ,,вртешке одабраних душа“. Читалац би се могао питати зашто то није наслов ове збирке, будући да овако гласи један од наслова његове приче о душевним Циганима. Зашто баш ,,Мелина из Тесалоники експреса“?
Занимљива је Несторовићева намјера да се исприча ,,позадина“ живота неких људи, попут чувене Селме (Селма, не нагињи се кроз прозор), да се узгред, пишући о прошлом времену које се не може вратити исприча прича о лектору који нема снаге да се врати у свој завичај (а успомене се буде), да се уз то помене судбина несрећног Зије Диздаревића и страдања у Јасеновцу а да то не постане тема, али читаоцу то не може промаћи, мора се питати, откуд сад и то? У овој књизи доминирају теме завичаја ‒ одлазак из њега или повратак у родни крај, потом успомене на улице, градове, људе и жене, прве и незаборављене љубави ‒ и незаобилазни возови. Данас је и возова све мање. Несторовић као да жели да каже да су ово посљедње приче, смјештене у неким вагонима, на релацији Београд ‒ Шид ‒ Херцеговина ‒ Бијељина, приче које се гурају да буду испричане да не би пале у заборав, прије него што се њихове станице заувијек угасе. Зашто баш ,,Мелина из Тесалоники експреса“?
Ово питање остављам читаоцу за размишљање уз препоруку за читање душевне књиге о душевним људима, посвећену честитима, неисквареним карактерима, равничарима, горштцима, војницима, Циганима (с највећим поштовањем и љубављу), првим љубавима и пољупцима, младости, за којом и писац жали. Ово је, ако се може тако рећи, једна лијепа и сјетна књига, која је поносно понијела наслов захваљујући причи у којој се најмање прича. Зато је један од могућих одговора на питање ,,Зашто баш Мелина?“ веома једноставан: Ако не владате савршено ниједним језиком, научите бар да говорите језиком љубави. Живот је кратак, ријечи заборављамо, али снажне успомене на људе не блиједе док је у њиховој позадини прича о љубави. Волите бар улицу, попут оне најживље, бијељинске, Рачанске. Несторовић, опирући се промјенама, говорећи о Рачанској, каже: ,,Биће је док је год оних који је воле.“
Понавља Тихомир Несторовић, са сјетом, пригушено, опроштајно за људима и градовима ‒ ,,Нема, па нема. Било па нема.“ Међутим, читаоче, пред тобом стоји ова књига, успомена, вербализовани албум, приче успомене о душевним људима, једног душевног књижевника. Искрених писаца попут Тихомира Несторовића, увијек ће нам недостајати.
Стојанка Ђокић
професор српског језика и књижевности
Тихомир Несторовић
Тихомир Несторовић рођен је 1949. године у Зеници. У раном дјетињству долази у семберско село Бродац, у завичај својих предака, у коме и сада живи и ствара.
Новинарством и књижевношћу почео је да се бави у Зворнику 1971. године. Пише романе, приповијетке и репортаже. Ради на БН телевизији у Бијељини. Један је од најстаријих активних новинара у Републици Српској и у окружењу.
За више од пола вијека новинарског рада у листу Глас са Дрине, Радио-Зворнику, Радио-Сарајеву, новинској агенцији СРНА и РТВ БН, у којој има статус уредника, oбјавио је више од три хиљаде новинских, радијских и телевизијских репортажа.
Добитник је неколико значајних награда за новинарство и књижевност: Златна телевизијска слика, Златно зрно Србије, Повеља Филип Вишњић, Вукова повеља, Златнa повељa „Станко Николић“ Града Зворника. Роман Илинчићи проглашен је у Удружењу књижевника Србије (УКС) за најбољи историјски роман написан на српском језику 2016. године и добитник је награде „Јанко Веселиновић“.
Објављена дјела: романи Миона Брочанска, Двије додоле, Јана, Теодор, Илинчићи, Јабланови Снене Звијезде и Пансион Госпође Хаџивуковић. Збирке прича и приповједака: Беле лађе Теше Бећарине, Јецај душе танкоћутне, Између двије ријеке, Земља виловита, Приче завичаjне, Прољећа редова Јосифа, Дукати Паје Злојутра, Људовање и Мелина из „Тесалоники експреса“.
