Рецензија
Сенахид Незировић ОДМОТАВАЊЕ КЛУПКА ЉУДСКИХ СУДБИНА
(Радосанка Ковачевић Шевкушић: „Ничија међа”, приче, „АСоглас”, Зворник, Република Српска, 2024.)
Хиперпродукција поезије различитога квали- тета и поет(ес)а, на српском језичком говорном и писаном подручју, несразмерна је са, релативно, малим број жена које се баве писањем (врхунских) прича, прозе. Не само у метрополама, него и мањим срединама „Отвореног Балкана”…
Радосанка Ковачевић Шевкушић (р. 1969, Шеко- вићи, бивша СР БиХ, СФРЈ; данас Република Српска), појавила се на нашем књижевном небу као мала звездица, објављујући приче на интернету, односно
„фејсбуку” (27+песма). Дошла је и у госте СПКД „Просвјета” Тузла у програм 100.000 песника за Мир у свету, а редовно учествује у књижевним програмима слобо- дарских Шековића.
Мале звездице не могу се видети, када је лепо ноћно небо лети, јерсу достау сенцисазвежђа(великих звезда), иако у неким галаксијама омогућавају живот позајмљивањем топлоте и светлости хладним небес- ким телима (планетама и њиховим пратиоцима). Ово поређење могу поистоветити са исписивањем прича пуним драмског набоја, из пера књижевнице из нашег народа Радосанке Ковачевић Шевкушић!
Реткост је да писац објави првенац у поодмаклом добу живота. Тај случај имамо са једним од наших највећих књижевника Мешом Селимовићем, који беше објавио прву књигу у 40-ој години… Када је реч о ауторкама, баш и не изненађује чињеница да се Радосанка Ковачевић Шевкушић „усудила” изаћи пред читаоце на врхунцу зрелости; након што, као узорна жена и супруга добија два златна сина; као Мајка посвећена својој породици, дому и кући. Данас је, на жалост, незапослена! И без адекватних услова:
„лаптопа”/компјутера она се бави племенитијом мисијом писања, осокољена својом наставницом Марином Влков, под огромним комадом нашег сло- бодног неба.
Предност коју има наша списатељица је што потиче из српског народа чија, нарочито усмена, тра- диција плени пажњом, јер је преношена са колена на колено вековима. И, на тај начин упамћена до нестанка овог и овако створеног света… Имати поуз- дан ослонац у народним мудростима, сажетим посло- вицама – бисерима који сијају највећим сјајем, про- налазећи корелате у природи, мора бити добитна комбинација! Те поруке народне, српске поезије посткосовског циклуса, у којима и слепа Живана оживљава један свет, утемељене су на универзалној моралности Христијанства, православних светиња спуштених међу људе из Универз+ума. Како год она шаље поруку, парафразирајући Јевросиму, Мајку Марка Краљевића: „Сине Марко, боље ти је изгубити главу, него своју душу огрешити”, сигурно у истом духу васпитава и Радосанка Ковачевић Шевкушић своје синове изводећи их на прави пут…
Методом интроспекције, Радосанка Ковачевић Шевкушић осветљава унутрашњост својих актера у причама. Њени протагонисти користе и моно- логе и дијалоге као функционалне елементе стила. Посебно леп утисак на читаоца остављају описи: при- роде, (избор имена) људи и збивања. Она је успела,
убедљиво, пројицирати: мушко – женске односе, вечну тему (латентне) Љубави, контрасте између неи- маштине и живота имућнијих (појединаца и породица), понекад, и са попратним трагизмом, социјалну димензију и специфичан однос према традицији. Њен, народни, српски језик је веома једноставан и близак нашем народу, без „учених” израза који допри- носе херметизму причања, као и фриволности услед
„изгубљеног образа”…
Радосанка Ковачевић Шевкушић улази у свет наше, српске књижевности првенцем „Ничија међа”, премда су и остали наслови у садржају рукописа (који увек морамо прихватити као интенционалну творе- вину), попут: „Очева кошуља”, „Очев благослов”, „Туђи синови”, „Пријатељ”, „Трњем до среће”, „Похлепа”,
„Крик душе”, „Искупљење”, „Човјек са шеширом”, „Нож у папиру”, и, нарочито, „Моћ Преображенија” антоло- гијске вредности; идеални да буду егземплар симбола и огледало њеног писања. Зашто синтагма, „ударне” приче и наслова: „Ничија међа”? Само из разлога што представља сведочанство неморалних поједи- наца „гладних очију”, проклетих од рођења и спрем- них на отимачину туђег поседа (земље)! Регистрова- ним комадом, оверено печатом, у грунтовници, све у складу са законом, јер се у озбиљним Државама где влада право никоме не верује на Реч. Прескупа је цена плаћана због (самовољних, неовлаштених) улазака у међу: крв падала и главе се отфикаривале првим оружјем (секирама, ножевима) и(ли) ватреним (дуге и кратке цеви!) „потезала” се на брата рођеног, у суседствима! Због чега? Поседничке психологије и земље, која их опет беше све надживела и у коју, пре или касније, мораде бити сахрањен: и починилац злочина (убица) и недужне жртве – убијени! Отуда је синтагма у наслову рукописа – књиге: „Ничија међа”, израз тензичности међуљудских односа у животу, где увек мора бити завађених и страдалих. Сузе које се
читаоцу сливају низ лице док Радосанка Ковачевић Шевкушић пише, одмотавајући клупко људских суд- бина, могу натерати из душе и срца једино врхунски писци! Оно што је иманентно врхунским књижевни- цима, и њиховом књижевном поступку, отчитавамо и код једног женскога писца који тек улази у свет књи- жевности. А то је знак да се налази на Правом путу… Честитам(о)!
Уместо „паметовања” рецензента, цитираћу неке православне свештенике (из Мостара): „Господња је земља и све што је на њој и Васељена и све што је на њој”, те овим путем доћи до одговора на једно од вечних питања…
Имајући у виду изузетан књижевни квалитет њених прича, лепе и хуманистичке поруке, те народни и књижевни језик којим наш, српски народ, говори, чита и пише вековима, у Босни и Херцеговини, Србији, Хрватској и Црној Гори, П Р Е П О Р У Ч У Ј Е М овај рукопис за штампање!
На Васкрс, 2024.
Сенахид Незировић, новинар, преводилац и чл. Удружења књижевника Републике Српске