Магични простори „Замка од снова“
У корицама нове збирке пјесама Раденка Смиљанића сакривен је један необичан замак, замак грађен од љубави, снова, промишљања и вјечите запитаности над искушењима и (не)правдом живота, који пјесник несебично отвара посјетиоцима које пут нанесе у перивоје његовог пјесничког надахнућа.
На самом прагу овог пјесничког замка наилазимо на мото: „Aли кад те љубав води /и ту гдје се гине, / није чудо ако тада / помјераш планине …/ који нам је својеврстан путоказ шта нас очекује на нашој читалачкој турнеји по одајама прве његове етаже. Смиљанић, инжењерски прецизно, а опет пјеснички танано, гради своју грађевину од ријечи и узбурканих емоција. Љубав, као покретачка сила, најзаступљенија је на страницама његове друге књиге поезије. Била она сјећање, тренутак, сан или јава, платонска или чулна, јецај срца или усклик побједника, љубав је оно што пјесника тјера да од заборава сачува или њене крхотине или блиставе комаде који су знак његовог тријумфа. Љубав је за њега, онако баш, вјечна инспирација која га, попут феникса, диже из пепела сваки пут када се учини да не зна шта ли је. Повремено се чини да је сам пјесник странац у својој творевини, странац који се ту случајно обрео на свом животном путовању испуњеном бројним препрекама и изазовима. Потрага за срећом, коју сви ми тражимо са мање или више упорности, у овој збирци не јењава, чак када је она, наизглед, бесмислена.
На прелазу ка другој етажи, императивно стоје ријечи: Само ме пусти/ да бар још једном/ волим и слушам./Да гледам./ и ненадано, пред читаоцем се отвара потпуно други сегмент ауторовог стваралаштва. Послије лирског текста чијим насловом ауторитативно поручује:“Слушај шта ти причам!“, у коме се, у маниру руских пјесника са почетка двадесетог вијека, аутор не либи употријебити и ријечи које би у свакој другој прилици зазвучале вулгарно, али овдје их просто није могуће замијенити неким другим да би оно што жели пренио даље, наставља се откривање Смиљанићевих порука. У овом циклусу он је загледан у путеве који се пружају са свим својим препрекама, летове који се завршавају разочарањима. Па, баш онако како и каже, не желећи да се вади, он проговара о љубави према земљи и своме родољубљу. Загледан у хоризонте, вјерује да ће његови нијеми крици поништити клетве старе и да ће земља бити опрана кишама чистим као сузе.
Необична прича о људима и боговима чека нас на крају замка. У њу нас уводе ријечи: Дa се сами препознају,/ сви што глуме да не чују/ глас разума из подсвијести,/ док са ђаволом тргују./ Кроз седам пјевања ове својеврсне поеме, поета нас упознаје са својим метафизичким увјерењима, одговоре тражи изнад реалности и искуства, покушава објаснити сврху постојања, бивствовања, условљености и могућности живота.
Ипак, упркос свим искушењима, пјесник не заборавља да треба градити, а не рушити, и у завјештање нам оставља свој „Замак од снова“ да, свако кога пут нанесе у његове ходнике, за себе пронађе и понесе баш оно што му треба.
Татјана Голијанин
професор српске књижевности и језика
Стамена кула од слова
(о збирци поезије „Замак од снова” Раденка Смиљанића)
Збирка поезије „Замак од снова” садржи три заокружене, тематски различите, цјелине. Романтични ескапизам је обиљежје првог дијела. Конфронтација са собом и свијетом другог. А трећи дио би могао у најкраћем смислу да објасни појам ‒ свјетло на крају тунела. Различитост првог у односу на други и трећи дио је већа и готово се стиче утисак да је ријеч о двије потпуно различите збирке. Умијеће Смиљанића да нас проведе кроз несличности наглашена је и може бити неочекивана.
Након првог дијела збирке у којем се лирски субјект опија љубавним заносом, слиједи други у којем доминира рефлекисивност, рационалност, запитаност и дубока свјесност. Колико је љубавни занос снажан и преплављујућ у првом дијелу, иста снага присутна је и у другом али се налази у интроспекцији и изоштреном оку које прецизно сагледава и себе и свијет. Трећи дио се бави питањем смисла и отвара заиста велике и значајне теме док потрагу за преобржајем и избављењен из бесмисла носи молитвена поема, названа Прича о богу и људима.
Пјесме се разликују по дужини како унтар дијелова збрике тако и посматрано у цјелости али свакој пјесми је заједничка ритмичност и мелодичност. Рима не изостаје али јој пјесник не посвећује прецизност те изостаје строга форма. Све је подређено снази осјећаја и при томе се мање мари за стилске фигуре. Поетика је сведена, питка и једноставна. Језик је прецизан, огољен, без пренесених значења, лишен симбола и надреланих слика (осим дјелимично у трећем дијелу).
У првом дијелу лириски субјект Раденка Смиљанића машта о идеалној љубави. Препуштен заносу понекад идеализује дајући љубави према жени моћ над свим, укључујући и сопствени живот. Ради то добровољно и с лакоћом шета свијетом идеала и маште. Сања и креће се вертикално том путањом, спреман и одлучан, наглашено храбар да досања јер ни на шта мање од тога неће пристати. Ништа мање од савршене љубави није му ни циљ и нема га на мапи која води у Замак, његов и њен. Срећемо заборављено витештво. Храброст да се трага и покаже рањивост али и да баш та „слатка слабост” буде извор смисла, јер гдје нема рањивости нема ни истинске блискости.
„ако ти будеш хтјела/моје сузе да схватиш/могу ти пружити све” (Ако ти будеш хтјела)
Летећи на крилима маште, снова и љубавног заноса лирски субјект нас уводи у свој свијет. Стваран свијет је с друге стране, изван корица ове збирке а овдје унутар ње ми смо позвани и прозвани да се запитамо имамо ли снаге да повјерујемо у овакве љубави. Јесу ли циљ или бијег или пак надахнуће које нас покреће, гориво које нам треба да бисмо кренули и прошли кроз тунеле до свјетлости.
Док нас запљускују таласи емоција, љубавне чежње, потреба за припадањем, стапањем и препуштањем надилази уобичајене потребе. Све је егзалтирано. Пренаглашено. Овај Замак је саграђен од снова и вјере у њих, његов темељ је у храбрости, прозори су од свјетлости а капије од њежности. Покретне су и могу да се подигну кад Замак од снова треба да (о)живи свој сан јер су одлучност и преданост доминанте особине.
„чудно је како на сваку/помисао да те губим/ или можда да дуго још/видјети те нећу моћи/ нестварну добијем жељу/као никад да те љубим” (Замак од снова)
Први дио збирке пјесама је за романтике, све који нису одустали од потраге за љубављу, оне који су спреми да у себи направе мјесто за другу особу. За њих су ови стихови попут чврстог стиска руке. Стишан али снажан подстрек да има смисла вјеровати. (И нека буде по вјери.) Овдје је љубав умјетност. Узвишена. Све је мање од ње. Срцу је потребно усхићење. Повезаност. Хрли се ка томе, не марећи ни за шта друго. Чини се да је лириски субјект првог дијела Смиљанићеве збирке заборављени јунак из прошлих вијекова, неко за кога бисмо се готово заклели да је лик из романа, ко је у својој суштини непостојећи и недржив у савременом свијету гдје се улагање у однос неријетко сматра губитком времена и урушавањем свог привидног мира.
Стихови из овог дијела нас позивају да пронађемо скрајнути дио себе, да се сјетимо важности блискости, није нужно да нам буде циљ овакво сједињење у заносу и идеализацији, али свакако би било добро да нам послужи као надахнуће, мотив да отопимо њежност и према себи и према другом бићу и откључамо бајку, бар понекадa.
Други дио на почетку личи на монолог уморног али мудрог човјека сасвим свјесног себе и ситуације у којој се налази. Представља нам све народским, једноставним језиком, доступним и разумљивим, разговорним тоном што наглашава осјећај присности и доприноси увјерљивости изреченог. Кратки прозни увод чини изузетак у поетској збирци. Као потпуни опозит првом дијелу Смиљанић нас уводи у рефлексивну и родољубиву поезију из које избија бунт и пркос човјека лишеног илузија и заноса.
„Линија здравља/врло дубока/а све ме боли/Неко ме/очигледно лаже” (Линија живота)
Нема лирског набоја који нам је великодушно дарован у првом дијелу збирке али оно што овдје имамо јесте препознатљивост у муци познатог осјећаја заробљености у систем, у свијет које не гаји исте вриједности којима су нас подучавали током одрастања.
„Учили ме, ал’ су крили/за кога се руке зноје/ко креира расподјелу/чији прсти новце броје” (Рад)
Тај контраст између првог и другог дијела може бити, као што сам већ нагласила, неочекиван и нагао, може нас затећи неспремне, стога прије сусрета с пјесмама из другог дијела прозним уводом се балансира и он доприноси зближавању кроз препознатљивост изреченог. Затим улазимо у сасвим другачију перспективу у односу на почетни занос што може дати бар дјелимично појашњење зашто савременог човјека притиснутог тешким бременом неправде, урушеног система вриједности, изгубљеног и неснађеног привлачи пут у „Замак од снова” који се јаавља као уточиште у којем ће се напајати врлином и бити ближи смислу постојања.
Трећи дио збирке „Прича о богу и људима” отвара молитвена пјесма, вапај за заустављањем бесмислених подијела, ратова. Апел је здравом разуму и позив на опроштај у име вишег смисла, живота и спасења. Теме и мотиви у овом дијелу се крећу од библијских до данашњих дана, поређење Ствараоца с умишљајима људи да јесу и могу бити више од датости. Кроз призму критичке свијести сагледава се похлепа, лицемјерје и лаж, неправедност и несавјесност. Позива се на самопреиспитивање, на спас пленете, очување живота.
„Види љубав празна душо/види како звијезде сјаје/бар понекад ти се сјети/колико ти свемир даје”
Кроз интерпетацију божјих заповједи лирски субјект заговара врлину, покајање, дизање свијести и свјесности суочавајући нас са сазнањем ко смо постали, на кога смо почели да личимо, колико смо занемарили пленету, заборавили на човјекољубље, колико смо заведени, ума замућеног заблудама. Иако мрачна и турбна, на моменте неиздржљивом тешкоћом бременита, ова поема носи важну поруку просвијетљења и кроз голготу води до спознаје o важној истини која велича природу и враћа јој достојанство а човјека подучава да гостује кратко на земљи и да на природној трпези има довољно за све подвлачећи бесмисленост и неоправданост похлепе.
Хоћемо ли поћи, храбро, путем снова све дотле док не изградимо Замак, своје сигурно мјесто, оазу смисла и напајања? Хоћемо ли ту стати и остати? Има ли и Замак своје изазове? Како га очувати, надоградити? Шта је све могуће кад оживимо снове? Вољела бих да читам(о) о овоме у једној од сљедећих Смиљанићевих збирки поезије. До тада за надахнуће и промишљање препоручујем ове стихове као њежност и добродушност неоптерећену могућим малициозностима сумњичавих у љубав и свјетлост. Ако срећа прати храбре, у Замку је могуће и будан уснити.
Сања Радуловић
ЉУБАВ ЈЕ КИСЕОНИК ПОЕЗИЈЕ
Љубав је оно што поезију одржава живом, што јој удахњује смисао и даје снагу. Kао што кисеоник омогућава живот, тако љубав омогућава постојање и пулсирање поезије. Без ње, поезија би била само форма без своје суштине. Збирка пјесама ,,Замак од снова” је прожета љубавним мотивима у већем броју пјесама и она јој даје смисао постојања и трагања, за љубављу у мушко-женским односима, али и људским односима уопште.
У пјесми ,,Суштина” аутор изражава љубавне симпатије према вољеној жени с којом путује до краја свемира и бира звијезде, јер она је ,,као свемир бескрајна”. ,,Замак од снова” је дворац од мисли, емоција, маштања и недостајања, проналажења себе у драгом бићу с чијом повезаношћу живот има смисла. У пјесми „Замак од снова”, Раденко Смиљанић спаја љубавну лирику са елементима сна и метафизике. Замак, као симбол, није само романтична творевина – он представља унутрашњу потребу да се љубав заштити од стварности која је, по ријечима самог аутора, „сан са грешком”. Снажна емоционална пуноћа, искреност и језичка једноставност чине ову пјесму једном од најрепрезентативнијих у истоименој збирци, која се не бави само љубављу, већ и људском потребом за смислом у свијету који често одудара од оног каквог га људи желе. Замак од снова постаје и мјесто илузије и рушења илузија, простор гдје се снови сукобљавају с реалношћу – и гдје се, рађају нови погледи на свијет.
У пјесми „Само да се сјети” аутор пише о љубави, о сјећању које се расплињује попут снова. Сличну филозофску димензију проналазимо у пјесми „Метак од осмијеха”, где љубавни осмех постаје оружје, али и спасоносна сила која топи камен на срцу.
Смиљанић користи природне елементе као симболе унутрашњих процеса. У пјесми „Испод брезе или храста”, он спаја љубавну симболику са природним свијетом, стварајући дубоку повезаност између спољног и унутрашњег универзума. Пјесник не пише само о природи, већ и о њеној снази да обликује унутрашње стање. Он пише о рањивости пред вољеном особом, па тако описује снагу епматије и међусобног препознавања што се исказује између осталог у пјесми ,,Онако баш”, док пјесме као што су ,,Ни кључар ни тамничар” освјетљава посвећеност вољеној особи која га је коначно пронашла, а коју је дуго чекао:
Сад кад си ме напокон пронашла,
а чеках те кроз вијекове,
гдје ће ми душа, ако те пустим
ту међу вукове!?
Збирка „Замак од снова” је емотиван и интелектуално изазован скуп песама који оставља снажан утисак на читаоца. Kроз своје песме, он позива на размишљање о љубави и животу, и подсећа на то да је песништво мост између снова и стварности, између оног што је било и оног што би могло бити.
Збирка песама „Замак од снова” Раденка Смиљанића импресионира својом емоционалношћу, интроспективношћу и универзалним темама које се поистовјећују са сваким ко је икада волео, патио или тражио смисао у свету снова и стварности. Многе пјесме у збирци стварају синергију између личних искустава и општих, универзалних истина о животу, љубави и постојању.
Kроз песме попут „Шта ли је” и „Срца суд”, Смиљанић се бави темама судбине, правде и унутрашњег конфликта. У пјесми „Шта ли је” поетизује потрагу за смислом у свијету који делује неправедно, у којем се питање среће и правде често поставља, али одговори остају нејасни, јер снови и жеље често остају неиспуњене и све то пјесника ставља на муке.
„Срца суд” продубљује ову тему говорећи о животним изборима који нас непрестано постављају пред изазове, док песник тврди да у тој борби, упркос падовима, срце постаје водич и снага. Смиљанић не прихвата лако судбину, већ је спреман да се бори за оно што сматра исправним, чак и када се чини да је свијет против њега.
Ова збирка је право књижевно путовање, у којем Смиљанић кроз пјесму и прозу указује на сложеност људског постојања.
Збирка пјесама ,,Замак од снова” нуди много више од лирске интроспекције – она је оштар поглед на свијет, огољена истина о друштву које гуши појединца. У прозном дијелу збирке, аутор износи снажну критику система који промовише покорност и колективну заблуду, док оне који размишљају својом главом гура на маргину. Он у том дијелу излази из оквира лирског израза и прелази у бескомпромисну друштвену критику. Он презире свијет који се дијели због разлика у религијским и политчким питањима, гдје партије и религије употребљавају да би се људи раздвојили и лакше контролисали, а пастири (лидери) и даље сарађују иза кулиса. Аутор у први план ставља природу која је свима видљива и која представља нешто што све људе свијета спаја и која свима пружа једнако, без подјела које се у ларми друштвеног живота намећу.
Иако знам да творевина никад не може суштински замијенити улогу Творца, вјерујем да је примарни циљ овог поетског рукописа ауторова тежња хармоничном друштвеном животу у складу са природним законима, не негирајући Творца него се одушевљавајући творевином и уживати у свим њеним чарима, стварајући кроз поезију свијет у ком нико неће бити оштећен због тога што је различит, а опет исти, као што је то стиховима пјесме рекао чувени Цане из Партибрејкерса
,,Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој.”
У том духу је и својеврсна философска поема на крају ове збирке која носи назив ,,О људима и боговима” гдје се обликује својеврсна визија паралелне стварности, драме свијета који се утапа у неке нове димензије, које представљају визију макрокосмоса у ком владају нека нова правила, кроз која аутор трага за новим спознајама о човјеку и свијету који га окружује, да би се на крају нашао ту гдје је ,,добро свима и гдје ником ништа не фали.”
Да не мора као некад
од природе да отима,
јер је она предвиђена
да довољна буде свима.
Узимаће само оно
што му треба, ко и њима,
па никоме да не фали,
да би било добро свима.
У тој визији свијета владају закони природе гдје се поштују интереси свих:
Подари им љубав лако,
на завјет их редом сјети:
,,Нико не смје да отима
и другога да оштети!”
У том новом обличју свијета нема ратова и оружја него управо савршенство природе које омогућује све што је потребно за живот појединца:
И још нешто, што је важно,
откако се саживио
оружја ни једне врсте
није себи направио.
Не сјећа се шта то бјеше,
чему може да послужи,
ако ли му шта затреба,
природа му одмах пружи.
Аутор на крају поеме природу ставља на пијадестал и види је као неку нову визију раја гдје нема људских трагова и гдје природа ради по вољи Творца или је у потпуности постовјећује са Њим, те показује самодовољност у тишини коју стварају њени закони. Градећи поетски замак од снова, аутор води читаоца тамо гдје ће бар на тренутак створити визију неке друге стварности у којој се одвија живот без подјела, у заједници са природом.
Свој краћи осврт на рукопис овог интелектуално интезивног дјела завршио бих у поетском маниру
Изишавши из Поетског дворца,
свијет је дошао до творевине,
не сретнувши њеног Творца.
Дејан Спасојевић
