АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
ЈЕЗИК ЉУБАВИ НАЛАЗИ СЕ У УСНУЦИМА
„Језик љубави налази се у очима!“
Pineas Flecher
Интересантан је назив књиге пјесникиње Емилије Еме Чолак која своју нову збирку поезије овјековјекује „уснутком“-оком, или очима-метафорично за које каже да су „уснуци“.
Поимање оваквог назива и тумачење ријечи „уснутак“ заснива се на томе да испод очних капака станују снови који при одмору тијела и мировању ума разливају се по подсвијести и сликају душом прелијепе композиције. Вођена чињеницом да када очи склопимо ми смо уснули, или сањамо (мада понекада кажемо: „Сања отворених очију!“) намеће се логика пјесникињиног тумачења да је око управо тај уснутак испод којег станује сва љепота.
Збирка поезије „Уснутак“ је ризница од 79 љубавних пјесама, које су се размирисале као букет дозрелих пољских цвјетова што о Ивањдану дозријевају и опојно дирају наша чула.
Емилија Ема Чолак, како рече енглески пјесник Флечер: „Језиком љубави“ нуди нам зрелу мисао својим стиховањем свјесна да се све рађа, постоји, траје и умире, да је све бесконачно и безгранично па тако и љубав која се кује на ватришту најљепших осјећања, а украшава гравуром изговорених и написаних неологизама и топлих ријечи.
Кажи ми сада кад све је прошло,
кад отвориш уснутке зором раном;
да ли и даље гледаш у празно,
или све бришеш са новим даном?
(Уснутак)
Интересантан и сасвим необичан начин писања доводи нас у стање размишљања којим обрасцем и формом пјесникиња твори поезију? Надахнуће се прелива у водопад емоција који негдје у њој непредвидиво нараста па се онда незадрживо обрушава са руба запитаности у виду лирских пјесама. Најчешћи облик је дистих – паран стих. Наилазимо на варијацију слоговне једнакости, али и појављивање осмераца у којим се рима јавља у другом и четвртом стиху, али и то није увијек правило.
Емилија Ема Чолак не робује форми и метричкој једнакости слогова, али и риму не користи устаљеним начином, као други пјесници који пишу римованим језикотворењем, она то ради по сопственом осјећању и нахођењу, када осјети потребу убојито то учини на речено.
Ако дневник туге спалим
жуте стране све да горе
И даље ће очи, немо,
Твоје име да говоре!
(Дневник)
Листајући пажљиво „Уснутак“ не можемо се отети утиску да живимо у скученом времену и да нам је једина нада љубав којом дотичемо небо, сунце, природу и вољене особе, али на жалост и све патње, боли и очајања.
Једна од оригиналних метафора која снажи људску емоцију у више праваца и потврђује што јесте и није речено како у стручном тако и у емоционалном смислу, а да је орјечено хиперболом у језику љубави опомене, жала и наде јесте пјесма „Буктиња“.
Опет се тело са душом растаје,
црнило бриди, ноћ не престаје.
Из каљуге врца снопове муља,
тело клонуло стрепњом бауља.
Поново шикаре путеве прече,
за мирну ноћ моли се вече.
И смирај дана немири трују,
док лахор, чежњом, грли олују.
То није љубав, а шта је не знам!
Живот се поново ниже у бездан.
И када дође ми, опет, однекуда –
буктаће труње огњем свукуда!
За пјесникињу је веома важна емоција и на њу ставља улог свога писања, то је потка за потенцијалну пјесму. Оно што је визуелно недоступно и неприступачно скрива се негдје у њеној глави, мислима у сновима, а опет све је у склопљеним уснуцима – у очима које диктирају емоцијама из којих ниче, расте и шири се љубав.
Читалац да се запита колико заправо пјесникиња преноси стварност живота у композицију слика и на који начин успијева да да љепоту оку и души?
Тако да у књизи „Уснутак“ можемо препознати једну сложенију и необичнију опцију стварања поезије, што Емилију Ему Чолак издваја, у позитивном смислу, са посебно изграђеним стилом и начином писања, из огромног збира других пјесника.
На крају важно је рећи да та необичност и посебан карактерни склоп поезије јесте разлог и препорука да ова књига иде међу читаоце, а да пјесникиња настави са творењем нових пјесама које се рађају у љепоти уснутака!
На Сабор Светог арханђела Гаврила
26. јула, Љета Господњег 2023.
Аћим Тодоровић
УСНУТАК КАО ЗАРОН
У БЛИСТАВУ ТАМНИНУ
Кад неће сан на очи, а сунца ни у наговести, како да се умири усплахирена душа, како да се бар на кратко у блаженом уснутку одмори? Тим се питањем бави учитељица Емилија Ема Чолак у песничкој збирци, опет необичног наслова – Уснутак (први је био Садвор). А све је изгледа и почело и све се закувало, као што то обично и бива – безазлено, једним случајним погледом од ког је настао пожар неслућених размера.
Нестварну су причу твоје очи говориле
И на први поглед мене на век заробиле.
Ако је судити по песми која отвара збирку песама Уснутак, тај појам би могао да означава и слику ухваћену очињим видом и упамћену срцем. Кључну слику отелотворене жуђене љубави која је напокон покуцала на сва врата. Уснутак би могло бити и оно најблиставије из љубави која остаје за вечност, чак и након њених стварносних манифестација, макар се и не остварила, оно што се не може затамнити и избрисати никада. А опет, уснутак је и нешто блиско смрти и поезији која се за све пита и о свему сведочи.
Колико само очију и певања о њима у поезији Емилије Еме Чолак и у овом рукопису. Очи из њених стихова су: уснуле, дивље, црне, забринуте, маштовите, слепе, зорне, чежњиве, опијене…
И крила, исто тако један од доминантних мотива ове песникиње. Могло би се онда рећи да је све што учини или напише само један крик за слободом, покушај да се изађе из невидљивог кавеза и стешњености која прожима осетљиво биће усамљене жене. И како онда да се сакрије тајна од толико знатижељних очију и размаханих крила, тајна у коју је стала једина сачувана светлост испод пепела напупелих успомена.
Из разочарања и неверице често полази песникиња на тежак пут преиспитивања сопствених пропламсаја и заблуда, након спознаје да слепа заљубљеност не јењава и нема одушка ни у чему наредном. Тако из песме у песму, као да о истом пева једнако. Болно се оглашава у стиховима усамљеничке недостатности вољеног, без наговештаја ма какве спасоносне приступнице. То је одводи у мрачне и песимистичне покрајине незаустављиве запитаности.
Нема пријатељства злоба свуд до сржи
Жаруља несреће у истом нас пржи.
Након страсти, муња и громова, драматичне кулминације, нирване и златног праха доживљене радости, наједном – крах и ужас изневереног потпуног предавања. Тишина и тама која се не размиче. Утрнулост и страх од заробљености у колоплету несавладивих осећања. Овако:
На згаришту посеја се рима.
Шта ли ће нићи и коме ће се у плоду указати?
Песникиња убедљиво слика понављајуће часове чежње, болних преиспитивања, чекања и снатрења… Увек мало друкчије и у неки нови смисао отворено. У Емилијиним стиховима све је у стварању, недовршено, живо, пулсира, напиње се и пуни динамитом новог замаха… Потом наступају епизоде меланхолије, поми-рености са губитком, страха и неизвесности… И нада да није све готово кад готово све је…
И горчине души тмине блажила олујом
Шум таласа однео је бритком мелем-струјом.
Лако решава занатске недоумице песникиња, не удешава, свој неки ритам успоставља, у катренима и дистисима. Римује без много премишљања, бирајући прво решење, не одмеравајући и не хотећи од себе превише. И на такав начин, у том маниру, десе јој се ванредно лепи стихови, готово колосални, из све те лакосрочености и богомдане коначности.
Можда би било најприкладније да се првом песмом и запечати ово накарадање о књизи којој није ни потребно нарочито премеравање и тумачење. Да би и нама свануло, док се минули часови радости слажу у незаборав.
УСНУТАК
Кажи ми сада кад све је прошлo
Кад отвориш уснутке зором раном
Да ли и даље гледаш у празно
Или све бришеш новим даном
Кажи ми сада кад све је прошло
А знам да живиш са старом раном
Да ли залупиш врата снажно
Или све бришеш новим даном
Кажи ми сада кад све је прошло
Кад шеташ улицом добро знаном
Да ли ти на нас миришу липе
Или све бришеш новим даном
Да ли је све прошло када је оволико упамћено и у топло наручје ухваћено као јутарње сунце, које се из опне овога уснутка испили и запева?
Драган Марковић
ШТО ДУША ДАЈЕ ОЧИ ВИДЕ У ,,УСНУТКУ“
ЕМИЛИЈЕ ЕМЕ ЧОЛАК
У праскозорје кад се чују петли
Уснутак ми његов у прозоре светли
Да му љубим усне за вечна времена
И поново лебдим као да ме нема
Збирка поезије Уснутак Емилије Еме Чолак је поезија која је никла из љубави, а љубав је невидљиви кључ који отвара огромне капије за улазак у раскошне одаје, детињства, младости, одаје својих најближих. Љубав је суштина живота, то је вјечна тема никада опјевана.
Дочекала давну жељу
Сан јој се у стварност точи
Све у њој је узаврело
Док је пију црне очи
Песникиња брани себе од пролазности, дубоко рони у вријеме и простор око себе. Доживљај је значајан елемент у њеној поезији која је сав живот и плаветнило неба снажна емоционална искра чини ове стихове.
Ти си моје море
И мој Дунав плави
И танана врба
Што се гипко сави
Поетски доживљаји су плаховити, отворени, јасни. Њене пјесме су разговори са временом, људима у њему и са собом.
Она је пјесникиња суптилне емотивности и мисаоности. Пјесничка реч измами уздах, звук и одјек, остављајући писани траг за поштовање. Снага емоције и осећања влада овим стиховима и једноставност израза који су извори и надахнуће њеног зрелог животног искуства.
Да јој дође под стабленце
Опет јој се диви
Да још једном проговори
Због овог се живи
Ова поезија има ауру љепоте, а све је то умивено у складну форму везаног стиха.
Мислила сам полетећу
На крилима новим младим
Све горчине мог живота
Да осветлим, да засладим
Поезија Емилије Еме Чолак има пјеснички потенцијал чије стваралаштво иде узлазном линијом, а време за афирмацију тек долази. Она са пјесмама није поранила, него је стрпљиво чекала да пјесме сазру и да их тада изњедри и да онима којима је намењена.
Живот је путовање било на јави или сну, то су доласци и одласци, страх од заборава, надања за бољим, жудња да љубав буде вјечна и инспиративна. Ово моје казивање завршио бих стиховима Емилије Еме Чолак из збирке пјесама ,,Уснутак“:
Када ме не буде
Помисли на мене
Нек мисао топлу
Скривају ти сене
У Београду Лазар Божовић
- 10. 2023.
