У припреми збирка пјесама “ОКЛОП ЈАВЕ“ Дамјане Савчић

Оклоп јаве расцијепљен оловком

Закорачите ли у пјесничку збирку „Оклоп јаве“ Дамјане Савчић, у неким „ципелама од паукове мреже“, дочекаће Вас снажан крик над тамом која је помрачила свјетлост „ишчезле јаве“. Збирка је организована у три тематске цјелине, представљајући свето тројство с једне стране, које нас подстиче да пробијемо свој оклоп и запловимо у јаву, и ђавољи трозубац с друге стране, који нас враћа у тамнице заборава. А заборавимо ли ко смо и шта смо, брзо ћемо и нестати у овој „замљи сељака на брдовитом Балкану“.

„Оклоп јаве“ Дамјанин је пјеснички првенац којим она полако крчи путеве „ужареним успоменама“ до коначног „спасења“ уз продорни „врисак сунца“. Пјесникиња, као једно од оне „дјеце неба“ о којима пише, од ријечи је исковала оклоп који штити од заборава, оловком као јабуку расцијепила онај који је у својој утроби сакрио јаву, украла „фењер од свица“ не би ли бар мало свјетлошћу напојила „угашени ореол“ над главом човјека „увијеног у закрпљен понос“. Њене пјесме, некако старије од ње саме, споменик су војнику, ћирилици, пјеснику, човјеку, нади, времену. Традиција је она оштрица којом она покушава пробити све оклопе и сломити све окове. Пјесничком сузом она пали воштаницу, заклањајући је од вјетра који „пјева молитву“, распетљавајући чвор са језика који је „спалила угашена ватра“,  „отрцано небо крпећи кукурузном свилом“, крваво тло заливајући љековитим графеном.

Дамјанина поезија позива нас да потражимо себе „у траговима јаве“,  да скинемо маску „гаврану завијеном у бијело“, да пркосно у шаке ухватимо посљедње зрно пијеска из клепсидре смрти. Њене пјесме у наручје нам бацају огољену јаву и пред ноге нам намичу млијечни пут и наду да ћемо „ципеле од паукове мреже“ ипак замијенити „ципелама сатканим од сазвијежђа“.

Радмила Трифковић, професор

 

ГЛУВИ СТИХОВИ НЕУКРОЋЕНЕ ПЈЕСМЕ

(Рецензија рукописа Оклоп јаве Дамјане Савчић)

Писање поезије само по себи одувијек је подразумијевало извјесну дозу храбрости. Прије свега, храбрости „гледања Истини у очи”, често нелијепој и горкој, али и храброст својевољог пристајања на нелагодно огољавање душе и простирање најдубљих осјећања и свјетоназора пред очи читалачке публике, али и оних који поезију просто не доживљавају као један виши начин постојања и духовног преживљавања, што она, заправо, и јесте. У том смислу, Дамјана Савчић нам се открива као двоструко храбра дјевојчица-дјевојка са свега 17 година. Биће да ту храброст црпи из овог необичног старогрчког имена које носи, у пуном његовом значењу – побједница и укротитељка.

Пред нама се налази њен књижевни првијенац, збирка поезије надасве занимљивог наслова – Оклоп јаве. Педантно разложена и конципирана у три одјељка, три симетричне тематске цјелине, (по 12 пјесама), насловљених по фрагментима појединих стихова унутар њих: Ужарене успомене, Спасење и Врисак Сунца.

По много чему теме и мотиви које Савчићева остихотворава, те начин на који то ради, у најмању руку – изненађује. Поштедјела је и хартију и нас очекиваних стихова о првим љубавима, усхићењима и емотивним разочарањима, те нас одмах винула у свој поетски свијет који по много чему превазилази незрелост и наивност једне тинејџерке. Стога нам се овим невеликим пјесничким списом показује као изразито трезвена и продуховљена представница нове генерације, или барем њеног бољег и малобројнијег дијела, због којег нипошто не смијемо отписивати ону шантићевску вјеру у „васкрс домовине”.

Већ прочељна пјесма – Јасеновац, која започиње „пригушеним криком”, наговијештава нам у ком правцу и тону ће се одвијати њено поетско путешествије. И заиста, Ужарене успомене нас на један свечано-трагични начин, али без канцер ране поезије – патетике, подсјећају на туробна „поља смрти”, „гробнице Српства и живота”, „запуштени гроб ћирилице”. Ова тема смрти безпоговорно миљковићевски доминира њеном поезијом, те стога и не чуди што се прелијева и у сљедеће одјељке гдје изнова „смрт јури живот” и гдје су чак и „сјене нас напустиле / Знајући да ћемо ишчезнути”. Но, ауторка ипак оставља довољно мјеста за наду у Васкрсење и „спас од бездана невјере”, пошто, како надахнуто вели: „Прилази вријеме / Када ћемо лећи у туђе гробове / У нади да се опет родимо”.

Упадљив је и опомињући карактер Савчићеве поезије. Њу заиста, попут највољенијег српског пјесника, „Све ране мога рода боле / И моја душа с њим пати и грца”. Независно да ли пјева о Јасеновцу, Видовдану, Старом Броду, о свом Вишеграду или пак намученом Косовцу којег „одвикавају од Српства”, она настоји да нас натјера да станемо пред огледало и признамо себи да смо на погибељном путу да постанемо Род звјерињи, пошто смо „Оглувили на Литургију / Бацамо крст у жариште пропасти / Не знајући да бацамо и себе”. С тим у вези, у пјесми Човјек којом завршава централни одјељак Спасење, помало претенциозно закључује да смо чак „Недостојни да корачамо по овој Светој земљи”.

Уз махом успјеле алегорије и параболе, као релевантно поетско средство и стилску фигуру најчешће срећемо оксимороне који имају своје значајно мјесто и функцију у поезији ове поетесе којој је „Вријеме (…) исковало карактер / Да се лакше бори(м) са судбином”. Тако на пар мјеста наилазимо на „бијеле гавранове”, односно „гаврана увијеног у бијело”, те друге „нетјелесне птице”, „невидљиве фреске”, итд. У њеним пјесмама коначиште проналазе разни путници и војници, ловци и пјесници, али и блудници, који „слијепи гледају фреске” и глуви „слушају Литургију”, „сахрањују похлепу” и „лове смрт”.

Ако је у претходна два одјељка Савчићева прорачунато покушавала да на себи својствен начин изнова тематизује општа мјеста из српске историје и традиције, али и епског предања лирском обрадом чувене српске народне пјесме Марко Краљевић познаје очину сабљу, у закључном одјељку Врисак сунца она се коначно трга из патриотске занесености којом је углавном обузета и најзад проговара у првом лицу. Тек нам се ту указује прилика да потпуније завиримо иза оклопа њене душе, јаве и поезије, те је упознамо у једном посве новом свјетлу гдје доста отвореније говори о својим унутрашњим превирањима. Тако, тек и једино у пјесми Дедин гроб кокетира са одвећ опасном патетиком и строго тужбаличким тоном, што је више него разумљиво. Ту нам се, опет онолико колико нам она то дозвољава, назире њена њежнија, сензибилнија страна личности, њена зачуђеност свеопштом људском похлепом и сујетом, те збуњеност пред неправдама и раздуховљеностима ововременице који најстрашније погађају њено, у принципу, још увијек дјечије срце. Усудићемо се да кажемо да је баш та збуњеност и зачуђеност, над собом и свијетом у коме живимо, као и револт на то и такво стање у друштву, ни мање ни више него родно мјесто саме Поезије.

Управо у овом циклусу укотвљена је и пјесма Вјетар, иначе, уз сузе, („непресушне”, „крваве”, „увијене у чађ”), њен најчешћи, пренаглашени и презаступљени мотив. Но, тај вјетар који тако живописно „завија” и „краде сунце из уста” понајвише озвучује њену поезију, пошто мало-мало „пјева кроз лукове Ћуприје” и „кроз гране вришти”, „ковитла, кида и мрси мисли”, али такође „пјева молитве” и „пјесму пакла”. Узимајући у обзир горе речено, Савчићева поезија се може окарактерисати као жива, озвучена и сликовита поезија, из које избија једна зрелост и промишљеност несвојствена тако младом бићу. Њене пјесме, (као и наслови истих) су јако језгровите, сажете, сувишног ослобођене, по форми и стилу једнообразне,  по чему би се дало закључити да је, поред, иначе тешко спојивих, Бранка Миљковића и Десанке Максимовић чији ехо готово чујно провејава кроз Оклоп јаве, један од њених највећих пјесничких узора Васко Попа, тај принц слободног стиха. Свих 36 пјесама, колико их има у овој дебитантској збирци младе поетесе из Вишеграда, испјеване су управо таквим слободним стихом, и то, без изузетка, ослобођеном знакова интерпукције, чиме ауторка додатно потврђује онај епитет храбре дјевојчице-дјевојке којим смо је овјенчали на самом почетку овог кратког прегледа њеног књижевног првијенца који и те како завријеђује пажњу критичке и читалачке публике. Вриједно је помена и то да је сама збирка декорисана са двије изузетне илустрације, пјешчаника и Ћуприје на Дрини, што овом спису даје једну посебну ноту.

Уз минималну мјерну вјешто закамуфлираних недослиједности и занемарљива противријечја који се свакако могу очекивати од пјесника у повоју попут ње, јасно је да Савчићева има тачну, у интенцији препознатљиву, визију поетског стила који ће, сигуран сам, успјети да до краја изгради и надогради на радост свих нас који, попут ње, на свијет гледају кроз призму Њеног Величанства Поезије. Стога сматрам да ова збирка завријеђује штампање као својеврсну потврду неоспорног талента ауторке овдје сабраних „глувих стихова неукроћених пјесама”.

Мср Огњен Кандић

 

ВРЕЊЕ ПОЕТСКОГ ТАЛЕНТА

 

Лепо је бити млад, пун сокова песме. Отиснути се у песнике, то је као скочити у бујицу. Велики је то терет, али младост нема страха па јој терет дође као листу кап.

Ево нас над бујицом. Песник се умиљава води, која у себи носи белутка, дрхтавицу месечине и сенке, не знајући, куда вода води.

Ако не постанемо кап , никада нећемо стићи свом мору, на којем нас чека лађа.

Дајана се наднела над ту матицу, која носи бисере и крхотине шкргута. Вода је лукава, она улепшава, мамка и вара. Песма има сличну нарав. Лакше јој је да жива шареној машти него да се зида, трпи, чека и суздржава.

Незгода је у томе , што младост није стрпљива. Песници су ко и свици, без престанка исијавају себе.

Ова песмарица је врење талента, пуно сока, од којега ће бити добро вино, ако се буде водила беспоштедна брига.

Дамјана поседује скоро све што је може окрилатити за узлет. Лет је нешто друго, он мора имати одређен сент, који се добија од свевишњег, Без тога писање ће постати занат. А занатом се не може правити душа. Може личити, причинити се, опчинити. Због тога стрпим над сваком песму, од које очекује да надживи судбину лептира, да надлети време и да траје…

У овом винограду има грожђа. У овој младој песникињи има душе, Овде постоји нада којој ће она видети лице и са њега узети своје образе, исписане речима. Оним речима које Бог већ данас протумаченим види.

Дамјана пиче о љубави, суочава барут и ватру. Пиче и о родољубљу износећи пиле свога срца, пред орлучине и људске обручине. Над њом влада невреме. То што светли и светлуца, то није ждрака за плетиво, то су одсјаји ватре у њој.

Ко ће се том ватром грејати, то само она зна, јер мисли да се ватра и дланови над том ватром не мењају. То није тачно, време се временом мења, ако га надвлада невреме.

У овим песмама, пуним музике, где понегде и повремено звукови сметају једни другима, има и инструмената који су епске нарави са лирским набојима.

Дамјана је “инструмент“ који бежи прстима извођача, који ће док се припитоми и привнике на звукове, имати њено име. А ја јој то искрено желим.

 

Слободан Ристовић

 

Пред рукописном збирком насловљеном „Оклоп јаве“, песникиње Дамјане Савчић из Вишеграда..

 

Дуго већ на српском говорном подручју, неко са мање година живота, није за штампу приредио, односно написао „озбиљнију“ збирку поезије, која по зрелини, тематској садржини, реалним историјским детаљима и страшним судбинским одредницама више одговара веремешним, омудралим писцима препуних животним искуством..

 

Дамајана Савчић је рођена у овом миленијуму и још ће причекати на пунолество, а већ се увелико „гласује“ лирском зрелином на којој би јој завидели и многи средњовечни, афирмисани песници. Наслови песама, али и циклусних целина делују одвећ искуствено, па зрело, упућују на значајне историјске, географске или духовне одреднице наше прошлости, ту су и нека људска стања дата кроз ауторска размишљања, што обухватају и многе национално важне термине, чиме се књижни блок још више садржајно богати.

 

Ишчитавањем ове збирке читалац упознаје један нови свет виђен и сагледан младим, продорним стихом, где песничка слика кулиминира животном трагиком народа нашега, чија су деца у судбинском изазову превремено сазрела и преко ноћи изашла мудрија, умнија, часнија а видљиво зрелија. Фаза детињства прескочена је у журби прислиног одрастања, барем тако кажу стихови, које ће и површни конзумант присвојити а потом заволети као своју исповедну „истину“, у живу метафору заогрнуту..

 

Дамјана је „Оклопу јаве“ одредила три природне, поетске целине именоване као: “Ужарене успомене“, „Спасење“ и „Врисак сунца“, приближно уједначене по броју лирских одредница, што љубитељу лепе песничке речи, додатно оставља утисак техничке уредности, то јест ауторске посвећености пратећим детаљима, понекад важним код формирања младе књижевне личности.

 

Првим и другим песничким циклусом, углавном доминирају велике, национално важне теме, што песникињу додатно обавезују да уметнички истраје на тако значајним изазовима као што су: Јасеновац, Видовдан, Стари Брод, Ћирилица, Вишеград, Марко Краљевић (са очињом сабљом у лирском препеву), Гроб Српства, Храм и друге. Негде, у некој свезнајућој енциклопедији, па макар била и дигитализована, стајаће да је младобна песникиња Дамјана Савчић, лирски обрађивала неке историјске догађаје, оне у којима је извршен геноцидни масакр над немоћним а недужним српским становништвом у Источној Босни. Скокови девојака и жена у Дрину, са последњим вриском, истовремено је невину жртву водио у другу димензије вечности и спасења, далеко од усташке каме и зверства свакојаког.

 

Трећи циклус је такође испуњен емотивним набојем, какав до сада није виђен код узрастних савременика младе поетесе Дамјане Савчић, јер је препун емотивног набоја, етнолошког, етимолошког и другог, а традиционалног српског наслеђа. које се у њеним стиховима злати, пресијава као „Млијечни пут“ у песми, односно небеском плаветнилу..

 

Како год, лирска звезда је рођена. Дамјана Савчић је редак поетски драгуљ који ће тек засијати пуним сјајем, јер њено време тек долази. До тада, за стихове које је написала, са пуном професионалном одговорности тврдим да засењује своје време, године и образовање, те да је већ сада на вишем стваралачком нивоу од многих „афирмисаних песника и књижевника“ из даљег или ширег окружења.

 

„Оклоп јаве“, је њена прва „улазница“ у свет лепе писане речи, па у то име, са дивљењем препоручујем ове песме, потписане именом и презименом песникиње Дамјане Савчић, знајући да ће их бити све више и више, те да ћемо јој име са поштовањем изговарати, ускоро, а можда и пре.

 

Доц. др Раде Вучићевић

 

ПОСЕСТРИМА КИШЕ

     Песнички првенац младе песникиње Дамјане Савчић носи у себи велики емотивни набој који је произашао из емпатије према роду, језику, ћирилици и свим другим обележјима српског постојања и битисања. Истанчан осјећај за грађење стиха, градацију слика и призора на платформи рефлекса и парадокса, чини ову збирку песама зрелијом него што је то уобичајно за првенце. Изузетног талента и несвакидашњег умећа одабира речи, даје додатну тежину бритком ставу према негативним појавама и декаденцији у друштву. Једно је сигурно, Дамјана Савчић са својим зрењем профилише у нову звезду српског песничког неба на радост читалаца и поезије.

 

песник Ненад Јеро Раденковић

О Dejan Spasojević

Проверите и

Из штампе је изашла збирка пјесама “СПАСОВДАН“ Милорада Милићевића

СВЕТИ СПАСЕ, СПАСИ ДУШЕ НАШЕ! (Милорад Милићевић: „Спасовдан“) „Свети Спасе – спаси душе наше!“ Овако …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *