У припреми награђена збирка пјесама “ НА СВЕТОСАВСКОМ ПУТУ “ Вукосава Илића

Предговор

 

Духовно, као и родољубиво песништво нашли су се, у 20. веку, у недоумици која ни до данас није превазиђена. Како усагласити израз са укусом епохе одбојне према романтичарској декларативности? Како постићи убедљивост у исповедању религиозног доживљаја после ничеанског и марксистичког богохуљења? Може ли се славити Вишњи без помињања Његовог имена, и хвалити отаџбина уз отвореност према целом свету? Осим ретких иноватора (Давичо, Попа, Миљковић) наши модерни песници су се почели клонити овог тематског подручја. Завладао је мук који и до данас траје. Трагови побожности, односно патриотског надахнућа, даду се уочити, брижљивим испитивањем, уз примену проширених критеријума. Песма, по својој природној усмерености, увек тежи узвишеном и оностраном, а кога ће на том путу открити зависи од храбрости и отворености њеног ствараоца. Будући врховни израз језичког искуства нације, она је увек, самим тим и родољубива.

Вукосав Илић је ове недоумице разрешио тако што је занемарио њихову важност. Он се вратио запуштеним и напуштеним изворима, то јест романтичарској традицији 19. века, и торжественој речитости. Похвалу Богородици Тројеручици, незаобилазној вежби из овог школског градива сачинио је, у стотинак стихова, користећи једну једину риму, усложену са Њеном трећом руком. Књига „На светосавском путу“ користи, иначе, различите облике традиционалне реторике, од беседа, проповеди, свечарских здравица, родитељских поука до народских тужбалица чији нам је образац предочио црногорски Владика. У тим прозаичним формама песник је, понекад убедљивији него у везаном стиху. Лексика се наставља на традицију житија и црквених списа, од Светог Саве, Доментијана и Теодосија, до Данила Пећког, и то сасвим природно, како се од једног Крушевљанина могло очекивати.

У моралистичкој основи овог певања осећа се завештање божанственог патријарха Павла: Будимо људи, у тешком и обавезујућем значењу те речи. Што се патриотизма тиче, Илић се определио „не за велику, него за свету Србију“.

Књига „На светосавском путу“ је необичан, архаичан и ризичан подухват у нашем несветом времену.


академик Милован Данојлић

 

О савремености и свевремености поезије

 

Давне неке године, на коју ме подсећа драга фотографија, Бранко Ћопић, Миленко Матицки и ја, добили смо највећа признања „Змајевих дечјих игара“. Бранко Ћопић за животно дело, Миленко Матицки за уређивање „Политикиног додатка за децу“, а ја за допринос савременој  поезији за децу.

Бранко ми је тада рекао: “Трагај за свевременим, а не савременим у поезији, мој Периша.“

Другом неком приликом, беше државни празник и недеља, замолио сам Бранка да ми буде гост у „Недељном поподневу“ ТВ Београд, он је прихватио позив, а после смо одшетали до његовог оближњег стана. Из Таковске улице смо кренули у Ташмајдански парк и док смо пролазили поред цркве Светог Марка, Бранко ми је рекао: „Видиш оне људе који улазе у храм, њима је сваки улазак у цркву празник, а ти и ја од празника до празника, мој Периша.“

Мој колега Вукосав Илић је професор књижевности и он ће, као и читалац овог мог записа, сигурно разумети зашто овако, неуобичајено започињем моју препоруку за издавача ове књиге песама.

Ових година сам имао радосну прилику да напишем поговоре за три књиге монахиња Српске Православне Цркве. Драге ми и лепе књиге, али оне се нису одмицале од јеванђељских порука, а Вукосав Илић је написао књигу савременим језиком и на теме које се не односе увек на религијско и побожно, но на добро, племенито, универзално људско. Песме јесу молитвене и у сакралном обзорју, оне јесу побожне, али песник који је верник не бежи од сумње и традиције, шаљући нам у песмама поруке које ће Богу бити драге и сваком који се душом на Бога ослања.

       Богу беше лепи Мирис од тамјана,

       Он нам даде Твоју икону с три длана.

У песми „Србија“ најбоље је видљиво његово одлично познавање традиционалног десетерца, али он је овде његошевски, са снажним емоционалним набојем, каткад скоро вапајан, али отрежњујући и са надом у веру и добро од Бога.

Или у песми „Мајчин разговор“ очита је сакривена паралелност са песмом  народном у којој мајка Јевросима саветује и заклиње свога сина.

О гостољубљу и српским обичајима и здравицама Илић исписује топле и охрабрујуће песме, а и цела књига одише молитвеношћу, његов пев је химничан, моћан, у славу части и човекољубља.

О Лазаре Свети, твој празник нас сабра

       да ти исплетемо песмену красоту,

       јер Царство Небеско ти мудро одабра

       зато и вечнујеш у вишњем животу.

Послушајте биљурни језик ове строфе из песме „Похвала Светом кнезу Лазару“. И охрабрите се, поштовани читаоче, дистихом:

Сијала српска кућа,

       живео српски род.

 

Нови Сад
30. новембра 2021. г.

Перо Зубац

 

Нема духовне обнове
без духовне поезије

 

Нема духовне обнове без духовне поезије. Та обнова је још једном кренула испочетка. Да је у пуном јеку показује и збирка „На светосавском путу.“ Овај пут се Илић не зове Војислав него Вукосав.


академик Матија Бећковић

 

Реч о књизи
„На светосавском путу“
песника Вукосава Илића

Књига која почиње у славу Бога и темељи се на „Беседи о правој вери“ Светог Саве, одише, надасве, великом љубављу. Према  Богу најпре, према Богомајци и Светима али и према ближњима, према Србији свакако, што се лако препознаје  у песми о отаџбини која представља носећи стуб ове брижљиво грађене куле од речи која већ светли на Савином путу, а верујемо, тек ће разданити пролаз многима који буду читали и уочавали старовремске украсе које ни садашње време није превазишло.

У овој књизи се налазе поеме и  похвале, химне и здравице и песме налик тужбалицама  –  које опомињу да се не забораве страдања народа, болне тачке у колективном сећању, ту су и поруке какав/каква  треба бити, у себе се загледати и пронаћи се у дубокој прошлости где су постављена морална начела и здрави обрасци понашања за свагда. Треба само застати, Богу се помолити и своме роду се окренути, о свом народу нешто сазнати, а Вукосав Илић је то учинио за нас који ћемо се са њим наћи На светосавском путу.

Језик је непрегледно пространство у којем се песник Вукосав Илић сналази вешто и тако постиже естетски квалитет који настаје из језичке баштине коју је, очито дуго проучавао. На трагу Јована Дамаскина, Јефимије, Деспота Стефана… средњовековног  духовног песништва а нарочито у ритму епске поезије, песник је усвојио десетерац, дванаестерац уклапајући се у нови талас стваралаца окренутих средњовековном звуку, на нов начин. То подразумева савремен приступ архаичном језичком благу, свевременим темама, хришћанским симболима, Пресветој Богородици, Исусу Христу, Светој Тројици, Светом Сави као путоказу који треба пронаћи и сачувати, упркос  ововременским странпутицама и лавиринтима.

Песме здравице представљају освежавајући дах народног говора који носи једноставне и искуством прекаљене поуке и мудрости.

И познати људи, наши савременици, духовници, затим песници, проговорили су у најавама неких песама ове књиге. Тако се повезује време прошло, време садашње, па и будуће у порукама које се памте. Ту су Десанка Максимовић, свети новомученик Вукашин Јасеновачки, Епископ крушевачки Давид и, наравно, владика и песник Његош. Има ту још призваних а невидљивих саучесника који су се нашли у преплету древног и дневног, стварног и могућег, небеског и земаљског, НА СВЕТОСАВСКОМ ПУТУ. Песме ове књиге носе одјеке поезије Лазе Костића, и сазвучја сродна стиховима Матије Бећковића, на пример. То је само знак да  богољубиви песник, Вукосав Илић, НА СВЕТОСАВСКОМ ПУТУ прихвата и воли сапутнике, призива људе сродне духом, поштује ближње (којима и посвећује књигу),  а на особен начин повезује песму и молитву.

 

Јелена Протић Петронијевић

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

Из штампе је изашла збирка пјесама “СПАСОВДАН“ Милорада Милићевића

СВЕТИ СПАСЕ, СПАСИ ДУШЕ НАШЕ! (Милорад Милићевић: „Спасовдан“) „Свети Спасе – спаси душе наше!“ Овако …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *