RECENZIJA ZA ZBIRKU
Zašto Zoran Slavkin Radosavljević, pitate se vi? A zašto Pesma, pitam vas ja. Odgovor je decidirano jednostavan: jedno bez drugog_ ne postoje. Ne egzistiraju u kosmički uređenom prostoru, ne remete čak ni moguće rasulo koje pesnik povremeno obilazi sinapsama naslućivanja daljine u koju je neprestance uprt, rimično gladi jotama atoma zone Mira u sve_miru, za razliku od ovozemaljskog ne_mira, kulturološki raščerečenog i mediokritetima prekrivenog prostora, u kojem, čini se, upornošću korova sve pre uspeva i prima se, osim same Pesme. Poezija koju nam donosi, prinosi, njen tvorac Zoran Radosavljević, vraća nas u vreme umnih bića, istinskih vrednosti, dovodi nas do večito polazne tačke u prepoznavanju dobra i zla u jednoj neravnopravnoj borbi koja na poprište, arenu zvanu_ pesma, izlazi u savršeno disciplinovanom pesničkom poretku, e da bi se u njoj i konačno pronašla: „rimovana iza ogledala“, kako reče Zoran Slavkin, iznoseći sa vidika na vidik na stotina naslova ispod kojih obitavaju “jednojajčane bliznakinje”, pesme koje u prvom koraku deobe sa svetom kome jesu ponuđene- traže nemogući ciklus, radi “udomljenja”. Kada u ovom Testamentu, pisanom Pesmom i Pesmi, više nego što je knjiga, zbirka, ili kako god se danas i juče nazivale poetske rukotvorine, pa i retke umotvorine, naići ćete na nizove „paradoksa“ koji su u stvari ništa drugo, do odraz društva i vremena u kojem živimo svi načeti i bez presedana. Izuzetna slojevitost u tvoranju pesničke jedinice, njena punokrvnost, neizmerno bogatstvo jezika, kojim Slavkin vlada sazdevnom selekcijom do same perfekcije u punoći izraza, ovo njegovo delo, bez imalo skromnosti svrstava u sami vrh ikad napisanih poetskih dela u Srbiji, te moguće_ i šire. Verujte, nisu moje reči velike, niti budu hvalospevi: Zoran Slavkin Radosavljević je veliki srpski Pesnik, koliko je i njegova Pesma velika da dovoljno ukaže na duhovnu zonu pesnikove egzistencije. Baš u toj slojevitosti njegove poezije, pažljivim i koncentrisanim čitanjem, prozrećete u duši ovog osebujnog čoveka motive iz ponekad i jezivih daljina kroz koje odlazi po namenjen im sazdevak, osetiti, bar na tren njegove borbe, sve oblike lomova, ljubavi najkompleksnije ispisane, a najčistije i najiskrenije sve do granice doslovnog pipanja dubine i obaveznog bola… Da. Poznajem neke stvaraoce koji „žive za poeziju“. Ovaj Pesnik živi u Pesmi, pod Pesmom, spava na Pesmi, briše suze Pesmom, sočno opsuje za rad Pesme, diše i živi sa njom i u njoj.
Nemojte da vas zbuni kompleksnost poetike koju porađa Zoran Slavkin Radosavljević. Višeslojna, metafizički uzvišena i sazdana, ne dozvoljava sebi da bude prepoznata na prvo čitanje. Ova poezija od čitaoca traži ozbiljan i dublji pristup Umom kao Emocijom_ pa kružno do obratnog, kako bi se spoznala i dala ”odgovor” na poentu i srž svoje duboko uvrežene sadržine jednog ”mislikona” koji se, ne samo usudio, već uspeo izdići iznad ovozemaljskih predrasuda i plagirane stvarnosti, u ono kosmičko jezgro, čiji je, poetski gledano: katalizator samosvesne i dubokoumne poezije, koja u ovom vremenu i za ovo vreme deluje paradoќsalno običnom čoveku, a u stvari govori o tužnoj stvarnosti, ili ti istini života u ovom ”naprednom” razdoblju (parazitskom dobu u prividnoj slobodi, nametnutoj strahom i uslovljenom egzistencijom).
Čitajući stih po stih, sa dubokim uranjanjem u pesmu, čitalac će dobiti odgovor na mnoga pitanja koja su za većinu populacije enigma, a kao i sve ostalo, vezana su za život koji svi mi odživljavamo bez i samo pretpostavke da nakon poslednje tačke, utisnute u stranicu zemaljskog, postoji još nešto.
Moram priznati, ova knjiga nije za svakog čitaoca_ ali može svako da bude za nju, ako uloži makar i trun od celokupnog napora pesnika da do građe dođe. Poezija Zorana Slavkina Radosavljevića je slojevita, traži pažljivo i višekratno čitanje sa dubokim promišljanjem. Ali, čemu bi služila poetska misao, kad ne bi imala svoju dubinu, kad ne bi bila vizionarska i na posve vanvremenska? U sviđajućoj misiji, poštavalaca, pratilaca Zoranovog opusa, pa i ove knjige, kao jedne poetske celine, svi mi, pa i autor, ćemo čuti nepogrešivo mišljenje i utiske o poetici Slavkina. Ovih par redaka koje posvećujem njegovom poetskom delu, su isključivo odraz mog poštovanja prema istinskim poetskim veličinama, koje danas žive u senci društvene i svake druge degradacije kulture jednog naroda, države…. degradacije retkih čuvara jedinog nam što nas čini uzvišenima: srpskog jezika.
Čitajte poeziju Zorana Slavkina Radosavljevića, čitajte i saznaćete: šta se nalazi iza “tog” ogledala.
Aleksej Drinski
