У припреми збирка пјесама “ ДУБОКИ ЗАРОН“ Биљане Ристић Вукајловић

ВИШЕСЛОЈНИ ДУБОКИ ЗАРОН ПЕСНИКИЊЕ БИЉАНЕ РИСТИЋ

Поверење и част које ми је песникиња и сликарка Биљана Вукајловић Ристић указала да управо ја сачиним избор песама из њене три објављене збирке песама и једне нове, још необјављене, учинио ме је озбиљним и одговорним читаоцем и тумачем Биљаниних песама. Прилика је то за мене да сагледам обједињено Биљанино песничко стваралаштво и да је пратим од њених почетничких песничких творевина у којима се да препознати њен таленат, њени мотиви, аутентичност израза и изразита потреба да саопшти своје емоције публици, али и помало несигурна рука пеоетесе и не тако богата лексика, понeгде сиров и недоречен израз, до најновијих песама које сведоче о зрелости ауторке, о њеном песничком искуству у којем се она опредељује за истанчаније поимање живота и поезије, за дубљи зарон и сложенији метафорички израз, трага за суштином истине у љубави, у породичним односима, у стварању поезије, до отвореног позива на демонстрацију својих вредности, до ношења победничких застава које одолевају свим бурама и неверама као у песми Херцеговка. Она је песникиња која користи лично искуство победе и пораза претварујући их у мотиве у које вешто и зналачки слаже своје стихове и риме. Она зна да јој није место на маргини живота, већ на вису неког херцеговачког крша којим ће доминирати њен пркос, немирење, непокор против свега што је спутава и што јој онемогућава да буде своја, одакле ће поносито стајати одолевајући и традицији и патријархалном моралу, и неразумевању и бегу од безбедног простора зарад борбе за врхунску вредност слободе. И о слободи нам пева Биљана Вукајловић Ристић, свесна колико контроверзи тај сложени појам тако жељеног стања поседује.

Биљанини тематски оквири су и најчешћи мотиви поезије уопште. То су поетика и настанак песме, песник, љубав, Бог, смрт, лепота, слобода, породица… Централна тематска опсесија је љубав, представљена у најразличитијим нијансама, од усхићења, очекивања, преко неузвраћене љубави, и покиданих нити и тегобног састављања расуте слагалице сопственог живота са надом у нове почетке.  Она има храбрости да демистификује танане механизме за уочавање латентног насиља, од одбацивања, игнорисања, непризнавања, неприхватања и понижавања, до сплета случајности које кулминирају различитим видовима насиља. Она самосвесно дефинише поступке насилника, и слика тамним бојама његов и психолошки и ментални и социолошки портрет: „Хоћеш да си Чаробњак из Оза / или шумски вилењак правде, / а правда ти крива као дрво старо / у још старијој песми на крају баладе.“ Она превазилази насиље свешћу о својим вредностима, својим потврђеним самопоуздањем она освешћује себе да је вредна, способна и самостална, иако у дубини душе чезне за схватањем и прихватањем, за зрнцима блискости и разумевања, за правом љубави и потребе да не буде сама.

Породичне песме посвећене деци, ћерки и сину, рано преминулом брату, оцу и мајци чине круг веома добрих лирских записа, међу којима су понајбоље оне три посвећене кћери, које прште од искрености, бриге и потребе да кћер припреми за живот који није ни лак ни једноставан. Своје песничке потенцијале Биљана Вукајловић Ристић развила је до неслућених размера у свом поетском триптиху. То су песме Звезда, Не дам и Грлица. Оне су амалгам мајчинског трагања за откривањем тачака ослонца и отпора до којих је тешким животом, борбом и радом сама доспела.  У њима је тријумф духа над неправдама и простотом свакодневице, моћна жеља да заштити кћер  на спартански начин како би је припремила за суров живот који је чека. Она не жели да својим загрљајем и присуством брани своју кћер. Она жели да од ње створи снажну, отпорну личност која ће сама умети увек да изабере прави пут, избегне замке и препозна добро. Крилати су то стихови мајке понуђени као горки искуствени рецепт за одолевање свим изазовима и недаћама, сигурна рука која ће је, и кад мајке не буде, водити безбедно у срећу и спокој.

Песникиња храбро бодри и свог сина, свесна да тешка  борба з опстанак  која га чека,  није ни лака ни краткотрајна. Његову обавезу да иде на болне терапије и лечење она доживљава као обавезу војника да брани своју домовину. Необична по скоро колоквијалној лексици и потреби за наизглед најобичнијим разговором је песма посвећена мајци које више нема. Неколико тако једноставних питања која остају да висе у ваздуху, без одговора, моћно откривају емоцију изгубљене блискости и трајног недостајања. Утицај мајке које је увек била жељна, још је јачи, а лирски субјекат га открива у потреби да украсне дрвене тањириће поређа по зиду на исти начин као што је то њена мајка чинила. Колико раскошних емоција нуди ова необично обична песма која је за мене антологијска!

Слична по квалитету и лексици је и песма „Још увек орахе мељем на ситно“. Обична, свакодневна радња млевења ораха, открива нам упорну и неуништиву љубав лирског субјета према свом човеку и потреби да му угоди.

Настајање песме и непосустала потреба и морање  да се песма запише кад сазри у песникињиној свести, чест је мотив Биљаниног песничког опуса. Чин стварања песме она тумачи као интелектуалну и искуствену апотеозу, прослављање дара који јој је дат. Биљана уме да се преда и ужива у радостима живљења, у наздрављању гутљајима финог вина, у љуљушкању гондоле. У таквим песмама има нечега од атмосфере песама Бранка Радичевића, стихови се сами нижу, лакокрили и лепршави,  разумљиви, лако певљиви, са одабраним римама. У таквом расположењу она каже и обећава: „Ноћас ћу / Хајкунин плес играти. / Нећеш ми моћи одолети!“ Такве песме у духу дитирамба право су освежење у њеној поезији.

Необично аутентична песма која поседује густину израза, смисао за одабир детаља, математичку прецизност, осећај за проток времена од 32 минута, неопходну мелодичност руковођену расположењем и емоцијама, и модерност перцепције доживљаја дата је у песми „32“. Реч је о освајању простора апсолутне слободе у 32 минута вожње аутобусом од тачке А до тачке Б. Шта све може да се доживи, о чему да се машта, каква музика да се чује у осами посвећеној себи, у времену које може бити и надахнуће, јер сама у гужви „даје се себи / не мора ништа, а може све“. Аутобиографска, а писана у трећем лицу једнине женског рода, моћна а нежна, јака а искрена, која призива непозваног, нуди уживање у 32 минута и планирање шта ће бити кад протекну и поента да је све што у њих стане вредно:

„Јер ти си вредна што волиш та сва / само твоја, јединствена 32.“

Својим јасним мислима и метафоричним сликовитим језиком она призива љубитеље поезије у своје лирско окриље. Њени стихови извиру из њене богате маште, асоцијација и емоција некад тихо, а некад снагом вулканске лаве. Њена опсервација има ширину, њена лирска чула су отворена за свакодневне, али и посве необичне мотиве. Песникињина лексика је самосвојна, понекад блиска нашој народној лирској песми, понекад на трагу Бранка или Змаја, дубоко укорењена у српски језик. Такве су и њене кованице које она смишља, по потреби, вешто и смело, а њена контроверзна песничка расположења и стања потврђују се лако у оксиморонима или у синестезијама: „Ћутим и слушам ватрену боју твојих речи“. Чежња за љубављу, за хармонијом, за миром понајвише се осети у стиховима у којима је лишена тих стања. Ипак, на крају сваке песме заискри неочекивана нада и радост метаморфозе у коју искрено верује. Зато су њене песме синергија самосвојне аутентичности, природности, искрености и слободе и сазнања да на свет и живот Биљана гледа двоструким очима и песникиње и сликарке.

Београд – Херцег Нови, лето 2024

Светлана Градинац