Почетна / Дјела / У ПРИПРЕМИ: ВРАПЦИ ПОНОВО ЛЕТЕ – Миланка Кузмић

У ПРИПРЕМИ: ВРАПЦИ ПОНОВО ЛЕТЕ – Миланка Кузмић

РЕЦЕНЗИЈА

ПРИЧЕ ИЗ ЖИВОТНЕ СВАКОДНЕВНИЦЕ

(Миланка Кузмић: Врапци поново лете – рецензија)

Прича је одувијек словила као најпопуларнија врста књижевног дискурса. Међутим, како се она од давнина испредала на многим језицима и у најразличитијим условима живота и како су се начини и облици причања мијењали с временом и приликама (Иво Андрић), та врста је била најмање подложна чврстом жанровском структурисању. С тога се данас и може говорити о мноштву различитих прозних приповједних врста од којих се свака може дефинисати као посебан жанр.       

Приче Миланке Кузмић које је она сабрала у рукопису под називом Врапци поново лете утемељене су, како у уводу признаје сама ауторка, на догађајима и доживљајима из стварног живота. Ријеч је, дакле, о 15 остварења фабулативне прозе, такозваним цртицама, у којима Кузмићева више скицира него што цјеловито обликује ликове и догађаје у разноликим  ситуацијама из животне свакодневнице.

Кад је ријеч о предмету прича ове збирке, умјесно се подсјетити на Мешу Селимовића који је својевремено на питање новинара о чему говори његова нова књига спремно одговорио како та књига, као, уосталом и све књиге овог свијета, говори о потрази човјека за срећом.

Дакле и јунаци прича датих у рукопису „Врапци поново лете“ теже за срећом, или још тачније речено, за спокојем и срећом. И како су њихове тежње  обичне и свакидашње, они срећу и спокој углавном налазе, наравно, уколико им  у  томе не стоји као препрека на путу неумитна трагична судбина.

 Тако је јунакиња приче „Врапци поново лете“, по којој је збирка насловљена,  запамтила и управља се по животном креду свог оца да је човјек најсрећнији и најјачи када је на своме, те у једном тренутку с породицом напушта туђу земљу у којој је живјела и стекла породицу и враћа се у свој завичај.

Сличан наведеној причи  је и главни мотив приче „Мирис зрелих купина“ у којој се јунак приче Ненад, као пензионер, враћа из града на село које га је неодољиво привлачило. Куриозитет и поента ове приче се налази у чињеници да и Ненадова супруга здушно подржава мужевљеву одлуку што овога чини срећним. У овој, као и осталим причама ауторка једноставним приповједним стилом  урања у живот обичног човјека који своју животну радост налази у малим стварима.

У причи „Заборавили смо бити људи“ Кузмићева се екслицитно залаже за људскост као модус вивенди јединке у отуђеном свијету  апелујући:  „Пробудимо се, бар на час застанимо, и погледајмо лица случајних пролазника. Дарујмо осмијех, пружимо руку! Бар на тренутак будимо људи!.“ 

Већина прича ове збирке обојена је носталгијом и сјетом које долазе од свијести о пролазности и трагичности живота. Тако прича „Коме звона звоне“ говори о пролазности и траговима који ту пролазност потцртавају. Слика враног гаврана или ехо звона напуштене цркве  у аветно пустој Срнетици, знаци су несреће и фаталне опсједнутости потомака причама њихових мртвих предака.

У причи „На вјетрометини живота“ цјеловитије од других ликова ауторка као нараторка даје портрет старице кроз њену причу о минулом трагичном удесу који ју је кроз живот пратио. Та старица причама из своје младости постаје јунакиња из нестварних прича, што нараторка овако објашњава:

„Она је била наша снага, наш чувар, наша љубав, за нас унучад била је јунакиња из нестварних прича. Вољели смо да слушамо догодовштине из њене младости, и зато смо је молили да нам прича о свом животу, нарочито о дјетињству“,..

Слично овој, и прича „Друга страна огледала“ потпуније од других приказује сиромашног дјечака који на крају постаје љекар захваљујући свом труду и способностима и тиме задивљује некадашњег друга из школске клупе који овога памти у „старим хаљинама“ и  као наратор евоцира своје сјећање на њега.

Ауторка у причама о разноликим људима примјењује различите приповједне поступке, неки пут то чини као свезнајући приповједач а неки пут као наратор, односно као лик из приче, што јој омогућава да непосредно изрази свој став о ономе о чему прича. Исто тако, у већини, ове приче, попут  новела, углавном садрже поенту која је истовремено порука читаоцу да се суштина човјековог живота налази како у малим стварима, тако и саосјећајности с другим људима.

Добој, јуна  2020, године

                                                    Василије Шајиновић, проф. књиж.

Рецензија збирке приповједака Врапци поново лете Миланке Кузмић

Са посебним задовољством прихватила сам позив Миланке Кузмић да будем рецензент њене прве збирке приповједака. Само људи који искрено и дубоко доживљавају свијет око себе могу писати овако јасно, преносећи музику својих осјећања свима нама.

Ауторка је своју књигу жанровски одредила као збирку приповједака, мада се она може представити и као збирка прича. Оних људских, ћопићевски искрених, блиских свима нама.

 У збирци приповједака Миланке Кузмић скупљено је толико туге која кроз тешке животне приче носи поруку трајања и опстанка упркос свим несрећама које живот може донијети. Кроз наизглед „лагане“ исповијести постављају се тешка питања смисла постојања у овом свијету који је немилосрдан и суров.  У првој причи Мирис зрелих купина, приказани су основни мотиви који ће се провлачити кроз све приказане људске судбине. Љубав, туга, смрт, носталгија за остављеним завичајем…Врло лагано, као да прича најљепшу љубавну причу, ауторка тка и преплиће ове мотиве изазивајући у читаоцу дубоке емоције.  Можда је то најбоље приказано у причи Побједа није моја. Тај мотив губитка дјетета представљен је кроз реченице у којима не налазимо ријеч смрт. Болест је била јача…побједа није моја…отишла си…када дође наше вријеме,  то су ријечи које ауторка употребљава и које на читаоца дјелују јако, емотивно и снажно. И оно што ће се провлачити кроз све наредне приче је нада, вјечити оптимизам и супротстављање судбини. Повратак вјери и Богу је један од начина да се човјек избори са свим несрећама и тугама које га сустижу. У причи Православље и живот утјеху након синовљеве смрти мајка проналази у вјери. Након једног сна она сав свој бол предаје Богу… Одлучила је да поново живи, да вјерује и да се с радошћу моли Богу, јаче и усрдније него икада до сад. Знала је да ће само корачајући с вјером кроз живот тако живјети и њен син. Мотив болесног дјетета доминира и причом Бори се за своја крила, јер небо није граница.

Врапци поново лете, пријеповијетка чији наслов носи и цијела збирка обједињује у себи осјећај припадања породици, завичају, дому, родитељима. Поставља питање испуњености и равнотеже између оног егзистенцијалног, материјалног и оног што нас чини сретним.  Оно што, свакако, одликује приче Миланке Кузмић је једна лакоћа приповиједања. Искрено, као да преде старе приче крај огњишта ауторка кроз различите судбине даје приказ и дубоко филозофских тема. Она промишља о смислу људског постојања, пролазности живота и у причи Заборавили смо бити људи преиспитује сама себе и свој однос према људима и свијету у којем живи.

Једна од прича, Искра сјећања,  је искрен и болан опроштај од блиске особе. Попут Ћопића и његовог дједа Раде тако и ауторка ове збирке  своју љубав према баки доноси вјешто кроз приказ само њој знаних осјећања, дочека Светог Стефана и блискости коју ни смрт не може умањити. Ауторка наводи: „Радо се сјећам сваког нашег сусрета и разговора, иако смо веома често тишином једна другој говориле много више него рјечима. Довољно је било да твоје изборано лице обаспем пољупцима и смежуране руке поплочане жуљевима узмем међу дланове, па да видим ону искру среће и љубави у твојим очима…“ да би се на самом крају захвалила за све успомене. Лик баке појавиће се и у приповјеци На вјетрометини живота која би с правом могла да буде и насловна, јер у себи обједињава све основне мотиве које ауторка преплиће у свом дјелу. Судбину коју ауторка преноси може написати само живот. Али, потребна је изванредна вјештина приповиједања да би се то све подијелило са читаоцима. Након прочитане ове приче постаје јасније зашто се ауторка тако емотивно опрашта од своје баке и на чему јој захваљује. Мотиви смрти и носталгије су испреплетани и у причи Заробљен у пупољцима руже. И поново крај рађа неки нови почетак. Тај нови почетак је увијек на неком бољем мјесту и са блиским људима. Једна од најпотреснијих прича је свакако Посљедњи корак и темељи се управо на овим елементима.

Мотив носталгије за завичајем налазимо у првој причи, да би се он лагано провлачио кроз причу Коме звона звоне. И овдје налазимо једну породичну причу, међусобну повезаност породице, „дједа приповједача“, чувара традиције и предања и потомке који слиједе завјет предака. А о одласку из вољеног града и суочавању са болном чињеницом повратка, сусрета са људима који свој живот граде на остацима нечијег туђег врло јасно је приказана у причи Странац. Повратак у завичај увијек буди сјећања. Прича Носталгија почиње ријечима…Сједила је на прагу оронуле куће погледом милујући несташне облаке, а затим је поглед скренула на друм. Некада су овим друмом одјекивали кораци пролазника, галопирали коњи врани провозећи снопове зреле пшенице или кола пуна жита. Сада прође само понеки старац са штапом у руци и залутао пас, који бјежећи од љутитог газде, тражи уточиште. Сјећања се почеше смјењивати као на платну. Потрага за правдом, за оном вјечитом равнотежом добра и зла представљена је кроз тешко дјетињство дјечака Угљеше у причи Друга страна огледала. А по оној народној Ко другоме јаму копа, сам у њу упадне, кроз наизглед шаљиву анегдоту дјечијег несташлука провлачи се управо та идеја. Ауторка то вјерно, кроз употребу локалног говора дочарава ријечима… Рамена се огулила, уморио се као никад, заклео се никад више никоме нећу запрницу учинити.

У петнаест приповједака Миланке Кузмић скупљено је толико бола који као да је био сам себи претежак и тражио начин да проговори. Оно што је доминантно у самом дјелу је да тај бол није надвладао снагу живота и љубави. Сваки крај је неки нови почетак, а темељ свега је породица, завичај, вјера, љубав. Надам се да ће читаоци препознати и цијенити снагу ове исповједне прозе и искрено је препоручујем.

О Dejan Spasojević

Проверите и

Изашла из штампе збирка пјесама “Боготражитељ“’- Милош Димић

Из штампе је изашла збирка пјесама “Боготражитељ“, аутора Милоша Димића.Ако неко буде желио примјерак књиге …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *