ИЗМЕЂУ ЛЕДА И СУНЦА
Бранимир Бато Радовић,
„Лед“ роман
Понекад свакодневне животне околности доносе бројна и веома снажна узбуђења, неочекиване изазове и нужност доношења битних одлука тако да се саме намећу да постану утемељен предложак за умјетничку обраду и књижевну интерпретацију. Обично су то околности које нас доводе у граничне ситуације, намећу нам радикалне поступке, као и сложена психолошка стања, која отварају простор за бројне дилеме, искушења, али и креативна размишљања и преиспитивања.
Управо на такав начин можемо сагледати и рукопис најновијег романа Лед Бранимира Бата Радовића, који представља непосредни наставак претходно објављеног романа Расути бисери, а у ширем смислу и завршетак цјелокупне романескне трилогије написане у првом лицу: Траг, Расути бисери и Лед.
У психолошком погледу сам наслов дјела сугерише дубинска аналитичка значење „леда“ као онога стања човјекове душе у којима се сударају разнолике животне дилеме, супротстављене емоције, нужности доношења одлука које могу бити судбоносне за каснији животни пут или емотивни свијет јунака. Због тога у типолошком погледу ово дјело можемо читати као „роман ситуације“ заснован на привидно једноставном заплету.
Истовремено се у композиционом погледу ово дјело може посматрати и као степенасти тип романа који је сачињен од тридесет пет осамостаљених поглавља која могу да се читају и као посебне цјелине, као аутономни вијенац прича, али и као дио јединственог романескног заплета.
Након повратка с наградног одсуства и неких изазовних искустава из цивилног живота, у души и свијести главнога јунака, који је истовремено причалац и посматрач чији су ставови блиски пишчевим погледима на свијет који га окружује, појављује се снажна фрустрација и нужност преиспитивања свега онога што је до тада урадио, а посебно питања да ли је његова даља будућност заиста извјесна ако остане да ради у војсци.
У таквом стању свијести и незадовољства главног јунака, романескно казивање је додатно усложњено читавим низом других животних судбина, чији су носиоци други јунаци. Посебно се међу њима преплићу животна искушења и психолошки карактери испосника Милојице, а затим и официра војне безбједносне службе, старог нежење, поручника Мрве, капетана Лабуда, младог поручника Дугалића, четног евидентичара Бруна, али и читавог низа других епизодиста који на различите начине преплићу своје животне одлуке са судбином главног јунака, као што су Жељко, Радован и др.
У заплет је укључена и неуспјешна женидба поручника Дугалића и покушај да ту женидбу искористи за повратак у завичај и напуштање војничке службе.
Насупрот његовим неоствареним намјерама, други јунак Радован се жени против своје воље након што је Мара, његова дјевојка, остала трудна, а читава та животна околност завршава се великом свадбом и сл.
Све те свакодневне догађаје, додатно у приповиједном погледу потреса и компликује намјера Команде те војне јединице да распише интерни конкурс и прими четири нове старјешине у свој радни састав. Иако је сам конкурс био формалност јер су унапријед били одабрани најбољи војници који ће бити примљени у тај састав, а међу њима је и главни јунак и причалац овога романа, све то уноси додатни немир и искушења у њихову чету. Многима су тада порасле и сасвим нереалне и неутемељене амбиције, као и вјеровање да можда могу постићи неку сатисфакцију и остварити неку жељу у тим новонасталим околностима.
Истовремено се код главног јунака јављају додатне сумње и преиспитивања да ли је то заиста животни пут којим жели надаље да иде и има ли у том позиву извјесне будућности.
Посебно томе доприноси чињеница да га официр војне безбједности, поручник Мрва, жели на сваки начин да увуче у свој војни сектор, за који се главни јунак не осјећа способним или бар не види у томе задовољење својих животних планова и амбиција.
Напоредо са тим крупним и рекли бисмо преломним животним одлукама, у романескном заплету се одвијају и бројне свакодневне животне сутуације. Тако је главни јунак добио позив да прихвати кумство и да вјенча Мару и Радована који су га изабрали за кума, што он прихвата са великом одговорношћу и поносом.
Истовремено се одвијају и други заплети, попут љубави између јунаковог пријатеља Жељка и јунакове родице Жане, као и сусрета и познанства главнога јунака са Жељковом рођаком Соњом, тек свршеном правницом, али се тај сусрет и познанство завршавају неуспјешно, јер му се Соња није допала, прије свега због препотенције и високих амбиција, али и због показивања знакова малограђанских комплекса, који су га иритирали и подстрекавали на сталне полемике и неспоразуме. Истовремено је Соња уз помоћ утицајног оца добила запослење као цивилно лице у Команди армије, а убрзо се додатно упетљала у покушаје да главног јунака наговори да прихвати понуду и постане официр безбједносне службе.
Романескно казивање је поред наведених заплета пропраћено и читавим низом других епизода, попут заједничког одласка одабраног друштва из чете у посјету светилишту манастира Светог Василија под Острогом. При чему је нарочито значајан био један спонтани сусрет са времешним и искусним духовником од кога су чули драгоцјене савјете о вјери, крштењу и животу, што је касније допринијело и много одлучнијем доношењу неких битних животних одлука главнога јунака, попут оне да не прихвати рад у Служби војне безбједности и да у крајњем напусти војну службу.
Када је из Команде стигла сагласност за унапређење три нове старјешине, а кад међу њима није било и његовог имена, главни јунак са помијешаним осјећањима, помало разочаран и увријеђен, а помало и срећан због таквог расплета, то користи да затражи прекид радног односа и да напусти војску.
Упркос одређеним одвраћањима, која нису била ни довољно искрена а ни довољно снажна, Команда се на крају сагласила са тим захтјевом, а јунаку се указује прилика, на приједлог капетана Лабуда, да изнова заснује и утемељи свој живот, тако што добија посао у правничкој струци у једном улцињском хотелу.
Пошто је прихватио тај приједлог, роман се управо и завршава окончањем једног и започињањем другог животног позива. Иако помало тужан због окончања војничке професије, јунак са одређеном стрепњом али и надом улази у нови животни позив у увјерењу да је баш тако и требало да се све одигра и да му се отворају нека нова врата у којима ће трагати са новим смислом и изазовима.
Написан језички и композиционо веома прецизно, приповиједно повремено надахнуто и свакако занимљиво, са упечатљивим заплетима у којима су сагледане разнолике ситуације и животне одлуке главног али и бројних других јунака, роман Лед Бранимира Бата Радовића представља књигу која ће представљати изазов за читање и промишљање о свакодневним изазовима и сталном људском настојању да животне сумње и незадовољства, који су симболички сагледани као „лед“, преображава у утемељену наду и проналажење смисла препознатог у зрачењима и значењима симболике „сунца“ као новог почетка.
Горан Максимовић
