У припреми награђена збирка прича “Путовање по киши“ Михајла Орловића

Богомир Ђукић

ПУТОВАЊЕ ПО КИШИ ИЛИ ПУТОВАЊЕ У АВАНТУРУ

(Рецензија рукописа прича ПУТОВАЊЕ ПО КИШИ аутора Михајла Орловића)

Већ деценијама наш даровити писац Михајло Орловић (1950) упорно и креативно гради један самосвојни прозно-ро-мане¬с¬кни, умјетнички свијет, који овим својим најновијом књигом прича Путовање по киши, раскошно употпуњује и успјешно зао¬к¬ружује додајући му још једну, његову нову димензију и ње¬не умјет¬ни¬чке аспекте, утолико да се с разлогом може го¬во¬рити о спе¬цифичном и осебујном, орловићевском прозном на¬ративу и, у том контексту, о свијету умјетности који, премда поприлично искривљен, кош¬ма¬ран и кафкијански извитопе¬рен, свој одре¬ђе¬ни пандан очито има са стварним свијетом, за који се може да¬нас рећи да је чак ис¬к¬ривљенији и кошмар¬ни¬ји и од Орло¬вићевог, но који је без сумње, добар аналогон ње¬му. Аутор је бриљантних романа, попут Неба и ништа, Сивог капута, Ни-чије куће и Сина оклеветане мајке, про¬блема¬тич¬них протаго-ни¬ста и обрта, једноставних и иза¬зо¬в¬них наслова (какав је и наслов Помор стараца), фантазма¬го¬ричних садр¬жа¬ја, помје-ре¬не оптике и с јаким подсвјесним и на¬гонским им¬пулсима, ри¬горозних одлука и поступака, те и за дневни сви¬јет нео¬би-чних понашања, али и пребогатих ин¬те¬лекту¬ал¬них и духов-них карактеристика, посебно језичких и стилских.
Сјај¬но одабран, овај најновији приповје¬дни мотив, Ми¬хајло Ор¬ло¬вић је ингениозно, на прави начин и с мје¬ром умјетнички о¬ва¬п¬лотио и обликовао у својој књизи прича, тако да он одашиље мно¬штво тајних шифри и ск¬ри¬вених значе¬ња, и го¬вори нам из ви¬ше својих загонетних је¬зика, само је по¬тре¬б¬но знати га иш¬чи¬тавати и дешифровати/ прочитати.
Исто тако, као и друге његове романе и књиге прича (Кишни снови, Звоно, Сузарев цвијет, Школа просјака и друге), и ова књига прича би¬т¬но и посебно карактерише његова истинска оригиналност, те хармоничност и течност приповиједања и наратива, с врло ис¬пољеном моћи опсервације и најситнијих уцјеловљујућих де¬таља, али и оним и овдје присутним, карактеристично бога¬тим и сугестивним описима људске природе и нарави, увијек равнодушне према човјеку, његовом страдању и патњама, но неријетко, што се и овдје евидентно показује, монструозна и непријатељска. У исто вријеме одликује га и одређена специ-фи¬чна, интелектуална тананост духовно и изражајно обо¬га-ћена ауторовим властитим непосредним и посредним искуст-вом, као и способношћу откривања оригиналне и изазовне, па¬роксичне тематике, коју је он у стању да нам на изван¬ре-дан језичко-стилски начин јасно и оригинално обликује и пр嬬дочи. Отуда су аналитички продори у рефлексивни свијет човјека, затим поетске медитације о ирационалним догађа¬ји-ма и предметима, необичне и раскошне естетске преокупаци-је и оригиналне асоцијације и сл., темељне значајке и и ове књиге прича којом Михајло Орловић освједочава и изнова потврђује свој особени наратив и богате приповједачке врлине.
Исто тако, његова јасна и бритка, хуманистички здрава и увијек изнова свјежа реченица, што из странице у страницу незаустављиво тече показујући нам свој истинити смисао и прелијепу динамику, ритмику и звучност, истовремено нам от¬крива и изузетно сензибилног писца, у свему надмоћног и су¬периорног над пуким књижевним реализмом и свакоднев¬ним садржајима, дакле писца, чији свијет иманентно носи и из¬вјесну ауторову оригиналну философију и метафизику. Не¬ма сумње, Михајло Орловић је и овом књигом Путовање по киши необичних те¬ма, наслова и митског предмета, и с језиком и стилом испу¬ње¬ним благом кундеринском иронијом, која даје осјећај неиз¬ре¬циве пуноће нечег раније доживљеног и испричаног, показао свој неоспорни дар и способност пасионираног трагача за о¬ним минулим и прошлим, али и снагу хладног аналитичара одвећ урушеног, па помало ишчашеног, распамећеног и дезо-ријентисаног свијета српске савремености. Његове странице јединствених проза као да су застрте “тамном сјенком“, па се баналне ситуације и најобичније дневне ствари, слиједом и логиком необичних и чудесних метаморфоза, преображавају у просторе ужаса и страве, но за неупућеног посматрача ниш-та се сушто није промијенило, нити изгубило од своје специ-фичне нормале и идиличности.
Па ипак, Орловићева романескна прича, која се не од-риче подразумијеваног високог статуса и ступња “емоциона-л¬не напрегнутости“, није испуњена само поменутим страхом и у њој има и те како и оног обичног, свакодневног животног д嬬¬шавања, али и парадоксално, самог хумора у нијансама и великим амплитудним разликама, од црнохуморног грча и ње¬говог цвокотања зуба до ведрине и шаљивог дијалога, те наивног и чудног, готово дјечијег понашања појединих ликова. Бретонова мисао како фанта¬с-тична прича у себи обухвата “читаву осјећајност“, овдје се не-том показује утолико да Орловићево романескно казивање носи широк распон емотивне клавијатуре, не допуштајући да се читалац препусти осјећају беспомоћности, а само његово фа¬нтастично биће не само да има онај сартровски “гносео¬ло-шки статус“, већ и умјетничку форму да изрази сам карактер људскости и “тешку причу“ што ослобађа напетости, дјелу¬ју-ћи терапијски и катарзично, попут камилице.
Да, он је очито развио читаву галерију ликова, прело-м¬љену кроз призму наратива и доживљаја његових главних ју¬нака и протагониста ове сјајне прозе, оригиналне, непоно¬в-љиве и усамљеничке, која нас, увијек изнова, разбуђује из сна свакодневља и држи будним и узнемиреним у својој потрази за крајњим смислом битисања и бивствовања. Орловић је од самог почетка био другачији и врло самосвојан у изградњи људског свијета према властитој мјери и јединственом проз¬но-приповједном обрасцу, који ништа мање зарања у прос¬торе подсвјесног, колико и у одаје стварног, па се помје¬ра¬њима тачке гледишта помјерају сами видици и хоризонти, не¬о¬чекивана понашања и опхођења његових одиста сложених и у себи изразито противрјечних ликова и јунака. А једна од нај¬важнијих компоненти његове романескне прозе је самоћа и уопште самотништво, из којег црпи сокове свога стварања, и из чијих дубина он ту прозу и гради, подиже и узвисује. Ријеч је о самоћи, која је често споља наметнута и условљена, али и о оној, чешћој и супстанцијалнијој, што као унутрашњи мо¬тив и импулс нагона за изопштавањем из постојећег, из ружне и зле стварности, моћно избија из тамноте човјекових психич¬ких дубина, и писца подарује моћним стварањем.

Богомир Ђукић