ЕПИЛОГ
Одмах послије старчевог упокојења, ми његови ученици, прихватили смо се наше монашке и хришћанске дужности према нашем почившем старцу. Окупали смо га и пресвукли његову одјећу. Његово тијело остало је савитљиво, и изгледао је као да је заспао. Природна физиолошка посљедица смрти је мртвачка укоченост, али напротив, старчево тијело остало је савитљиво, као тијело неког ко је заспао. Оставили смо његово тијело у капели, а сутрадан док смо служили Литургију, сви смо се осјећали као да је Васкрс! Није било жалости већ само пасхална, васкршња радост. Сви смо то осјећали и нико није ни покушао да изазове ову радост, она се појавила сама од себе. Ово пасхално осјећање је уобичајени начин на који нас Бог обавјештава да је особа која се упокојила била света. И из тог разлога ми нисмо били тужни, него смо осјећали велику радост, какву нисмо осјећали ни док је старац био жив. Ова радост потрајала је неколико седмица, а онда се једног дана изненада окончала. Схватили смо да је већ прошло четрдесет дана. Према учењу наше Цркве, на четрдесети дан душа почившег излази на посебан суд а затим одлази у рај или пакао, гдје ће остати до Другог доласка.
Божји благослов није се пројавио само као радост, него и као просвјетљење. Отац Харалампије је примијетио да се, послије старчевог упокојења, његов ум отворио у тој мјери да он није био у стању да то опише.
Трећег дана по упокојењу старца Јосифа Исихасте, отац Харалампије, док је читао Јеванђеље, имао је виђење. Преко пута њега стајао је старац, блистав и украшен као ратни херој. Зрачио је толиком свјетлошћу да се отац Харалампије плашио и да га погледа, али је био срећан што је старац задобио велику одважност на небесима. Нешто слично десило се и неком бостонском епископу који је дубоко поштовао старца. Посјетио је старца два или три пута и био задивљен његовом светошћу. Сада је видио старца како улази у његову собу и био је изненађен. Како није знао да се старац упокојио одмах нам је написао писмо да види шта се догађа а ми смо му одговорили да се старац упокојио и да га је због тога епископ и видио. Јавили смо сестри Вријенији да се старац упокојио. Док је сузама квасила телеграм који је добила од нас, врата су се изненада отворила и у собу је ушао старац. Појавио се управо онакав каквог га је и познавала. Једина разлика била је у томе што је сада био прозиран и што његово тијело није бацало сјенку.
Чинило се да је сав од кристала и сестра Вријенија могла је да види и ствари иза њега. Био је блистав и радостан.
Она запрепашћена, обрисала је очи и ускликнула: „Старче. Мени су јавили да си умро.“ „Истина је, чедо моје, да сам умро, али као што видиш ја сам жив.“ Ова врста јављања и разговора представља знак његове светости, посебно ако се зна да је до тог тренутка прошло само пар сати од његовог упокојења. У вријеме када се смрт приближавала, старац ми је обећао:
– Проћи ћу поред тебе, да се опростимо прије него што одем! Мислио сам да ће се опростити са мном прије него што умре. Међутим, кад је старац изненада умро, у себи сам помислио на обећање које ми је дао, и питао сам се зашто то није учинио. Читавих тридесет девет дана осјећао сам неку пометњу. Увече, тридесет деветог дана, сједио сам напољу и правио печате за просфору и осјетио сам неки чудан миомирис и блаженство у срцу. Сјетио сам се старца а Бог ми је помогао да разумијем да ме је старац посјетио. Тада сам се сјетио старчевог обећања, тј. да ће на четрдесети дан отићи на оно мјесто гдје му је Бог одредио.
Прије него што се упокојио, старац ми је повјерио многа послушања: рукодеље, бригу о посјетиоцима, писање писама које ми је он диктирао и још много тога. Знао је да сам много уморан и исцрпљен и да ми треба окрепљење.
– Да, ти си много уморан, малени! Исцрпљен си! Обременио сам те многим обавезама, али буди стрпљив још мало.
– Ако задобијем одважност пред Богом, кад одем одавде послат ћу ти врећу благодати. И тако, једном док сам стајао близу мјеста гдје се старац упокојио, на мене се спустио велики благослов Божји и испунио сам се блаженством благодати. Мој ум постао је анђеоски, моја душа се преобразила а сузе радоснице потекле су у потоцима. Била је то она врећа благодати коју ми је старац обећао. Била је то потврда да је старац добио одважност пред Богом. Једне ноћи, пробудио сам се и видио старца Јосифа као да је жив. Старац ме загрли и упита:
– Колико смо већ раздвојени? Дођи, ја те чекам!
– Изгледа да то не зависи од мене – простодушно, као и увијек, одговорио сам. Иако сам потпуно недостојан, и ја сам био један од старчевих духовних чеда и старац се и мени јављао више пута. Једном сам након Литургије пошао у своју келију да се одморим.
– Имао сам провиђење за које знам да није био сан, јер сам се још у то вријеме налазио у полусну. Видио сам да се налазим у некој прекрасној дворани. Била је препуна свјетлости и благодати и потпуно прожета неком тајанственом атмосфером. Видио сам старца како стоји код епископовог пријестола. Није био одјевен као епископ, али је био веома млад и одликовао се великом духовном љепотом. Препун живота, врло свијетао, толико блистав да је његово лице било озарено свјетлошћу.
Док сам га посматрао, његов изглед се драстично промијенио и одједном је личио на Христа. Док сам зачуђено посматрао, примијетио сам да је старац забринут, јер ишчекује да ли ће доћи његова духовна чеда. Како сам се приближавао, старац је примијетио да неко долази и упитао је:
– Ко је то? Ко долази?“
– Старче, то сам ја – рекао сам.
– Ко си ти? – упитао је.
– Арсеније – одговорио сам.
– О, тако сам срећан што долази моје духовно чедо! Напрегнуто је посматрао да види ко ће доћи сљедећи. Био је то отац Харалампије. Почели су да пристижу и остали оци, његова духовна чеда.
Био је толико срећан што нас види. Све се то дешавало у некој светој атмосфери. Кад сам дошао себи, осјећао сам се као да сам био с Христом. Овај призор сам, онакав каквог сам га видио, запамтио за цијели живот. Бог ми је омогућио да схватим да је старац задобио велику одважност пред њим. То је она врста одважности какву имају само свети.
– Није мали подвиг постати светитељ, али исто тако, ни сав онај труд који је старац прихватио није био мали подвиг. Прихватио је ону врсту подвижништва коју ми нисмо смјели чак ни да сањамо. Старац је уистину заблистао у монаштву и постао је свјетлост за оне који су у тами. То се види из дубоког поштовања које људи имају према њему. Они су тражили његове молитве и добијали су велику помоћ. Старац је творио многе знакове и чуда. Иако је био убоги пустињак који је живио у пећинама, далеко од људског друштва, опет је постао један од најутицајнијих личности Цркве 20. вијека. Он је оживио интересовање за Исусову молитву, молитву коју је препоручивао и монасима и мирјанима. Плодови његовог труда појавили су се тек послије његовог упокојења. Кад је стигао на Свету Гору, овдје се тада налазило више од пет хиљада монаха.
– Кад се упокојио 1959. године, овај број је био знатно преполовљен. Преостали монаси углавном су били оронули старци. Ситуација је постајала толико алармантна да су многи мислили да ће монаштво на Светој Гори ускоро изумријети. Ствари су се битно промијениле када су ученици старца Јосифа почели да попуњавају светогорске манастире.
Многи образовани млади монаси који су жудили за умном молитвом окупљали су се око старчевих ученика и образовали бројна братства. Због великог броја чланова али и због њиховог угледа, од њих је затражено да оду у манастире у којим је тада живјело само по неколико остарјелих монаха. Тако је братство оца Харалампија попунило манастир Дионисијат, братство оца Јосифа Кипранина манастир Ватопед, док су ученици старца Јефрема попунили манастир Филотеј, Ксиропотам, Констамонит и Каракал.
Осим тога, старчеви ученици су попунили манастире са стотинама монахиња у Грчкој и на Кипру. Оно што нас највише задивљује јесте то да је сâм старац предвидио ову обнову. Ја данас могу поуздано да кажем да се старац Јосиф није посветио умној молитви, данас се на Светој Гори нико њоме не би бавио. Нека ми моја атонска сабраћа допусте да кажем:
– Обнову умне молитве дугујемо старцу Јосифу Исихасти. Ово је превасходно заслуга старца Јосифа Исихасте и Спилеота, чији је снажан утицај вратио право значење атонској средини и наставио богословље Светог Георгија Паламе. Данас више не постоје личности као што је овај свети старац, он је био посљедњи. Био је ово портрет драгог, блаженопочившег старца Јосифа Исихасте.
– Он нам је оставио ове истините приче као духовно насљеђе свог труда. Ми сада треба да прихватимо све ове примјере из његовог живота и да их, колико год је то могуће, прихватимо као своје сопствене.
Молим се да нам старчево заступништво помогне да се боримо поред њега и да задобијемо бар мали дио његове снаге и спокојне савјести, да бисмо из овог живота прешли у будући, безболно и мирно!
Отац Арсеније
