У припреми је роман “Прољеће када је умрла Викторија“ Мирјане Сушић

 

Бол као метаноја у роману ,,Прољеће када је умрла Викторија”

ауторке Мирјане Сушић

,,Запитах живот, шта је у њему прастаро.

Неко давни одговори ми: бол је прастара.“
– Весна Парун

Бол је човеков верни пратилац, од рођења до смрти. Бол нас чини живим и свесним пролазности. Бол је учитељица живота. Када је до мене дошао рукопис романа ,,Прољеће када је умрла Викторија” ауторке Мирјане Сушић, сам наслов и почетак романа су ме подсетили на славни роман Паула Коеља ,,Вероника је одлучила да умре”. Међутим, убрзо сам се уверила да је ауторка пришла теми смрти много подробније и дубље, него што је то ико учинио. Разложила је питање трауме до најситнијих детаља, показујући нам како нешто што смо потиснули увек може поново да избије на површину, претећи да нас утопи својом суровом истином.

Ако бих с две речи могла описати ову књигу, биле би: књига бола. Болу су дате нове димензије, дубине и нијансе, са узроцима, последицама, свим оним што бол са собом доноси и односи. Овај роман би врло лако могао бити роман тока свести, јер је радња романа сведена на мисли и унутрашњи свет јунакиње. Преплићу се солилоквиј и приповедање свезнајућег приповедача, који улази у душе људи и познаје њихове мисли. Роман почиње у облику солилоквија – самоисповести:

 

Зовем се Викторија, и умрла сам једног прољећа, тамо неке године коју више и не памтим. Умрла сам тихо, изненада, рекли би са стране, они који су гледали, никакве назнаке болести нису примјећивали, a како би и могли ишта да примијете, када сам вриштала без гласа, плакала без суза, кидала се без гримасе. Док сам водила уобичајене разговоре са људима, у мени је све  било мртво;

 

да би се потом укрштао са нарацијом у трећем лицу, како би нам приказао јунакињу романа са свих аспеката, да бисмо схватили да многи људи које познајемо се боре са траумама, и да нису из чиста мира постали затворени, неприступачни, анксиозни и повучени у себе.

А сада, да се лагано вратим на причу и упознам вас са својом јунакињом, женом која је данима била мртва, женом која је на тренутак од себе почела одустајати.

 

Ауторка посебно настоји да прикаже последице рата између људи, али у људима. Управо  напуштене зидине куће у Крајини осликавају судбину хиљаде девојчица и дечака којима су украдене успомене, а детињство заувек изгубљено стазама којима су у бегу спашавали животе. У роману, Викторија губи свог оца у рату и тај губитак остаје ненадокнадив, из године у годину ране нису зацељивале, већ су позлеђивале и крвариле, враћајући сећања као бумеранг и она је изнова схватала како је тај губитак био велики за њену породицу. Недостајао јој је мирис јоргована, јер је то био мирис детињства, заправо њој је недостајало детињство које се прекинуло оног тренутка када је сазнала да јој је отац погинуо и да мора напустити своје огњиште. Оног тренутка када су њена лутања постали лавиринти жеља за повратком дому, дому ког више нема. Пажљиво мерећи написано, ауторка нам прича о разочарањима јунакиње у људе, сусрет са манипулацијама и повређивањем, подсећајући је на то да свака љубав је за њу била тражење очеве фигуре која јој је недостајала. Најбољи пример за то је Викторијина пријатељица Софија, која је трпела насиље, не сматрајући себе вредном за неког бољег човека. Чинила је све да породица остане на окупу. Ово је дубоко психолошки роман који се доживљава као самоисцељујући, потврђујући нам да је човекова воља заправо најбољи лек. Викторија би могла бити и врло себична, њеној мајци је такође било тешко да врло млада остане без супруга, топлог дома, да буде самохрана мајка која мора скривати сузе. Али свако своју битку води како најбоље уме, ако је детињство тешко, оно пољуља човекову личност из корена и човек заувек носи недовршено дете у себи. Ми можемо судити једни другима, али најтеже је судити себи. Према себи немамо милости, немамо оправдања, изаћи из тог зачараног круга је тешко. Али ми се чини да је јунакиња то успела. У солилоквију јунакиња каже: ,,вјера коју сам носила у срцу, спасила ме”, и одиста, колико је ова књига о болу, још више је о вери, која једина може да умањи бол. Ауторка поставља егзистенцијална питања кроз читаво дело, улази у сваки нерв срца, пречешљава сваки трзај душе.

,,Да ли сте се икад запитали како изгледа бити мртав, а жив човјек” или констатује ,,Човјек који данима гледа посмртнице и када га питају кога тражи, увијек одговори да тражи себе”. Како изгледа то потпуно свесно стање своје живе смрти, страшно и горе него било који филм или сцена из најтежих кошмара. ,,Све је почело једне вечери када је дошла кући прилично касно, видно узнемирена”, а да ли заиста све почиње одједном или све што нам се деси је скупина потиснутих рана које годинама под покорицом гноје. Њено ћутање, избегавање контакта, отуђење и бежање су заправо зов за помоћ, док је од свих бежала грчевито је желела да јој неко помогне. Често у делу јунакиња сматра да би лакше поднела животне ударце и патњу да јој је отац жив, јер сматра да би јој помогао, међутим, неке болове и искуства нам нико не може ублажити, кроз неке патње пролазимо и да је милион људи око нас. Сами смо у својој патњи. Трауме из детињства, крв, смрт, одлазак од куће потмуло су је уништавале, често да тога није била ни свесна, а најтеже је немати успомене. ,,Живимо живот без успомена”, колико су ово тешке речи знају само они који су пред ратном стихијом понели само главу на раменима, и доиста, читавог живота само жалили за успоменама. Ролеркостер емоција: од дубоке патње, па све до равнодушности су одраз слома унутрашњег бића, али и почетак исцељења, јер кад се суочимо са својим траумама и својим болом, тек тада можемо да кренемо напред, у нови живот. Труд ауторке да сваку главу, којих је двадесет и четири, започне цитатом, у сврху је подизања свести о жртвама траума, које не налазе разумевање у својој околини. Толико је слојева овог дела, да би се могла написати књига утисака или психолошка студија на основу личности главне јунакиње, то сведочи о вредности овог романа и великом труду ауторке да до танчина разложи патњу, придајући сваком детаљу пажњу. Стога, ово није роман акције, ово је роман мисаоних токова, који имају свој извор – то је вештина аутора да нам прикаже да у патњи јесмо сами, али нисмо усамљени. Патња је лековита, патња је потребна, патња је наша метаноја.

Верујем да ће роман ,,Прољеће када је умрла Викторија” освојити срца читалачке публике, јер сви смо ми макар једном били Викторија, и свако од нас у души је умирао када је све око њега цветало. Викторија, име чије је значење победа, од ауторке је порука за све нас. После мрака, увек нас умије светлост.

Мср Невена Милосављевић

 

 

 

 

 

Рецензија романа „Пролеће када је умрла Викторија“ – Мирјана Сушић

„Зовем се Викторија, и умрла сам једног прољећа, тамо неке године коју више и не памтим. Умрла сам тихо, изненада, рекли би са стране, они који су гледали, никакве назнаке болести нису примјећивали, а како би и могли ишта да примијете, када сам вриштала без гласа, плакала без суза, кидала се без гримасе…”

Овим потресним почетком, Мирјана Сушић уводи читаоца у дубоку психолошку анализу главне јунакиње, секцирајући њену душу без маски и тајни. Викторија је лик који је заробљен у тишини сопствене патње, а кроз њене мисли и унутрашње ломове ауторка отвара простор за лична преиспитивања сваког ко чита. Пoглављa више личe на филозофско дело него на роман, јер нема мнoгo дијалога, само интиман психолошки портрет проткан кратким сценама које наговештавају ток радње. Акција тек почиње, али је већ јасно да овај роман није обично штиво – он је искуство које се осећа у грудима.

Сушићева вешто гради атмосферу у којој најдубље туге постају готово опипљиве, а тежина романа мери се количином патње коју је читалац преживео у сопственом животу. Они који су прошли кроз бол лакше ће се повезати са Викторијом, осетити њену борбу као своју. Иако роман није обиман, препун је мисли и животних истина које натерају на размишљање, на враћање у сопствена сећања. Управо је у томе чар књижевности – када реченице оживе не само у причи, већ и у души читаоца.

Ипак, роман не остаје само у мраку бола. Тренуци просветљења вредни су чекања. Један од најупечатљивијих цитата говори о Викторијином преображају:

„Тај гроб пријетио је да је уништи поново, да јој не да нову шансу јер је била још слаба да се почне борити. И тада се нешто у њој преломило. Вјера у добро коју је са собом носила превладала је… Ако је ноге буду издале поново, пузаће, али зна да сваки корак који направи биће вјером у повратак себи и животу.”

Овај тренутак је драгуљ књиге, снажнији од десетина књига самопомоћи. Он носи поруку да увек постоји излаз, да је борба вредна, да је нови почетак могућ.

Једанаесто поглавље је посебно упечатљиво у опису ратних страдања. Ломови душе које рат оставља на становништву, посебно на деци, описани су сурово и реалистично. Сушићева не штеди читаоца – он мора да осети ту патњу, да је проживи кроз странице. Али, управо ту се крије најдубља истина – да после кише увек сване сунце.

„Пролеће када је умрла Викторија“ није лако штиво, али је вредно сваке странице. Његова најважнија порука је да пријатељи и породица не смеју напустити вољене особе у кризи. Чак и у најмрачнијим тренуцима, светло на крају тунела постоји, али се први корак мора направити. Пут ка спасењу се не проналази сам од себе – он се ствара упорношћу, подршком и вером у боље сутра.

Љубитељи дубоких психолошких романа попут Жене на прозору А. Ј. Фина или Тајне њеног очинства Џоди Пико ће обожавати овај књижевни приказ људске душе. Сушићева гради атмосферу која подсећа на дела Елене Феранте, са оштрим увидима у људску психу и емотивном снагом која оставља траг. Ова књига није само прича – она је огледало у коме се свако може пронаћи.

Небојша Саиковски