Снови нису јагоде на длану – Биљана Савић

Песник, снови и јава

Сањар је онај ко може пронаћи

свој пут по месечини, а његова казна је

да он види зору пре остатка света.

– Оскар Вајлд

            Човек је мисаоно биће, непрестано растргнуто између жеља и могућности, снова и стварности, успињања и падања, очајања и веровања, његов живот је пут на ком се дешавају неочекиване ситуације, препреке или сусрети. Љубав је увек најлепши део тог путовања и смисао човековог живота. Љубав је циљ и исходиште. Као нераздвојне мотиве, од суште важности за постојање, песникиња Биљана Биља Савић, све их је уткала у своју књигу, раздвојивши их тематским циклусима и тако посвећујући једнако пажњу свим сегментима, крећући се непрестано од личног доживљаја ка општем. Смисаони еквивалент је и сам наслов књиге Снови нису јагоде на длану, који је насловљен по истоименој песми, а она је уједно и последња песма у књизи – изведена као закључак или обрнути пролог, оправдавши на тај начин нови песнички поступак. Јагоде су воће које имају богату симболику, у хришћанству структура три листа представља Свето Тројство, оне још представљају у неким митолошким предлошцима савршенство, лепоту живота и скромност, а једним именом те особине можемо назвати – љубав. Античка легенда говори да су јагоде изникле из суза Афродите, која је била грчка богиња љубави, она је те сузе пролила за Адонисом, када је убијен. Све то нам може указивати на битност овог воћа,чији је укус божанствен, али мора се гајити, чекати зрење, па убрати. Као и снови. Човеку ништа није дато на длану, а понајмање оно што највише жели.

            Књига Снови нису јагоде на длану подељена је у четири тематска циклуса, насловљена овим редом: Узалуд љубав, Молитве, греси, опрости, Род, завичај, мајчевина и Доћи ће све на своје место. Сами наслови циклуса асоцијативни су, можемо наслутити тематику песама од којих су сачињени, а и хронолошки след има своју функцију, где је приказано једно циклично кретање човекове свакодневнице, управо та растрзаност је цик-цак линија узлета и понора духа и воље. Први поетски циклус Узалуд љубав, скуп је песама љубавног мотива, где је главни међу осталим мотивима –узалудност, као директна пројекција окончане или несрећне љубави. Стиче се утисак да у песмама има биографских елемената, али да не бисмо приступали делу са позитивистичког аспекта, обратићемо пажњу на форму, стил и књижевну вредност написаног. Песникиња лирски узвишено евоцира успомене, преносећи их у димензију снова, откривајући да је то јава-сан, који она непрестано сања:

И будна те сањам!

Затворим очи и листам наше слике…

Љубим те до изнемоглости, маштам,

и волим те:

– одавде до Америке!

(Сањах те)

Круг, у коме се смењују срећа и туга, управо онај циклус, који човека растрже и обликује. У неколико песама главни мотив је сан (Сањах те, Само сан, Сан летње ноћи), што је као метафизички корелат чулном.

Осетих на рамену нечију руку,

помислих, ево руке спаса!

Ускратих себи нову муку,

пробудих се и заплаках без гласа.

(Само сан)

За песникињу је љубав зачарани круг:

Наслони ми се на раме,

одужи се игра, туга.

Тихо, тише, без галаме,

усред зачараног круга.

(Зачарани круг)

Други циклус песама, под насловом Молитве, греси, опрости за мотив има духовност, славу Господу у виду молитве и захвалности, сагрешења и покајања. Читав циклус је у духу борбе са сопственим демонима, где вера увек односи победу. Та борба најбоље се може видети у песми Молитвом се борим:

Пркосно стојим на путу, који тоне,

зажмурим, помолим се Богу.

У души осетим: молитве звоне,

и кренем даље, ногу пред ногу.

Поред личног, општи план је такође доминантан, где песникиња у форми песме даје савете: Како сејеш, тако ћеш да жањеш, Живи са анђелима, Старац и неправда, у којима живот без Бога је празан, бесмислен и без истинске радости. Ко не зна за Бога, не зна за мир, ко не чини добро, не зна шта је срећа:

Дављенику пружи руку,

свикни просјаку да дајеш.

Бог види свачију муку,

– како сејеш, тако жањеш!

(Како сејеш, тако ћеш да жањеш)

У наредном циклусу Род, завичај, мајчевина, присутан је традицијски предложак, у којем са архаичним призвуком песникиња одаје почаст породичним вредностима, а пре свега фигури – мајке, која је за њу оваплоћење анђела на земљи, неко ко је увек уз децу, приноси жртву, не тражећи ништа заузврат.

Мајка је мајка, за сва времена,

анђео, који те чува.

Увек је ту блага рука њена,

да  те загрли и заклони прва.

(Мајка)

Последњи циклус у збирци Доћи ће све на своје место, тематски је сличан са другим циклусом, егзистенцијално се провлачи као мисаона повезаност, али далекосежније продире у бит, бременитије саображава појавни свет. Песма Пропаст данашњег света, као апокалиптична аверзија, приказује деградацију једног савременог друштва, које је материјално ставило изнад духовног, што за резултат има неминовну пропаст. У божанском поретку ствари, урушавање породичних вредности је директан удар на појединца унутар заједнице и за коначно увек има морални и духовни пад човека. Управо у овој песми, песникиња нам приказује тај пад, циљајући на породицу, као најслабију карику:

Не поштује син рођеног оца,

а брат брата попреко погледа,

нико ни за кога нема срца…

Предочивши нам једну од Десет Божијих заповести: 5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и дуго поживиш на земљи. Човек, изгубивши љубав и поштовање према најближима, губи и себе самога. Пролазност је такође један од мотива у овом циклусу, који песникиња образује и главни је мотив у песми Здравица, за све што пролази:

Дижем чашу, за све што нећу,

или што хоћу, а не могу добити!

За спотицања,

нова устајања…

За све што постоји, а ипак пролази!

Биљанина представа о свету поглед је једне зреле личности на све што је окружује, своје утиске најпре перципира физичким очима, да би на све дубље и даље гледала – духовним очима, а онда чистим, јасним изразом представила читаоцима. Лакоћом израза не мучи читаоца, као ни рогобатним лексемама и интонацијом стиха, претераним кићењем, које за резултат имају одбојност при читању. То није Биљанин манир, она пева чисто, јасно и течно. Каткад имамо осећај да нам се кроз стихове обраћа особа старије доби, њен веризам је оно што плени и задивљује. А централна фигура и циљ је – одуховљење, трагање за старим вредностима и предложак истог, као једино могуће спасење. А љубав… једина рука, која нам се у тами живота пружа.

Невена Милосављевић,

проф. српске књижњвности и језика