Разговор са Александром М. Арсенијевићем, добитником књижевне награде „Дринских књижевних сусрета“ за необјављену књигу поезије „Огњени божури“

 

 

ПОЕЗИЈА ЈЕ КРВОТОК   СВЕТА

Разговор са Александром М. Арсенијевићем,

добитником књижевне награде „Дринских књижевних сусрета“

за необјављену књигу поезије „Огњени божури“

 

Разговор водила:

Јасна Миленовић

 

 

Овенчани сте многобројним књижевним наградама. Са подједнаким успехом пишете поезију и прозу. Бавите се превођењем. А превођена су и Ваша дела… Добитник сте прве награде за необјављени поетски рукопис на овогодишњим Осмим дринским књижевним сусретима… Какав значај за Вас имају награде, и колико Вас оне мотивишу за даље стварање?

Једина мера којом се може мерити песма јесте њена онто-естетичка истини­тост, мера њене близине истини поезије. Што је ближа сунцу те истине, то је и сама ужаренија и светло­носнија, то и сама више од тог жара и сјаја преноси другима. Приближавање истини поезије по себи већ јесте награда песнику, као што је, на неслично сличан начин, по Аристотелу, врлина сама – награда ономе који врлински живи. О свим другим наградама немогуће је говорити нелицемерно, каквој год да се „смерно­глагољивости“ прибегне, осим уколико човек није дете или светац. Међутим, ни дете ни светац ни о каквој награди не би говорили никад. Мрачна ватра празнине, а сујета је пламсање испразности, свагда ту вреба душу да јој опрљи зенице, бубне опне и гласне жице срца. Нема смртника који се ту није опекао, који се није покајао што је о томе икад прозборио.

 

Да ли је проза, или поезија, ближа Вашем срцу? Када се највише осећате „у својој кожи“?

Његош, у „Посвети“ Луче микрокозма, „свесветије“ – све што постоји, све светове видиве и невидиве, назива поезијом Песника Неба и земље. Реч која беше у почетку, песничка је реч, реч космотворна и животворна, која ствара биће и удахњује живот, и у све што постоји и што живи утискује печат поетске логосности и мелодичности. Поезија је у основи свега постојећег, она је мистички ерос бића, жарножуборни крвоток свесветија.

Приче настају као митотворно сећање на човекову прву славу – поетско достојанство личења на Песника Неба и земље. Приче граде људски свет као заједницу крозвременске потраге за надвременским смислом бивствовања. Поезија живим метафоричким нитима повезује људски свет са трансценденцијом. Прича је истраживачки окренута ка историји, поезија сазрцатељски – ка ономе што је надвременско, непролазно. Песма расковнички отвара пут где га претходно није било, прича описује путништво, саздавајући путнички стан у речима…

Свака прича је у својој изворној искри – поезија. Суштински гледано, сваки писац је у постањским часцима свог стваралачког ероса – песник. Поезија је, тако, почетак и врхунац свеколиког књижевног стваралаштва, жижна стваралачка тачка свих књижевних жанрова.

 

Пишете и римовану поезију и бели стих, али и најсавршенију римовану форму – сонет. Да ли постоји разлика у писању, или разлика у Вашој души, када (или како) се определите за једну од тих форми?

Ако је песник, по древној метафори, фрула жива кроз коју струји дах тајне која се кроз њега самооткрива, онда се сама тајна, струјећи кроз песниково умно срце, по свом извољењу излива у облик који јој је најпогоднији за самооткривање у људској поезији. Песник се ту не опредељује, већ садејствује. Лирска метафора сама захтева лирско стиховно тело, епска хипербола – епско. Ту дејствује тајанствена строгост и одсуство сваке произвољности. Рима је неопходна за наглашавање мелодијско-ритмичког момента естетичке истине. Слободни стих је органски израз екстатичности стваралачког духа, премда ни он ни у ком случају није „слободан“ од унутарње мелодичности, слоговно-тонске ритмичности, акценатског даха и дамара, напротив. Строгост поетске форме сонета извлачи из песника-фруле најтананије напеве, јер где су ограничења, ту дух, ослобођен сваке излишности, најлепше пева. Како у „Свести о песми“ објављује дивни Бранко Миљковић: Певам из те зазиданости лепше но на слободи. Добровољно самозазидан у поетички зид сонета, екстатички самоспутан у њему, песнички дух је ту, на најсуспрегнутији и најусредсређенији начин, парадоксално најотворенији, најслободнији за лепоту смисла.

 

Бавите се у поезији и националним, традиционалним темама. Где их пронала­зите, колико су те теме за Вас важне, и колико су важни (Ваши) одговори на њих?

Рађамо се и постајемо словесна бића у матерњем језику, који је мистички дом бића народа, људи који тим језиком говоре, живе. Ту се учимо да говоримо и да словесно бивствујемо, тако што језик сми­са­оно проговара кроз нас, хранећи нас, по мери наше отворености и послуха, својим миленијумским богатствима, учећи нас својим крозвре­менским премудростима, обликујући нас битијно. У језику се учимо нарочитој матерњој мелодији бивствовања. Та мелодија је прво предање, у које улазимо рођењем и проговарањем на матерњем језику. Човек је предањско биће, биће укорењености-у, биће изницања-из. Све истинито, узвишено и трајно у историји духа изниче из предања, као његово слободно усвајање, усрдно творење, стваралачко употпуњавање-продужавање.

Матерњи језик је предањски дар Песника Неба и земље човеку – песнику земље ка небу. Све што је, кроз столећа и миленијуме, било проживљено, прочувствовано, промишљено и запамћено у језику – заједничка је језичка историја сваког човека и свих људи који тим језиком говоре као матерњим, којом тај језик говори кроз њих. Осећамо, мислимо, говоримо из тог језичког предања које нас органски изнутра обликује у оно што јесмо. Управо зато све теме матерњег језика, укљу­чујући и, како рекосте, „националне, традиционалне“, саме проналазе песника, долазећи му по свом нахођењу у стваралачки „сан будни“, и пре него што их он сâм призове, потражи, пронађе.

Царство небеско… крст часни… слобода златна… крсташ барјак… свето и честито… збор зборити… од злата јабука… утва златокрила… коласта аздија… бело грло… верни слуга… бистра вода… рујно вино… очи соколове… крила лабудова… пшеница белица… глава Лазарева… Косово равно… коло виловито… слово љубве… божури… жртва… светост… смерност… смелост… кротост… храброст… чедност… верност… врлина… чистота… красота… доб­рота… благо­дат… клепало… топлина… смирење… ведрина… трезвење… умиљење… знамење… просветљење… иступљење… оностраност… удивљење… сазрцање… благода­рење… уздр­жање… покајање… молитва… самилост… смисао… источник… истина… тишина… свежина… зрцало… очинство… мајчинство… радост… биље… при­чест… завет… са­бор… присност… бдење… целац… превез… закрст… девство… нежност… јагње… птица… звоно… благост… прозир… суза… врело… ветар… вера… саће… жубор… жар… цваст… пост… стид… вид… мир… дар… труд… хлад… дах… дух… хлеб… со… мед… огањ… сунце… светлост… љубав… хоћу… опрости… васкрсење…

Суште, истините, најлепше речи, од којих сузе радоснице навиру саме, говоре нас и пре него што их изговоримо, а српске суште речи неодвојиве су од српске духовне историје. Зато што су суште, оне су и насушне, а насушне су, јер су саборним искуством опитоване као духовно-историјски најважније, као оно без чега се не може. Суштим речима – искуствима, стварностима и тајнама које те речи именују и неизразиво изражавају – прибегавамо када је најтеже. Бдијући у суштим речима, држимо се светло над безданом бесмисла, будући да нам је у њима, како је то пророчки обзнанио Настасијевић, „високо записан“ пут којим достижемо до свог истинског лика, певајући док нас је.

 

Да ли пишете на рачунару, или, можда, на старински начин, оловком?

Поезију, по правилу, записујем оловком у бележници или на било ком приручно доступном листу папира. Понекад то буде полеђина међуградске аутобуске карте, или ресторанска салвета, или програм за концерт уметничке музике, или белина на рачуну за струју, или позадина фискалног рачуна из бакалнице, шта се прво нађе под руком. Папир је чудесно место материјализације речи, њиховог оваплоћења кроз постањско трење, садејство, љубавну узајамност оштрог врха оловке и нежног целулозног ткива папира. Ручно записивање оловком на папиру првих метафоричких блескова, из којих ће, потом, постати песма, збива се у тајанственом сагласју спорости рукописне са брзином самоуобличавања метафора у умном срцу песниковом.

Прозу – ако су то две-три сржне реченице, метафорички хаику-кристал (какав визуални, звучни, тактилни детаљ, мирис, укус…) око кога се, потом, сама кристалише прича – записујем на папиру. Касније причу развијам и уцеловљујем, користећи се погодностима списатељског рада на рачунару. Овде не могу да се не сетим оног Гаталичиног удивљавања пред чињеницом Андрићевих шеснаест (или колико већ) рукописних верзија једне исте пасус-реченице. Док није било рачунара, писало се и спорије и напорније, али та спорост и тај напор су, очигледно, рађали вредније и трајније књижевне плодове… Зар брзост и кусост актуалне књижевне хиперпродукције, на изокренут начин, управо не сведоче о томе?

Писаћу машину чувам и даље, за дане када не буде више струје и када, услед свеопште обеструјености свакодневице, замру сви рачунари, штампачи, паметни телефони, интернет… Нека нико наивно не мисли да је тако нешто немогуће и да се време поновног васпостављања велике слободе хартијског записивања поезије и прозе убрзано не приближава! Предапокалиптичка шала мала…

 

Шта се тренутно (у рукопису) налази на Вашем писаћем столу?

Књига кратких прича, књига прича, књига приповедака, две књиге поезије.

 

Да ли имате своје литерарне узоре? Да ли имате омиљене писце, и/или песнике?

Сваки песник – нови је Адам, који изнова стоји пред тајном бића и времена, који поново, као да је то први и последњи пут у историји рода људског, удивљујући се и радујући се, метафорички ословљује и именује тајне бића, појава, догађаја. Што је усредсређенији на оно што гледа и види, ослушкује и чује, мирише, окуша, додирује, целива – то ће песничко ословљавање-именовање тајни којима смерно приступа бити ближе њиховој истинолепоти. Песник, стога, треба нетремице да гледа ка тајнама, а не ка онима који су, попут њега били загледани или се загледавају у исте те тајне. Свако у тајне бића и времена гледа на свој лични и непоновив начин, очима свог јединственог поетског вида. Зато је у поезији опонашање немогуће. Где је опонашање, ту већ нема истинске пое­зије. Песник не може имати узора међу онима који се, попут њега самог, паште да метафорички проничу кроз непрозирност очигледности и привида. Једини узор су тајне којима се приступа. Међутим, песник има орфејске сапутнике, саискуственике, сабеседнике који се, заједно са њим као и он са њима, чуде, диве, метафоришу, благодаре за тајне свега постојећег. И такве воли да чита, да им се диви и благосиља њихово искуство метафоричког познања себе и света. У поезији, сви песници су, без обзира на епоху у којој су песниковали, надвременски савременици и сапутници, сапатници и сарадосници у духу.

Осећам дубинску сазвучност и саузајамност, на потпуно различите начине, са поезијама Мацуа Баша, Рајнера Марије Рилкеа, Одисеја Елитија. У нас, са поезијама Момчила Настасијевића – тихопојца матерње мелодије, Бранка Миљковића – принца орфејске ватре, Васка Попе – лаконског чародејственика лепоте, Ивана В. Лалића – мелода страсне мере. Пет лирских кругова (1932), Ватра и ништа (1960), Усправна земља (1972) и Четири канона (1996) четири су домодржне и благословено недостижне књиге савремене српске поезије.

„Његошева „Посвета“ Луче микрокозма – најважнија је песма српске лирске поезије, „Ноћ скупља вијека“ – најзачарнија. Лазина „Santa Maria della Salute“ – најлепша. Дисова „Можда спава“ – најпотреснија. „Стражилово“ Милоша Црњанског – најлирскија, „Радосно опело“ Настасијевићево – најзагонетнија, Миљковићева „Балада (охридским трубадурима)“ – најорфејскија… Ако бих у свемир морао понети само један једини стих – био би то стих поменуте Миљковићеве надзвездане „Баладе“: „Исто је певати и умирати.“ Како душа да преживи овај стих? Како без њега да живи?

 

Преводите са два језика, руског и енглеског. Кажу да је и превођење стваралачки, коауторски чин. Какав је Ваш став о томе?

Сваки језик има своју особену битијну, синтаксичку, лексичку мелодију, тоналност, ритам, тембр, семантичку раскош, хроматску и валерску изнијансираност. Уз то, сваки дискурс и жанр, и саприпадни им стил, у оквиру једног истог језика, такође, имају сопствену мелодију, различиту од других. Мисли и осећања се на сваком језику изражавају различитим смисаоним мелодијама и преводиочево је да, колико му је то могуће, што разговетније и тананије „чује“ не само смисао већ и мелодију смисла онога што преводи. Превођење је свагда препевавање мелодије смисла у језику са ког се преводи на мелодију смисла у језику на који се преводи.

Преводилаштво је нарочито језичко трудбеништво које се, попут оног средњовековног преписивачког, не завршава. Нико не „зна“ ни сопствени језик, а некмоли страни, јер сваки је језик – бездан тајанствени, који се, притом, непрестано мења. Језику свом и страном, и уметности превођења, преводилац се учи доживотно, јер су тајне језика – безбројне и непостижне. Преводиоци су, као и љубавници, увек на почетку. Убрзаност, која је својство духа овог времена а коју диктира тржиште – тај левијатански ад незасити, који риче на душу живу, на светињу смисла и лепоте – највећи је непријатељ уметности превођења, уосталом као и сваке уметности, поезије превасходно.

У миљковићевској парафрази речено: у уметностима живљења, у које спада и уметност превођења, нису нам потребне (јер су недовољне!) вештине, технике, брзине, ефикасности, успешности… треба нам време, искуствено успорење, умирење времена, чудотворно стрпљење, сталактитско, сталагмитско, еонско – да сунце каже колико је сати, да нам се стидљиве тајне открију, обрате саме у микроисторији нашег умног срца. Ту је кључ расковнички.

 

Да ли књижевност може „да промени свет“?

Књижевност која се естетички истинито бави првим, последњим, најважнијим питањима човековог бивствовања између сунца и смрти, може да мења свет, али унутарњи свет човеков. То је једина промена света која је стварна, будући да је једино она – слободна, добровољна. Читањем можеш мењати свој унутарњи свет, ако то хоћеш. Читање је својеврсно подвижништво духа. Међутим, читање ради забаве, занимације или релаксације не мења ништа у души човековој. Мења човека само оно што га избаци из равнотеже, из колотечине конформистичког самозадовољства, што га дубински потресе, што му намучи душу, што га подстакне на напрегнуто самопреиспитивање, што га разбукти еросом потраге за истином и смислом.

Јосиф Бродски, кога сам својим ушима слушао како говори, тачније пева своју поезију у четвртак 20. октобра 1988. у Југословенском драмском позоришту у Београду, исповедио је једном приликом да не верује у револуционарне и реформаторске, насилне промене спољашњег света људског, већ искључиво у личну промену света своје душе. И то како? Тако што се човек, вели он, загледавши се у себе, толико постиди сопствене рђавости и испразности да почне да се труди да себе и свој унутарњи свет, а не друге и свет око себе, мења набоље, како зна и уме, солжењициновски се самоограничавајући пред другима, милостиво ослобађајући друге, ближње и даљње, своје отровне воље за моћ.

Андреј Тарковски је, пре Бродског, на трагу Достојевског, говорио да ће стид спасти свет. Свети стид од себе самога! Међутим, промена себе је дуготрпно дело осећајности умнога срца, а не интелектуалних идеја разума. Идеје, изнесене у неком књижевном делу, ма како узвишене биле, неће променити никога ако само то дело дахом своје естетичке истине није исцелитељски ранило, катарзички раскрварило душу читаочеву. Човека не мења „ангажована“, већ истинска уметност. Не мењају га манифести, пароле и агенде, већ унутарња катарза.

Судбина људског света одређује се у осећањима, одлукама и вољи срца, а не у хипотезама, аргументима и закључцима разума. Достојевски је то доказао крвљу своје душе, проливеном за оживљење и живот многих душа људских. Фридрих Ниче, генијални философски исповедник „смрти Бога“ у свету душе западног човека, јуродиво је плакао над „Карамазовима“. На крају ће се рачунати само сузе. Неће пропасти ниједна суза људска. У томе је сва нада смртничка. Путеви срца су тајна над тајнама историје.

 

Имате ли неку поруку за своје читаоце, и/или за младе читаоце? Можда и за младе ствараоце, који се тек отискују у свет писања?

Да се, ко хоће, сви заједно, неуморно паштимо за задобијање, чување, развијање у себи метафоричког вида, који је претпоставка не само уметничког стваралаштва, већ и истинитог живљења као непрекидног стваралаштва поезије сопственога живота. Метафорички вид ненасилно „размиче“ текстуру очигледности, пролази кроз њену појавну копренастост, не нарушавајући је (као када рука прође кроз водено-капљичасту завесу слапа), прикосњујући се унутарње тајне стварности саме. Метафорички гледати у све што постоји, у живот сâм значи – стваралачки видети оно што јесте на свагда нов, дубљи начин, преко и иза обзорја његове пуке појавности, у светлу безброја његових тајан­ствених и чудесних значења и могућности, у свештено проширеној, временско-вечној перспективи.

Метафорички вид, вид трансцендентални, прозорљиво гледа кроз копрене очигледности и с оне стране непрозир-ткања биствовања и живљења види дубину присне смислености. Тај вид у земљи и тежачкој муци, у градској вреви и збрци видовито види завичај. У држави и њеним установама, тешким за душу живу – отаџбину. У баналности секса – животворну космичност надсмртне љубави. У монотоној смени дана и ноћи, годишњих доба, смеха и суза – раскошну тајну живота. У хаотичности, случајностима свакодневице – смислени микрокосмос личне историје смртничког путешествовања ка бесмртности.

Немогуће је истински човечно живети без таквог вида, који види дубље, шире, даље, јер је човек – чело окренуто, кроз привид и пролазност, ка вечности, ка ономе што је непролазно. Само то достојно јесте човека, о чему и пева деспот-Стефаново „Слово љубве“, та песма над песмама српске поезије, чији је бесцени рукописни запис, из тридесетих година 15. столећа, изгорео 6. априла 1941. у циљаном немачком бомбардовању Народне библиотеке на Косанчићевом венцу у Београду. Вештаствени рукописи горе, али незгориво Слово љубве светли у векове, као тајанствено срце наше, које је будно у нама и док спавамо!